Ne izneverimo zvezdano nebo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Ne izneverimo zvezdano nebo 

Dame i gospodo, moji mladi prijatelji,
 (mislim da je to bio skup omladine Demokratske stranke, međutim ne znam ni mesto ni datum (prim. prir.)

Priznajem da osećam pomalo i ličnu satisfakciju što vas na zajedničkom poslu povratka u evropsku civilizaciju građanskih i političkih sloboda ne zatičem noću, kako u karbonarskoj tmini, iako svesni uzaludnosti svakog otpora, snujete ipak da se oduprete, i nemoguće mogućim da učinite, obarajući režim nasilja socijalističke utopije, nego vas zatičem usred dana, na javnom mestu, spremne da slobodno razmišljate o tome šta započeti na njenim razvalinama.

Socijalistička je utopija, naravno, irealna, ali su, nažalost, njene razvaline i te kako realne. Član sam Demokratske stranke, govorim u njeno ime, ali ću u ovom, za mene naročitom, trenutku uzeti slobodu da govorim i u svoje. Molim vas da ovo što ću reći ne primite kao govor nego kao svođenje sopstvenog računa i on je stoga, kako saldima dolikuje, pisan: Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku.

U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. O tome se raspitajte kod naših komunističkih prvaka, mučeničkih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnih čudesa kojima su nas štedro obdarili, i još obdaruju, velikodušno nam pokloniše i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko tih prvaka, statistički, u ovoj zemlji ima.


Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjajmo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim svoje propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali.

Tako su postigli da svi sumnjamo u njih. Njihove zablude uvek su bile izabrane istine datog časa. Zato su i njihove izabrane istine zablude svakog od tih časova. Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti takođe kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere.

Ne plašimo se da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapređuje naše poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zaslužilo promenom mišljenja i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao Pavle. Sveci ne verujem da možemo postati, pa je jasno šta ćemo biti ako prema novim saznanjima ostanemo zatvoreni, a prema nuždi da po svaku cenu vladamo otvoreni, kako čine komunisti i toga se ne stide.

Ne reprodukujmo gore od sebe. Oni će nas podupirati ali obeščastiti svako naše delo. Komunisti nas javno izveštavaju kako su to radili, a kako danas rade vidimo. Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje. Nikad takav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva. Pošto su nas komunisti, i do sada, svemu podučili, i tu im instruktorska čast pripada.

Znajmo da smo jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, ali i građani, kome taj narod nešto duguje. U prvom redu slobodu, pravdu i pravo na ličnu sreću zbog koje smo se u zajednicu i udružili. Nečiji smo potomci ali ćemo biti i nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo mi roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti.

Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.