Nostalgija i batine
Razgovor sa novinarem Demokratije Ladislavom Uroševićem povodom 9. marta 1991.
Sve vreme sam bio sa gđom Vidom Ognjenović, v. d. upravnika Narodnog pozorišta i sa gospodom Mićunovićem, Ninkovićem i drugima. Ništa se nije zbivalo što bi moglo da predoči događaje koji su nas čekali. Bilo je, naravno, izvesnih stvari sa kojima se ja, kao demokrata, ne slažem, krilatica koje ja ne bih uzvikivao, ali to je stvar slobodne volje demonstranata, koji u svakoj demokratskoj zemlji imaju pravo da kažu ono što misle.
Došli smo pred Televiziju, gde smo hteli da kažemo nekoliko reči i da produžimo do Doma omladine, gde je bilo dogovoreno da nastavimo naš protest. Dočekao nas je kordon milicije, momaka koji su miroljubivo izgledali i sa kojima sam ja sasvim lepo razgovarao.
Pre toga su sa prozora zgrade televizije izbačeni neki papiri, što sam ja protumačio željom da se ionako prljave beogradske ulice još više zaprljaju, pa da se posle demonstranti optuže da su svinje i varvari. Kad je tuča počela, ja nisam bio na ulici, već sam prešao preko puta da dovedem Vidu Ognjenović. U tom trenutku sam video grupu milicionera kako trče iz pravca Glavne pošte i u trku vade pendreke.
Oni su bili apsolutno izbezumljeni.
Znam kako izgleda policija Engleske, pa i francuska policija je vrlo oštra, ali hladna. Ja mislim da su bili ljuti zato što smo mi ceo dan bili na ulici i time ih maltretirali. Jedan od njih je kazao: „Kakva je to demokratija koja me zeza ceo dan.“ Zamislite, taj čovek ne može da trpi demokratiju jedan dan.
Kako bi mu bilo da potraje duže? Onda je bez ikakvog upozorenja nastalo batinanje demonstranata koji su se povlačili. Tukli su nas uz povike „Udri ih majku im njihovu!!“ Bio sam iznenađen i zaprepašćen! Stao sam ispred naših ljudi pokušavajući da ih zaštitim. Kakvog ima smisla dobijati batine? Nije čovek magarac da dobija batine.
Treba da se čuvamo toga. Tada se dogodilo, ne znam kako, jedan milicioner mi je prosto prišao i udario me u nogu. Nisam siguran, ali mislim da sam dobio i jedan udarac u glavu koji u tom trenutku nisam ni osetio, jer me je jako bolela noga od prvog udarca. Ta ista noga mi je već jednom prebijena u specijalnoj policiji, 1949. godine.
Prosto sam osetio nostalgiju, znate. Pale su mi i naočare, što je ćoravom čoveku veliki strah, jer ne vidi, a i vrtelo mi se u glavi i osetio sam nesvesticu. Gojko Đogo mi je podigao naočare, progledao sam, i video nekolicinu redara koji su preostali na nogama nakon tuče i izveli me sa ulice. Tada se već stanje smirilo. Tučnjava je vrlo kratko trajala.
Nekoliko minuta, možda. Zatim smo se, naravno, vratili u Dom omladine i tamo održali jedan sastanak, nakon koga smo se razišli. Moram samo dodati da ne mogu razumeti takvu reakciju policije. Pokušavam logički da je opravdam. Tražim od ministra, koji je za to odgovoran, da izvoli objasniti zašto je izdao takvu naredbu.
Da podnese dokaze – šta ga je primoralo da prebija narod. U te dokaze uključujem i navodno prevrtanje automobila, i napad nožem na jednog milicionera. Pitam se zašto napadač nije odmah uhvaćen? Svi demonstranti, pa i ja, pomogli bi da se taj ubica uhvati i osudi.
Mi smo na našoj konferenciji za štampu svoje dokaze izneli. Zašto i drug ministar to ne učini? To je misterija koju verovatno nikada nećemo razrešiti.
No comments:
Post a Comment