Anthony Burgess i 1984 ili šta je travestija? I deo
2+2=5 (A. Burgess, 1985)
Ovaj izvod iz mog Dnevnika od 24. januara 1984. nije samo komentar ogleda Anthonyja Burgessa o Orwellovoj 1984, odštampanog, u prevodu B. Jovića, na sedmoj strani Književne reči od 10. januara, već je, za ovu priliku, adaptirani odlomak jednog rukopisa, što ga, pod naslovom „Otac Hronos i Majka Gea“, pripremam na trostranoj paraleli A. Huxley – G. Orwell, T. Mann – A. Solženjicin, A. Camus – A. Koestler.
Burgessovu knjigu 1985, iz koje su preuzeta dva abortivna poglavlja – od devet, koliko ih se na Orwellov roman odnose – čitao sam još početkom osamdesetih, bar što se kritike Orwella tiče, s izvesnom odbojnošću, koju osećam i sada, kad se, na moju nesreću, ponovo sa tim tekstom suočavam.
Odbojnost je, nažalost, uvećana moralno neudobnom situacijom u koju me je, jamačno ograničenošću prostora u listu, prevodilac stavio: svodeći devet poglavlja, posvećenih 1984, na prvo i poslednje, pa i ovo poslednje skraćeno, prinudio me je da polemišem sa piscem koga ne zastupa celina njegovog mišljenja. Ali, i na drugoj strani, tamo gde sam nazirao izlaz, bio sam u klopci: ako budem podrazumevao sve što je Burgess u svojoj knjizi o 1984 napisao, biću nerazumljiv čitaocu koji ogled u celini nije upoznao.
Nisam uspeo da za vremena, unapred dakle, nađem neko pametno rešenje. Ostavio sam da se za njega postara sam tekst. Ako moj literarni instinkt bude vredan – uspeću; ako bude rđav – promašiću.
Ovu teškoću sam predviđao i za nju se pripremio. Ali jednu drugu – nisam.
Bio sam već odmakao u polemici kad sam primetio da se izvesni delovi prevoda ne podudaraju sa sećanjem što sam ga poneo sa originala. Izvršio sam poređenje i ustanovio da je prevodilac (a možda i uredništvo?) dopustio sebi izvesne slobode, koje nisu predviđene autorskim pravom, i gde je granica između omaške i namere pomalo nejasna.
Nastavio sam još izvesno vreme komentarisanje, ispravljajući ove nepodudarnosti prema originalu. Ubrzo sam shvatio da više ne pišem o Anthonyju Burgessu i njegovom shvatanju Orwella, već o mom shvatanju prevodilačkog poziva i umetnosti prevođenja. Prekinuo sam ogled da bih se odlučio hoću li pisati o 1985. i polemisati sa Anthonyjem Burgessom, ili pisati o prevodu 1985 i polemisati sa prevodiocem.
Odlučio sam se za Anthonyja Burgessa.
Stoga sam sve ovde navedene citate ispravljao prema originalu i mome – priznajem, amaterskom poznavanju engleskog jezika, ali sam smatrao da je čoveku lakše ako odgovara za svoje, nego za tuđe grehove. Svoje sugestije, u pogledu prevoda, ostavljam za post scriptum, koji pišem uporedo – premda još nisam siguran hoću li ga objaviti – više zbog zaštite načela nepovredivosti autorskog teksta, nego zbog ukazivanja na aktuelne povrede tog načela u prevodu ogleda Anthonyja Burgessa.
(Užas me, međutim, hvata na pomisao u kakav bih položaj sebe doveo da sam sa jednim majstorom jezika, ljubiteljem nijansi i stilistom prvog reda, kakav je Anthony Burgess, polemisao samo preko prevoda. Pomalo me teši izvesnost da bih time bio samo instrument jedne više pravde. Jer upravo tako, preko veštačkog i originalu nepodudarnog modela, što ga je za potrebe svoje kritike sam prema 1984 načinio, polemisao je Anthony Burgess sa Orwellom.
Jedan strah, ipak, ostaje. Šta bih radio da je Burgess kineski pisac? Ništa. Jer ne bih znao da je nekorektno preveden. Ali šta da radim, posle iskustva sa Burgessom, ako budem u iskušenju da povedem dijalog s prevodom nekog kineskog pisca? Da naučim kineski ili da – ćutim?)
* * *
Anthony Burgess poznat je anglosaksonskoj javnosti kao značajan pisac, saputnik Joycevih sinkretičkih istraživanja i ponešto konzervativne duhovne orijentacije, praktičar engleske empirijsko-psihološke škole romana – isključivog favorita ostrvske kritike – oštar, premda mrzovoljan, polemičar, naročito kad su u pitanju tradicionalne književne veličine, ili predrasude koje se ne podudaraju s njegovim sopstvenim, esejist širokog interesa i obrazovanja, i jedan od najboljih poznavalaca jezika kao umetničkog oruđa, da se njegovi brodvejski uspesi, na polju kompozicije, ostave po strani.
(Napomena Borislava Pekića: Anthony Burgess, The Clockwork Orange, The Clockwork Testament, Inside Mr. Enderby, One hand Clapping, Beard Roman Women, 1985, Earthly Powers.)
* * *
Kao što se za Staljina govorilo da je Lenjin naših dana, što je on, kad se sve broji, i bio – jer, ili Lenjina više nije bilo, ili je to mogao biti samo Staljin – možda bi se, uz izvesne rezerve, moglo reći da bi današnji Anthony Burgess juče bio još jedan James Joyce. Anthony Burgess je, takođe, poznat kao literarni kolumnist Observera, u kome, s vremena na vreme, između ostalog, a i ispod ostalog, sa neprikrivenim uživanjem vivisecira zanatske slabosti pisaca, što ih ostatak sveta, s pravom ili ne, smatra velikim.
Jedan od njegovih skorašnjih – za mene, jer Observer ne pratim redovno – kritičkih pronuncijamenata bilo je sladostrasno uvršćivanje F. Dostojevskog u red drugorazrednih pisaca, u koji ga je, s podjednakim zadovoljstvom, u svojim američkim predavanjima, uveo njegov zemljak V. Nabokov. I najzad, Anthony Burgess je autor knjige eseja pod simptomatičnim naslovom – 1985
(Daily Telegraph opisuje 1985 kao „uništavajuću kritiku Orwellove 1984“, ali, kad jedan pisac, osuđujući drugog, za naslov svoje osude uzme parafrazu imena osuđene knjige, slobodni smo da u tome vidimo nešto više od prostačke poruge, za koju, uvereni smo, Anthony Burgess nije sposoban: možda neko kodirano izvinjenje, za koje je on, kao biće vere, nema sumnje, sposoban.)
Tema ovog komentara je mišljenje Anthony Burgessa o knjizi Georga Orwella 1984, ispisano u prvom delu njegove knjige 1985. Tema je proizvoljnost Burgessovog mišljenja o 1984, i razume se, ne njegovo pravo da ga ima. Tačnije, odsustvo ubedljivih razloga da bi ga imao takvo kakvo ga ima. Tema je, takođe, možda još presudnija, ispitivanje puta kojim je Burgess do svog mišljenja dospeo, jer taj put (način, silogistički sistem, model razmišljanja), ovaj komentator smatra, u najmanju ruku – dvomislenim.
No comments:
Post a Comment