Anthony Burgess i 1984 ili šta je travestija? II deo
Dve trećine izvoda iz Burgessovog ogleda – koji, inače, u džepnom Arrow Books Ltd. izdanju od 1983. ima oko stotinak strana – suplentsko je, premda, u osnovi, korektno, prepričavanje priče i opštih značenja Orwellovog romana. Tome se, načelno, ne bi imalo šta prigovoriti kad ne bi bilo očevidno da Burgess pretpostavlja da su svi ljudi kojirna se obraća – knjigu čitali.
Dve trećine članka, koje se mogu preskočiti jer na temu ne kažu ništa novo, ne predstavlja preporuku ni za koga. Ali, budući da za ovaj izvod nije odgovoran pisac, mora se reći da je ogled u celini upadljivo bolji, premda, mestimično, još nepravedniji od delova koji su kod nas prevedeni.
Poslednja trećina istovremeno je i svrha ogleda, koja se, kao u dobrim kriminalnim dramama, otkriva tek u poslednjoj sceni, u našem slučaju rečenici, iz koje saznajemo ko je ubica i zašto je ubistvo počinjeno. (Jer da je Orwell žrtva, to se podrazumeva već od početka.) Burgess je, naime, u završnoj fazi ogleda, u rečenici po kojoj je 1984 „čudovišna travestija ljudskih potencijala“ dao neku vrstu sumarijuma svog „zločina“.
(Rečenica u originalu glasi: „This is a monstrous travesty of human probability.“, a u prevodu B. J. „To je monstruozno izvitoperavanje ljudskih mogućnosti.“ Kako se „mogućnost“ kaže „possibility“ a „probability“ označava isključivo verovatnoću, verovatnost, i kada bi ovakav prevod na srpskom dobro zvučao, rečenicu bi valjalo prevesti kao „čudovišnu travestiju ljudskih verovatnoća“, odnosno nečega što nije samo moguće, već je i verovatno, jer izraz „moguće“ i „mogućnosti“ iz njega izvedene, ne izražavaju u dovoljnom procentu Burgessovu veru u humanitet, veru koja je osnovna podloga njegove kritike Orwellovog romana.
On, naime, ne govori o „ljudskim mogućnostima“, koje se i ne moraju ostvariti, već o „verovatnoći“ koja, u duhu i značenju termina, ima za ostvarenje znatne šanse. Čudovišna travestija ljudskih verovatnoća, nažalost ništa ne znači, a i da znači, na našem jeziku rđavo zvuči, pa sam se odlučio za sasvim nov termin „potencijal“, jer mi se činilo da, u polju opšteg pojma „mogućnosti“, on akcent stavlja na znatnu „verovatnoću“ da će se one i ostvariti, što je i bila Burgessova antiorvelovska poruka nade.)
Samo „ubistvo“, barem u izabranom odlomku eseja, počinje, paradoksalno, jednom tačnom konstatacijom, koja zavređuje da se citira, imajući, razume se, na umu da je paradoksalnost prividna i u potpunom saglasju sa dramaturgijom trilera: žrtva se najpre uljuljkuje u osećanje lažne sigurnosti, a zatim – ubija.
Ovo je možda, jedno od najvećih otkrića doba u kojem je Orwell planirao i napisao 1984, a to je da bi mržnja, jednom izazvana, kao pištolj mogla biti upravljena na bilo koji objekt od Države određen podobnim za mržnju (...). Veliko doba hipokrizije je počelo (...). Bilo je vreme u kojem se znalo kakve su osobine koje treba mrzeti; sada više nismo sigurni. Tradicionalne mane su, u popularnoj štampi, predstavljene kao vrline.
Čovek, filmska zvezda ili tajkun, koji je bio gord, pohlepan, požudan, zavidljiv i proždrljiv, i koji je stvorio sebi ime u svetu upotrebom tih mana, heroj je, a ne čudovište. Tolerancija je slabost, kukavičluk – razboritost. Pojam urođene odbojnosti više ne postoji.
Ali, u 1984, po Burgessu, ne egzistira ni kontrastno osećanje, prava, prirodna ljubav.
(Odsustvo „prave i prirodne“ ljubavi u jednom romanu – čak i da je Burgessovo zapažanje tačno, a nije – još ne dokazuje njegovu umetničku slabost, ni misaonu „izopačenost“; umetničku slabost dokazuje jedino nesavršenost ili nedovoljnost forme u prikazivanju vrste ljubavi koja je za opis izabrana; eventualnu misaonu izopačenost mogli bismo naći jedino – a i to je problematično – ako bi Orwell naporedo tretirao dva tipa ljubavi, jedan „pravi i prirodni“, drugi „lažni i neprirodni“, pa svoje simpatije otvoreno poklanjao – drugom.)
Analizirajući odnos Vinstona i Julije, Burgess prebacuje Orwellu da je ispolitizirao, izideologizirao, ukratko nižim utilitarnostima potčinio njihovu ljubav, da je od prirodne međuprivlačnosti date od Boga – kod A. B. pomalo i od Crkve – napravio jednu odvratno neprirodnu, a povrh svega i beznadežnu, pobunu protiv režima mržnje i nasilja.
Ljubav u 1984 nije plemenito – možda i sveto? – osećanje već bitan deo jednog ofanzivnog ideološkog programa, pomoću koga se – čistim međusobnim jebanjem – nesrećni par brani od Partije, čijim nižim ešelonima i sam pripada. Anthony Burgess nam, zatim, sugeriše da tu leži slabost 1984 – kao romana
(Ne, prema prevodu, njegova misaona, već „fictional weakness“, njegova romaneskna, zanatska, formalna slabost. Razume se, ja priznajem da je A. B., u prvom redu, imao u vidu misaonu „slabost“ ovako postavljene ljubavi između Vinstona i Julije, i da je prevodilac ispravno sledio opšti duh ove zamerke, potkrepljen na više mesta u tekstu, ali napisano je „fictional“, pa je na doslovnom prevodu valjalo ostati.
Jer, Anthony Burgess ne spada u pisce koji ne znaju šta čine, čije je pero steklo potpunu nezavisnost od glave, pa je jedino strukturalistička škola kadra da im objasni šta su od onoga što su hteli, uistinu – kazali. Pre će biti da sporna rečenica demonstrira izvođenje jedne formalne slabosti, kao nužne, iz jedne misaone, i da kaže: čovek s naopakim idejama o predmetu kojim se bavi, ne može, ni sa formalne tačke gledišta, da ga obradi kako valja. Kad je u pitanju Umetnost, uostalom, teza ni najmanje plauzibilna.)
Meni se, međutim, čini da je upravo ta prinudna funkcionalizacija Vinstonove i Julijine ljubavi najmračniji i najtužniji dokaz sveobuhvatnog nasilja u kome žive, i kao takva, samo kao takva, tako žrtvovana jednom plemenitom cilju, znači u Orwellovom romanu, ne samo nešto više od ličnog bekstva dvoje nesrećnika, nego i jedno od osnovnih i neotuđivih, formalno i misaono besprekornih umetničkih rešenja.
Ako je jedno nasilje toliko da mu uspeva i tako prirodnu stvar kao što je ljubav učiniti neizbežno neprirodnom, i od odnosa, koji je sav intiman, ličan, nedeljiv, sav u međusobnom predavanju, načiniti hladno oružje za javnu upotrebu, onda je uistinu, krajnje vreme da se protiv takvog stanja nešto preduzme. (Šta su preduzeli Vinston i Julija znamo. Šta predlaže A. B. da se preduzme videćemo nešto kasnije.)
Vinston i Julija privučeni su jedno drugom. Ona njemu – nečim na njegovom licu što joj je kazalo da, iako član Partije, ovoj duhovno ne pripada, čak i da je protiv nje. (Privlačnost se ovde psihološki maskira garantijama da sa Vinstonom može spavati bez rizika.) On njoj, samo prividno, paradoksalnim uverenjem da je očima ne može videti, potrebom da je najpre siluje, pa potom ubije. (Privlačnost se ovde maskira notornim psihološkim procesom – alibijem pretvaranja u odbojnost.
Usled varvarskog pritiska okolnosti i odozgo programirane seksualne frustracije – da bi rezervoari mržnje uvek bili prepunjeni – ovo magnetsko, u osnovi plotsko privlačenje, dobija kod Vinstona oblik sladostrasne želje da devojci smrska glavu – ali, pazite, tek pošto je uzme! – i to pod očigledno priručnim izgovorom da je agent Policije misli.)
Između njih se razvija prava i prirodna ljubav, ukoliko je ona nešto o čemu Anthony Burgess i ja možemo zajednički misliti, a da svako od nas ne podrazumeva nešto drugo. Ljubav kao program, kao čin pobune, kojim se ne samo izmiče degradirajućoj kontroli Partije, već se njome njena svevlast razara, ona svesna poročnost, beskrajno čista u svojim motivima, uzvišena, uprkos svemu, čak i duhovna u punoj materijalizaciji požude, kojom se oni svete Partiji za svoje osakaćene živote, za smrt nade, za androidsko tavorenje bez duše i svrhe, dolazi tek naknadno, kao racionalizacija jednog, bez toga, u kontekstu umetničke stvarnosti Orwellovog romana, besmislenog i besperspektivnog odnosa.
Ko ovo ne razume, neće da razume, i problem izvesnih insuficijencija ne postavlja se kod pisca 1984, već kod pisca 1985. Svaka prava ljubav teži tome da nešto bitno znači, da nešto presudno menja. Ovo je ona egoistična (sredobežna), posednička, uzurpatorska priroda ljubavi koja se opire dvojničkoj i ne manje suverenoj – da daje, da se odriče, da služi. U civilizovanim uslovima njeno se značenje i pronalazi i iscrpljuje u zatvorenom odnosu jednog ljudskog para, proširenom drugom vrstom ljubavi za potomke i pretke.
Njen prekid, ako do njega dođe, potiče iznutra, iz promene osećanja, a ne spolja, usled naturenih obaveza. U uslovima 1984, međutim, tako nešto nije dovoljno. Time „trajnost“ ljubavi – njen inherentni preduslov – nije obezbeđena, jer je neskloni uslovi svakog trenutka mogu preseći, zajedno sa životima ljubavnika. Zato se ideja o pobuni javlja kao težnja za promenom opstruktivnog i opresivnog stanja: stanjem koje bi ljubav vratilo u sfere lične volje i dopuštalo joj trajnost, bar dotle dok je lične volje podupiru.
Da bi trajala, ljubav zahteva Revoluciju; kao što Revolucija, da bi pobedila, u ljubavi zahteva nadahnuće. Kao čovek ne marim za revolucije, ali kao pisac moram mariti za revolucionare. Sve moram učiniti da ih shvatim, i ako ih za junake izaberem, uznastojati da ih predstavim „vernim njima“, ne mojim predrasudama.
Ne znam koliko sam, u tom shvatanju, napredovao, pa ne znam da li bih se u ovo mogao zakleti: ali mi se čini da bi jedna takva, naročita ljubav, kao ona između Vinstona i Julije, mogla nastati i usled toga što nijedan fanatizovani neprijatelj nečega, čak ni najprivatniji, ni najintimniji svoj čin ne može ostaviti van svog osnovnog ljudskog angažmana. U apsolutno kontrolisanom društvu, da bi uspela, i pobuna mora biti apsolutna.
Mora obuhvatati sve misli, sva osećanja, sve snove i činove, sve aspekte pobunjenikova života. On mora postati bezvoljan rob svoje pobune, isto onako radikalno kao što antagonistička sila, vlast, nastoji da ga načini bezvoljnim robom svoje moći. (Dovoljno je setiti se do koje su mere komunistički idealisti i svoje i tuđe živote podređivali svojoj pobuni, odnosno Partiji kao organizovanom izrazu te pobune, pa razumeti Vinstona bolje od Anthonyja Burgessa, koji sa fanatizmom nikad nije imao posla, pogotovu neprilika. I obrnuto, shvatiti komuniste, razumevši Vinstona i apsolutizaciju njegovog otpora.)
Smemo li verovati jednom učeniku engleske racionalističke analitičke škole da u Vinstonu, doista, ne vidi sposobnost za ljubav? Bojim se da ne smemo. A Anthony Burgess upravo za tu nesposobnost optužuje i Vinstona i njegovog tvorca Orwella. On zasniva optužbu na istom mentalnom procesu, kojim je Partija, u romanu 1984, izopačavala stvarnost i obezvređivala njene očigledne istine, i na onoj podudarnoj, pomoću koje je u Sovjetskom Savezu sprovođen Veliki teror.
(Znalo se, naime, da ti ljudi nisu krivi, ali je bilo nužno da budu, pa su krivima i proglašeni. Zatim se zaboravilo da se za njihovu nevinost jednom znalo, pa se i to zaboravljanje zaboravilo. Najzad su, nakon presude, ti nevini ljudi i de facto postali krivi, a za mnoge su krivi i danas.)
Anthony Burgess vrlo slično postupa. On je, kao pisac od dara i uma morao osetiti svu tragičnu, ne bojim se reći, euripidovski tragičnu uzvišenost ljubavi Orwellovih junaka u sudaru sa sudbinom, Romea i Julije naše mračne budućnosti, ali mu je – videće se i zašto – bilo neophodno, takoreći iz viših (ideoloških, državotvornih) razloga nužno, da se autor 1984 proglasi krivim za zločin protiv svetinje te iste ljubavi (po Burgessovoj definiciji jednog više građanskog, nego biološkog, pa začudo, i – hrišćanskog akta), te je jednostavno na njegovu nevinost zaboravio, a potom, primenivši još jednom dvomisao, zaboravio i to zaboravljanje.
George Orwell je kriv; George Orwell je oduvek bio kriv. Pošto na pravog Orwella nije mogao pucati, jer zato nije imao nikakvih razloga, napravio je, od voska svojih potreba, Orwellov model, jedan veštački i lažan image, onako kako praktikuju veštice, pa je onda na njega pucao. Ali, tako se neko jedino u magiji može ubiti. U literarnoj kritici tako se vrši – samoubistvo.
No comments:
Post a Comment