Ovo nije pohvala veku
Vrlo poštovani prijatelji, najiskrenije zahvaljujem na visokoj časti koja je Njegoševom nagradom ukazana mom skromnom delu. Duboko sam ubeđen da će urođeno crnogorsko gospodstvo i tradicija slavnog grada Cetinja naći razumevanja za sina koji žali što među nama nije i njegov otac.
Lična potreba nalaže a i dobri se običaji saglašavaju da se zahvalnica izgovori nad blagom što nam ga je veliki duh Petra Petrovića Njegoša u nasleđe ostavio.
Ali u Gorskom vijencu i Luči mikrokozma, gotovo i nema stiha čija se istina, s dubokim poreklom u svom teškom i nesrećnom vremenu, ne obraća i našem, i u njemu, takođe teškom i nesrećnom, ne nalazi svoje mitsko, pesničko, misaono i povesno opravdanje.
Stihove sam izabrao zato što u sebi nose sve moje zebnje, nedoumice, sumnje, a i moje grehove:
Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima,
On će era biti strašna ljudskijema koljenima!
Ovo nije pohvala veku. Ovo je anatema, vapaj čoveka koji gleda dalje i dublje od drugih, da tamo, u tmini i neizvesnosti, budućnosti, ne vidi ništa za ponos i radovanje, ništa za čoveka i njegovu sreću.
Pevao je vladika o svome dobu. A zalelekao bi i da se iza sebe, tmini i izvesnosti istorije okrenuo. I tamo bi video četiri konja Jovanovog otkrovenja i njihove apokaliptične jahače s ljudskim likom kako sopstvenom prošlošću seju bedu, glad, požar, kugu, rat i smrt. Što je za nama dočekasmo.
Što dolazi, tek nas čeka. A šta nas to čeka u vremenu koga je sumornim okom magijskog proroka Njegoš nazreo? Življaše u doba nove prosvećenosti, daleko od građanske revolucije koja je plodove svoje već ispisala po stranputicama izbrazdanom liku starog sveta.
Živeo je daleko i od druge revolucije koja će nastaviti tužnu masku humaniteta da kuje i prekiva.
Živeo je, kako se verovalo, na pragu Zlatnog doba, jednog od mnogih što nam je obećano, na čijim bismo vratima voleli jednom da se uistinu nađemo. Obzorje nam ga ne obećava. Kao žaloban steg rasprostrta po svim vidicima zemljinog šara, stvarnost ne odgovara ni našim najblistavijim idejama ni našim najsvetlijim nadama, ni našim najsvetijim žrtvama, a izgleda, ni našim sposobnostima da je voljom, snagom razuma – veličinom duše promenimo.
Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti o kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je Čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?
Zar će se ljudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski argonautički heroj Jason trijumfalno vratio sa zlatnim runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova?
Ako prvi stihovi Vijenca odaju moje zebnje, stih s kraja Luče –
voskresenjem smrt si porazio –
vraća moje nade. Ali šta nas čeka:
era strašna ljudskijema koljenima,
ili će se plovidba za zlatno runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih Njegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je. U neizvesnosti, tajna je, muka, ali i lepota življenja.
Ona lepota koju je Njegoš, jedan od poslednjih zatočnika drevnog mediteranskog sveta, taj veliki hrabri, nesrećni i umni tvorac, vladar i duhovnik, morao osetiti kao svoj pravi zavičaj, kada joj je iz provalije ljudskih nedoumica, duševnih neizvesnosti i svetovnih nevolja, podario jedino što je ostalo samo njegovo – jer sve ostalo drugome dade – podario svoju – samoću.
Usamljenost između Neba i Zemlje, božjih Munja i crnogorskog Kamena, istinsku kolevku svog Genija, domaju „nevinih sinova prirode i mudrosti proste, najsjajnije!“
Hvala i Njemu i vama!
(Beseda na dodeli Njegoševe nagrade 1987. godine)
No comments:
Post a Comment