Anthony Burgess i 1984 ili šta je travestija? III deo
(Nešto slično pokušao je i sa Dostojevskim. Bar što se tiče njega, A. B., Berđajev je uzalud pisao svoju knjigu. Razumevanje Istoka, Slovena, Pravoslavlja, ostalo je na „okrugloglavom“ nivou na kome su Gibbon i Graves shvatali i tumačili Vizantiju.)
Pošto je Orwella optužio za dela koja ovaj nije počinio, ili za neka koja jeste počinio, ali pod prinudom svoje priče i ideje, a ne personalnih opredeljenja, Burgessu je lako da formuliše „razarajuću presudu“ koju reklamira Daily Telegraph:
„Glavna slabost romana 1984 leži tu. U nedovoljnosti sukoba između ličnog i državnog shvatanja ljubavi“, u smislu nečega što toj ljubavi definitivno nedostaje da bi se, pomoću nje, Vinston i Julija uspešno mogli suprotstaviti Velikom bratu, i sad je legitimno pitanje gde je ta Burgessova slavna nezloupotrebljivost ljubavi, ako je i on priznaje kao moguće sredstvo otpora sveopštoj mržnji i tiraniji Partije koja je programski neguje?
Ljubav je u druge svrhe, osim ljubavne, ili upotrebljiva ili neupotrebljiva. Dvomislene sredine ne postoje. Uzmimo, međutim, razgovora radi, da postoje. U tom bi slučaju Burgessu očevidno smetao ne otpor pomoću ljubavi, nego način tog otpora. Puko kurvanje dvoje ljudi u memli proleterskog predgrađa, na krevetu u kome orgijaju stenice i vaške, i gde, pored njihovog vlastitog znoja, jedini autentičan miris ispušta crna Beda, ne izgleda mu dovoljnim za svrhu.
On predlaže drugi način, po meni lek koji je više građanski konzervativan nego što je religiozan, u svetlosti, zapravo tmini stvarnosti 1984, svakako i besmislen i neostvarljiv – besmislen ne samo što je neostvarljiv, već po sebi besmislen – koliko je to i Orwellu imputirana krivica.
Isto toliko izgleda na uspeh imao bi savet slepcu da samo uporno napreže oči, pa će jednom, čistom snagom volje, progledati. Očekivati od Vinstona i Julije da ovakav način primene, pretpostaviti da ga oni uopšte mogu primeniti, isto je što i verovati da je stonoga brza zato što, umesto dve, ima sto nogu.
„Vinston i Julija“, veli terapeut Burgess, „ne suprotstavljaju Velikom bratu snagu istinske (prave) bračne zajednice i iz nje proizilazećih vrednosti porodice. Oni su se kurvali i na delu bili uhvaćeni nagi (...)“ (U prevodu stoji „vodili ljubav“; u originalu piše „fornicate“, što znači „vršiti preljubu, kurvati se, bludničiti“. Distinkcija je važna, jer ono što Burgess prebacuje odnosu Vinston–Julija nije ljubav – po njemu je tu nema – već prosto koitiranje bez ljubavi.
Nešto što se kupuje po javnim kućama, a ne dobija prirodnim putem.) Ovako, međutim, kako je položaj junaka fiksiran, u romanesknoj stvarnosti 1984 – na čijim uslovima moraju počivati terapeutske preporuke, jer su inače neupotrebljive – zasnivati građansku porodicu da bi se preko njenih autohtonih moralnih vrednosti odupiralo Velikom bratu (koji je, u međuvremenu, po definiciji, van svakog morala, pa, stoga, i van svakog moralnog uticaja),
ljubav voditi javno kao da se priča ne događa Orwellove 1984, nego ove naše, godine 1984, u kojoj je možete voditi i usred Hyde Parka, pa da vas zamole za obzire jedino ako smetate Englezima u šetanju pasa, bilo bi jednostavno i logički, i fizički, a iznad svega umetnički (upravo zanatski formalno) nemoguće. To bi prosto raznelo roman.
Anthony Burgess je izvrstan pisac, zanatlija – par exellence. Trebalo je da uzme hartiju i olovku i izimaginira sve varijante priče ako bi se njegov lek progutao, pa tek kad pronađe efikasni, tek onda lek na tržište iznese. (Pisac ovog komentara je to učinio. U svakoj varijanti pacijent je ostao mrtav.) Ljubav bi se dala definisati kao – disciplina, kaže Burgess, i sad smo na samom izvoru Dvomisli.
Prividan razlog njegove kritike leži u pogrešnoj pretpostavci da je Orwell odvojio seksualni čin od ljubavi, i tako prvome oduzeo smisao. Pravi razlog, međutim, koji pokriva Dvomisao, jeste da je ljubavi oduzeta socijalna svrha. Mračna Orwellova jednačina sada se u pravom pravcu širi: neka đavo nosi što on seksualnom činu oduzima smisao (on se ionako, kako se u Engleskoj veli, sastoji u izvesnoj kombinaciji besmislenih i dosadnih radnji), već on i ljubavi otima socijalnu svrhu!
(Greška u sudu, mišljenju, najednom postaje društveni zločin.) Burgess, dakle – i tu je Dvomisao! – ne brani ljubav, jer ona se definiše kao disciplina, a svaka je disciplina forma organizacije, kao čin za sebe, čin van spoljnih i dodatnih funkcija, kao oduhovljavanje lične biologije, kao proces bez interesa, osim u međupredavanju i međuuzimanju isključivo dva bića, u tom času sama na svetu, toliko sama, da što se njih tiče, humanitet bi slobodno mogao i ne postojati, ne – on brani samo društvenu, podržavljenu ljubav, koja je tu jedino da organizuje i učvrsti porodicu kao inkubator vrste, a sve drugo u njoj je skoro uzgredno i nevažno.
Ono za čim Anthony Burgess stvarno žali, i u ovoj kritici i u životu – koliko sam razumeo njegovo predavanje na televiziji od 22. januara 1984, nije odsustvo ljubavi, već slabljenje porodice, jedinog crkveno i građanski dopuštenog rezervata za ljubav (barem od Prvorodnog greha naovamo, jer smo se pre njega, očigledno, mogli „fornicate“ bez obaveza da zbog nečega često privremenog ulazimo u trajna ropstva i trajne laži), nije odsustvo pravih osećanja, već prave organizacije.
Eto gde se dospeva kad se jedna tobožnja ideologija (Orwellova) kritikuje iz ugla jedne stvarne (Burgessove). I ovde se pokazuje da su ideologije slične boginjama. To je jedna od onih bolesti čiji se simptomi jednostavno ne mogu prikriti. Kad-tad izbijaju na koži. 1984 nije proročanstvo koliko je testament očajanja! Pa šta? To je opštepoznata istina. Ali nije istina da je to očajanje posledica Orwellove osobne nemogućnosti da ljude voli.
Optužiti nekoga za nehumanost, ističući, uzgred, vlastitu superiornost na tom polju, u najmanju ruku je – nehumano. Uostalom, samo nekoliko pasusa ranije, Burgess sebe unapred poriče tvrdnjom da je „istorija Orwellovog sopstvenog ljubavnog života puna vernosti i odanosti i da on nije utkao svoje frustracije u svoja dela“. Kraj ovog izvoda liči na vapaj očajanja koji se dvomisleno pripisuje drugome, očajanja koje zamućuje istine i kontaminira otpor lažima, očajanja koje se književno konačno učvršćuje između jedne opšte besmislice i jedne lične zablude.
Opšta besmislica je Burgessova tvrdnja, po kojoj „da je Orwell voleo ljude i žene“ (jedna omiljena fraza A. B., kojom on zamenjuje, odnosno, ukida, sve druge razlike u čovečanstvu, i tako, barem lingvistički, rešava sve probleme koji proizilaze iz realnih klasnih, verskih, rasnih, duhovnih, bioloških i ostalih razlika među nama), „O’Brajen ne bi bio sposoban da muči Vinstona.“
Da je, konsekventno tome, Andrić mrzeo ljude, dokaz je njegov sjajan i ubedljiv opis nabijanja na kolac, jer da ih je voleo, Turci ne bi bili sposobni da onako muče jednog Srbina (i Andrić bi, usput, bio bolji čovek); da Kafka nije bio prokleti mizantrop, dvojica anonimnih krvnika ne bi mogli ući u sobu Jozefa K. i zaklati ga; niti bi se ijedno nedelo moglo opisati bez piščevog rizika da mu se pripiše lična sposobnost za to delo.
Sva opisana bi značila da je za njih sposoban i sam pisac. Uključujući i Anthonyja Burgessa, jer se njegov roman Clockwork Orange, bez velikih teškoća, ne bi mogao nazvati – seminarskim radom na temu čiste ljubavi! Lična je, međutim, Burgessova zabluda da je „čudovišna travestija ljudskih potencijala“ to što u 1984 „velika većina ljudi i žena“ (opet!) „izgleda kao stado preživajućih krava“ (i bikova, valjda!) „dok Vinston vrišti i smrt slobode biva potvrđena.“
Što, dakle, posle vere i ljubavi, nema ni – nade. Premda ne delim Orwellovo mišljenje, dužan sam Burgessu pružiti njegov odgovor u romanu, kome se nada odriče: „Ako nade uopšte ima, ona je u prolima“. Odnosno, u proletarijatu, odnosno, u stadu „preživajućih krava“. Ovaj ogled završava se izvesnim značajnim konstatacijama, koje, nažalost, nisu prevedene, a koje definišu Burgessovo uverenje o nerealnosti, pa, prema tome, i umetničkoj neubedljivosti 1984:
„Nešto tako kao proletarijat ne postoji. Postoje samo ljudi i žene različitog stepena socijalne, religiozne, intelektualne svesti.“ (Zahvaljujem Burgessu na utešnom obaveštenju, ali ja, pod zakletvom, tvrdim da sam video taj proletarijat, čak i u Engleskoj, gde je, vele, on nastao – pa ga, može se reći, i iskusio. Što se tiče „ljudi i žena“, ne mogu reći da i njih nisam video, ali su, pored toga, uvek bili – i nešto drugo.)
„Gledati na ovo marksistički, jednako je degradirajuće kao i gledati na njih (ljude i žene!) iz kraljevskih kočija.“ (Burgess optužuje Orwella za marksističke teze koje je u 1984 sam posadio. I pošto je Orwell proglašen marksistom uskih, klasnih, a odozgo još i apstraktnih pogleda, razume se da nam Burgessov humanizam, u kome postoje samo „ljudi i žene“, izgleda čovečniji.)
„Nije naša dužnost da prekoračujemo jaz krvi, obrazovanja, akcenta i mirisa (socijalnog, svakako) ugovaranjem kaznenog (u smislu iskupljeničkog, svakako) braka izvan svoje sredine (socijalne, svakako), čak ni isplaćivanjem nekog vlažnog ponedeljka na Vigan doku.“ (Oba kamena su za Orwellovu baštu. Prvi se odnosi na njegove ženidbe, drugi na studijsko putovanje u Vigan, primorsko industrijsko mestašce u postojbini Burgessa, Lancashireu, 1936, iz čega je proizašla njegova kontroverzna knjiga The Road to Wigan.
Ali, Orwell nije živeo samo u Viganu, pod njegovim „vlažnim ponedeljcima“, da bi pisao o nezaposlenosti i njenim nehumanim posledicama. Živeo je sa londonskim skitnicama, da bi o njima pisao sa razumevanjem koje ne daje Iton. Otišao je u Španiju i iz nje se vratio s ranom na vratu, potresnom knjigom Homage to Catalonia, ali i sa poniženim iluzijama. Najzad je otišao u bolnicu i umro u četrdeset šestoj godini.
Šta se, u međuvremenu, za Anthonyja Burgessa može reći? Za sada, da je iz Engleske dobrovoljno otišao jedino kad su, nakon rata, na izborima pobedili laburisti, i da umesto sebe, svetu šalje svoje romane i svoju muziku. Od pisca takvog formata i dara to je, razume se, dovoljno, ali, ako neko ima u sebi i nešto drugo, i to hoće da nam da, zašto mu se rugati?) „Ali mi imamo dužnost da ne pretvorimo apstrakcije kao što su klase i rase u zastave netolerancije straha i mržnje“.
(Koliko su rase „apstraktne“, trebalo bi pitati nekog crnca iz Južne Afrike, kako stoji sa apstraktnošću klasa, čovek se može raspitati i u Londonu. Što se ostalog tiče – amin!). „Moramo pokušati da upamtimo da smo svi mi, avaj, otprilike isti – prilično strašni.“ (Šta je ovo sad, Anthony, za mater božju? Ako smo tako strašni, onda je 1984 istina o našim ljudskim potencijalima, mogućnostima, verovatnoćama, a ne „čudovišna travestija“!)
„Orwell je u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj otvorio jaz koji ne može postojati i u njemu sagradio svoju neverovatnu tirainiju.“ (Neverovatnu, uprkos tome što smo, i prema Burgessu, svi mi „prilično strašni“.) „Ona počiva u vazduhu, kao zamak u Španiji (...) 1984. uopšte neće biti takva“. A ko to kaže da hoće? Ko je to rekao? Orwell svakako nije. Imamo pred sobom još izvestan broj godina, među kojima možemo birati svoju Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu.
Da sumiramo: Anthony Burgess zamera Georgeu Orwellu potpuno odsustvo, u njegovom romanu hrišćanskih „ljudskih potencija“ – Nade, Vere i Ljubavi – te Svete Trojke Socijalne Vrline. (Koje su, zapravo, iznad Slobode, Bratstva i Jednakosti. Jer, kad su prve tu, automatski su prisutne i ove druge, ali sa drugima, neobavezno, i one prve. Možete biti jednaki, ali ne mariti za one s kojima ste jednaki, i slobodan biti i bez vere i bez nade – to se zapravo vrlo često događa – ali ne možete imati hrišćansku ljubav, a drugima slobodu oduzimati, druge činiti nejednakima i druge kao braću ne osećati.)
Ali, i još jedno ali, sva ova tri zahteva su i „pravilo trojno“ – socijalističkog realizma. I svake „humanističke“ teorije umetnosti, uostalom. Svake državotvorne doktrine na polju estetike. Njih je Orwellu mogao postaviti i Ždanov, sa jednakom ubedljivošću kao i Anthony Burgess. I postavljao ih je, srećom ne – Burgessu. Inače bi ovaj, siguran sam nekako, o celoj stvari imao nešto drukčije mišljenje.
Naročito, ako bi, ne zadovoljivši ih, svoje knjige morao pisati zašiljenim drvetom na parčetu hartije, koja se slučajno iskopala iz leda Arhipelaga „svih ljudskih potencija“. 20. januara 1984, izašlo je, u okviru „Pisama uredništvu“ Guardiana, i pismo izvesnog Georgea Blaira (očevidnog amalgama između pravog Orwellovog prezimena – Blair – i dela njegovog pseudonima – George):
„Gospodine, rođen sam u Britaniji 1930. i, izuzev nekoliko godina u inostranstvu, sav sam život proveo ovde. 6. januara sam prvi put bio zaustavljen i bez očevidnog razloga ispitivan od policije. Vaš odani – George Blair, N5.“ Kako sada ovom mom vršnjaku objasniti situaciju u Poljskoj, Južnoj Africi, ili na više od pola zemljine kugle, među većinom nosilaca visokih Burgessovih „ljudskih potencijala“?
Kako Anthonyju Burgessu objasniti George Orwella? I da je 2 +2 = 4 (ipak). Napomene: Rečenica: „Bezbrojne atomske bombe bile su bačene na industrijske centre Zapadne Evrope, Amerike i Sovjetskog Saveza“ u originalu glasi: „Bezbrojne atomske bombe bile su bačene na industrijske centre Zapadne Evrope, Amerike i Sovjetske Imperije.“ Rečenica: „Čovek, filmska zvezda ili biznismen, koji je bio ponosan, željan, požudan, zavidan ili proždrljiv (...)“ u originalu glasi:
„Čovek, filmska zvezda ili bogataš (tycoon, naime, nešto je drugo od businessmana), koji je bio gord, pohlepan, požudan, zavidljiv ili proždrljiv (...).“ Rečenica: „Tolerantnost je slabost, kukavičluk je ponos“, stvarno glasi: „Tolerancija je slabost, kukavičluk je razboritost“ u smislu – smotrenosti, zdravog razuma itd. Rečenica: „Pojam urođene mržnje više ne postoji“, treba da glasi: „Pojam urođene odbojnosti više ne postoji.“
Rečenica: „Ljubav se pojavljuje u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj, međutim to nije ni nezainteresovana, uopštena ljubav, ni romantična ljubav (...)“ u originalu glasi: „Ljubavi ima u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj, ali to nije ni dezinteresovana, uopštena ljubav Jevanđelja, ni romantična ljubav (...)“ Rečenica: „Država je već pokušala da ubije porodicu, ali sa velikim teškoćama (...)“ zapravo glasi: „Komunizam je pokušao da ubije porodicu – s velikim teškoćama u Kini (...)“
Nadam se da je ovo dovoljno?
No comments:
Post a Comment