Istorija II deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Istorija nas nije proklela II deo 

(tekst za jedan razgovor, 1991) 

11. Kad god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje, jeste da je za to kriva – vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave.

(Moja je majka slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom postao isključivo zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: „Svi smo mi krivi.“ Majka je rekla: „Bogami, ja nisam.“)

Strah, koji se u sve nas uvukao, posledica je stanja stvari u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast.

(Nije moja majka.)


U Srbiji SPS, u Hrvatskoj HDZ, u Sloveniji Demos, i tako redom. Vlast, naravno, grešnika vidi u nečem drugom. Kako je ona u Jugoslaviji srećno polivalentna i beskrajno zamršena, drugog je krivca uvek lako naći. Ako se u njenim granicama, u Srbiji od Horgoša do Dragaša, osim, naravno, moje mame, on ne može naći, naći će se izvan njih. A građanski rat je najveća nesreća koja jednu zemlju može da zadesi. Mi bismo to morali znati. U tome bar imamo iskustva.

12. Stvarno demokratsikim izborima, s proporcionalnim izbornim sistemom, parlamentom čiji poslanici neće, izuzev ministru policije, pljeskati samo onda kad njihove kolege odustaju od debate, pa ih tako približe vremenu odlaska u krevet

(jer spavati mogu i u klupama, a manikir se u principu obavlja u kupatilu, ne u Narodnoj skupštini);

učešćem slobodnih građana u mirnim manifestacijama svoje volje; u toleranciji koja podrazumeva poštovanje mišljenja i dostojanstva manjine; u prenošenju vlasti s funkcije predsednika Republike na Narodnu skupštinu; u punoj kontroli javnosti nad radom svih političkih tela države; u slobodi i profesionalnosti javnih glasila;

u konačnom odricanju od razornih socijalističkih utopija, naročito u oblasti ekonomije; u nemilosrdnom iskorenjivanju opšte korupcije – materijalne i moralne; u restauraciji nacionalnih vrednosti s poštovanjem za prošlost. Izuzev one od 1944. do juče, ali s pogledom u budućnost; u evropskoj integraciji... u svemu onome, dakle, što, imam utisak, svi govorimo, ali je očigledno da svi ne mislimo.