Zamke ideologije
Temu skupa shvatio sam kao kritiku vladajuće ideologije – koja bi nas druga, danas i ovde, zanimala? – ideologije geopolitički, u konvergentnim i divergentnim nijansama rasprostranjene prosvećenim i neprosvećenim, materijalističkim per aspera ad astra hitajućim svetom, ideologije koja skromnije uspehe demonstrira u realnosti nego književnost ispisana na njene teme.
Nema smisla raspravljati o njoj povodom, recimo, odnosa pravoslavne hrišćanske dogmatike i vizantijske književnosti doba ikonoboračkih građanskih ratova. Treba, premda zbog toga nisam najsrećniji, biti neposredan. Temu sopstvenog priloga, međutim, shvatio sam ne kao zamku ideologije koja se mojom knjigom podvrgava kritici, već kao zamku sopstvene. Rešiti odnos prema sebi u umetnosti teže je nego ga rešiti prema temi, tj. drugome.
Tako ću, umesto da uživam u kritici nečega za šta ne marim, morati da govorim o kritici onoga što sam mislio knjigom da branim. Učiniću to preko leđa sotije Kako upokojiti vampira, kao praktičar kome su književne teorije o odnosu ideologije i književnosti, ili malo poznate, ili ako jesu, malo mu za stolom pomažu.
U unutrašnjem, građanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, između racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitog, lične i književne savesti, građanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana, ratu između stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu između uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.
Možda će pitanje pomoći da se u temi snađem. Postoji li genetička veza između literature i ideologije, šire shvaćene? Verovatno. U duhu ideologije je spoznaja, uviđanje, potom odbrana onog što se kao jedino istinito priznalo. U duhu literature takođe je spoznaja, uviđanje nečeg, ali se čini da svesne odbrane nema. U opisu pejzaža, ako ga ne čini Zeleni pisac, ništa se ne brani. Da li je baš tako?
Svako uviđanje je kompromis između iskustva i svežeg saznanja; ono menja svetonazor i postaje nova polazna pozicija s koje se svet posmatra i opisuje. I bez pozivanja na najgore značenje pojma „ideologija“, koje nas usrećuje promašenim istorijama, i književnost je osobena ideologija, a da nas, pri tome, ne mora unesrećivati rđavim delima. A ako je ideologija, mora biti kritika.
Ma koliko bi, po optimističkoj definiciji, misao morala biti tolerantna, ni u mišljenju, ako hoće da bude efikasno, dve oprečne ideje u isto vreme ne mogu zauzimati isto mesto. Kao što ga u fizičkom svetu ne mogu zauzimati njihovi protagonisti. Tu je zamka. Ona nije samo u ideologiji koja se kroz neku realnost kritikuje, ona je i u protivstavljenoj ideologiji, piščevoj unutrašnjoj stvarnosti, paralelnoj, mahom nepomičnoj ravni iz koje se prva kritikuje.
Ali, naravno, to je neizbežan i častan danak koji plaća umetnost kad pregne da ispravlja svet u čijem je stvaranju tako malo učestvovala. Govoriću o knjizi Kako upokojiti vampira, koja je prema sudu kritike, uspela, prema mom sudu delimično, i koja je stoga pogodna da ilustruje opasnosti kojima se pisac izlaže kad radi na romanu s tezom, kad je taksativna teza – kritika određene ideologije.
Pišući o fenomenu totalitarne svesti koja ideologije rađa, i procesu njihove uzajamne reprodukcije, ja nisam imao u vidu nacionalsocijalizam. Sedamdesetih, kada je roman pisan, nacionalsocijalizam, kao ideologija i praksa, beše istorijski mrtav, a živ, osim u pamćenju preživelih, još samo u propagandi režima čija je ideologija nosila u sebi totalan pogled na totalno rešenje ljudskog pitanja.
Ja sam, međutim, pisao o nacionalsocijalizmu. To, naravno, više govori o mom bizantinizmu, izrazu opet u modi, nego o našoj temi. Pa ipak i o njoj nešto kaže. Ne samo o mimikriji kao moralnom pitanju već i o tehnički nepodesnom postupku kao književnom problemu. Kao što držim da se u istorijskom romanu kritika našeg vremena ne može obavljati na sadržajima iz ne
kog drugog, osim u najopštijem arhetipskom vidu, koji sva vremena ujedinjuje u izvesne modele, ne lišavajući ih, u međuvremenu, književno najzahvalnijih ekskluziviteta, tako ne mislim da je u književnosti kritika jedne ideologije zamenjiva kritikom druge, čak i ako ih svest istorijskih izabranika za spasilačku misiju ujedinjuje, a praksa to jedinjenje dokazuje.
Ako se srećno prebrodi ovo iskušenje i kritika se ideologije, ili ideologizovane svesti, ili njihovih posledica po ljude, legitimnim književnim sredstvima obavi na njoj, a ne njenoj ezopovskoj zamenici, pisca tek tada očekuju ozbiljni rizici. Prvi je od njih tzv. nepristrasnost, već i po sebi, i kod najboljih knjiga, osobina inherentno nespojiva s putevima kojima se do dela dolazi. Kritika ideologije je, u načelu, naučna disciplina. Obaveštenost, racionalnost, logičnost, njene su pretpostavke.
U književnom delu, ako je prâvo, ako je prvo književnost, pa potom kritika, mogu sve ove vrline delovati, ali samo u simbiozi s nečim što je u nauci mana a u umetnosti vrlina – subjektivnošću, iracionalnošću, maštom koja i te kako ume biti kritička – za šta su dokaz uspeli naučnofantastični romani novih antropoloških tendencija. Hoću da kažem da je tzv. objektivnost, u naučnom smislu, u literaturi jednostavno nemoguća.
Pogotovu ako je inhibira lični razlog. Neću da kažem da se njenim odsustvom ideologiji, kao modelu života, nanosi namerna nepravda, nego da se nenamerna, pa i neizbežna nepravda nanosi umetnosti, umetničkoj transpoziciji, stvarnosti takve ideologije. To je, istovremeno, i drugi nedostatak Vampira, za poznavaoce magije i onog transilvanskog, za poznavaoce literature samo mog. Lek se obično nalazi u onome što zovemo distancom, što je ponekad nedostatak kuraži, kao što kuraž ponekad nadoknađuje odsustvo dara.
Korak dalje i dolazimo do ironije koja je takođe lekovita, ali ona podjednako ume da demonstrira rafinirano razumevanje suštine kao i rafinirano nerazumevanje usled ravnodušnosti. Gde je pravi lek? Zna ga opet samo Dar uz pomoć Slučaja. Za ostale rizike, srećom, nema se vremena. Oni su zanatske, književnotehnološke prirode, ali dobar deo zanatskih nedoumica proističe od odsustva rešenja koja pripadaju duhu a zanat im je tek nepokorni sluga.
Ostaje samo da se kaže kako je, bar prema mom iskustvu, ovde, u prinudnoj, pa i nevoljnoj hijazmi umetnosti i ideologije, umetnosti i politike, umetnosti i povesti, voljnom ali i neizbežnom ukrštanju umetnosti i stvarnosti, i umetnosti i morala, na najtežem ispitu jedne zrele evropske i balkanske literature, srpska novija književnost našla jedan veoma, veoma značajan, ali ne i jedini put od svih kojim ona zajednički može da ide.
U ovom času je to za sve nas put najpresudniji. Nadajmo se da to neće morati biti uvek. Jer ako stalno moramo kritikovati neku ideologiju, pogotovu istu, dobro biti neće. Možda se u ovom času od pisaca i više traži. Ali niko, ni u jednom zanatu, ni na jednom poslu, ne može dati više nego što ima, oseća, zna, ume, i što mu je i samome dato.
No comments:
Post a Comment