Pages
▼
Sunday, June 30, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XIX deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Jedan prijatelj mi priča u ćeliji, da njegov islednik neki cmizdravi major, najveći deo saslušanja provodi dremajući. S vremena na vreme se razbudi, i kad vidi da on ćuti drekne:
P r i z n a j !
I zatim opet utone u sanjarenje.
Drugi je svog uhapšenika kad god bi ovaj zaćutao, jer na kraju krajeva i ljudska mašta ima nekakvih makar i fizičkih granica, udarao štapom. Uhapšenik bi onda nastavljao da priznaje. Dremljivi daktilograf je otkucao čitav tom. Kad je najzad islednik to priznanje prelistao, pao je u delirantno stanje i morao biti poslat u vazdušnu banju. U priznanju su stojale i ovakve istine:
XIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Jedan prijatelj mi priča u ćeliji, da njegov islednik neki cmizdravi major, najveći deo saslušanja provodi dremajući. S vremena na vreme se razbudi, i kad vidi da on ćuti drekne:
P r i z n a j !
I zatim opet utone u sanjarenje.
Drugi je svog uhapšenika kad god bi ovaj zaćutao, jer na kraju krajeva i ljudska mašta ima nekakvih makar i fizičkih granica, udarao štapom. Uhapšenik bi onda nastavljao da priznaje. Dremljivi daktilograf je otkucao čitav tom. Kad je najzad islednik to priznanje prelistao, pao je u delirantno stanje i morao biti poslat u vazdušnu banju. U priznanju su stojale i ovakve istine:
Saturday, June 29, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XVIII deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XVIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
VI
Tajna – to je tamnica osećanja.
PRIZNAJ!
Uhapšenik nema šta da pita! On ima jedino da priznaje i samo da priznaje i ništa drugo nego da priznaje. To je reč koju slušam stotinu puta dnevno, kao urlik ili prijateljski nagovor, drečeći ili tiho, ponekad ravnodušno i sa dosadom. To je začarana reč čiji je smisao u početku poznat jedino krivljeniku. Radi se o tome da njen smisao dozna i islednik. No najčešće biva jedino da ga i okrivljenik sasvim izgubi.
Na kraju islednog postupka ne zna njeno značenje ni jedan ni drugi. Ali je gradivo za optužnicu toliko da dolaze kolicima po njega. Priznanje je neka vrsta brave pred stvarnošću. Svaki ključ se pokazuje dobrim za islednika – lažan ili pravi on otvara vrata. Da li su to ozbiljna, ona stvarna vrata, to nije od značaja.
Okrivljeni tura pod nos isledniku čitavu kolekciju ključeva. Ovaj, međutim, ne traži pravi. On ih uzima sve, jer na kraju krajeva sve može biti protumačeno kao krivica. Zato islednik ponavlja kao papagaj:
Priznaj!
XVIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
VI
Tajna – to je tamnica osećanja.
PRIZNAJ!
Uhapšenik nema šta da pita! On ima jedino da priznaje i samo da priznaje i ništa drugo nego da priznaje. To je reč koju slušam stotinu puta dnevno, kao urlik ili prijateljski nagovor, drečeći ili tiho, ponekad ravnodušno i sa dosadom. To je začarana reč čiji je smisao u početku poznat jedino krivljeniku. Radi se o tome da njen smisao dozna i islednik. No najčešće biva jedino da ga i okrivljenik sasvim izgubi.
Na kraju islednog postupka ne zna njeno značenje ni jedan ni drugi. Ali je gradivo za optužnicu toliko da dolaze kolicima po njega. Priznanje je neka vrsta brave pred stvarnošću. Svaki ključ se pokazuje dobrim za islednika – lažan ili pravi on otvara vrata. Da li su to ozbiljna, ona stvarna vrata, to nije od značaja.
Okrivljeni tura pod nos isledniku čitavu kolekciju ključeva. Ovaj, međutim, ne traži pravi. On ih uzima sve, jer na kraju krajeva sve može biti protumačeno kao krivica. Zato islednik ponavlja kao papagaj:
Priznaj!
Thursday, June 27, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XVII deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
On odgega na desnu stranu od mene, pa se vrati, zatim na levu, pa se opet vrati. Onda načini dva koncentrična kruga oko mene, sa sporošću koja je udarala u živce, sve dok se ne zaustavi po prilici na pola metra iza mojih leđa.
Devojka prestaje da glača nokte i preko mog ramena posmatrakapetana. Čini se da zna šta sada dolazi, i očekuje to sa diskretnim užitkom čoveka koji se smrtno dosađuje. Činim pokret kao da se okrećem spram kapetana, ali moj pratilac udara u dreku:
- Ostani tako! Ni bogaljeva noga više ne škripi. Nastaje tišina kao u cirkusu, pred glavni nastup. Nastojim da ne lupam glavu o “šali” koju mi ovi veseli derani pripremaju, i u tom cilju najpre upirem pogled u lice devojke, no ona žuri u nešto što se događa iza mojih leđa. Pomišljam da bi njene oči mogle da za izvesno vreme budu moje. Ako ovo dugo potraje nećeš izdržati, kažem sebi. Devojčine zenice se šire. Drhtim duboko u sebi.
XVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
On odgega na desnu stranu od mene, pa se vrati, zatim na levu, pa se opet vrati. Onda načini dva koncentrična kruga oko mene, sa sporošću koja je udarala u živce, sve dok se ne zaustavi po prilici na pola metra iza mojih leđa.
Devojka prestaje da glača nokte i preko mog ramena posmatrakapetana. Čini se da zna šta sada dolazi, i očekuje to sa diskretnim užitkom čoveka koji se smrtno dosađuje. Činim pokret kao da se okrećem spram kapetana, ali moj pratilac udara u dreku:
- Ostani tako! Ni bogaljeva noga više ne škripi. Nastaje tišina kao u cirkusu, pred glavni nastup. Nastojim da ne lupam glavu o “šali” koju mi ovi veseli derani pripremaju, i u tom cilju najpre upirem pogled u lice devojke, no ona žuri u nešto što se događa iza mojih leđa. Pomišljam da bi njene oči mogle da za izvesno vreme budu moje. Ako ovo dugo potraje nećeš izdržati, kažem sebi. Devojčine zenice se šire. Drhtim duboko u sebi.
Wednesday, June 26, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XVI deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XVI deo -
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dnevnik b. Pekić XVI deo
„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog vojnog okruga
u završnoj reči na procesu protiv Trockista i Zinovjevaca 1936.)
Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W.
Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili. U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dnevnik b. Pekić XVI deo
„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog vojnog okruga
u završnoj reči na procesu protiv Trockista i Zinovjevaca 1936.)
Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W.
Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili. U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.
Tuesday, June 25, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XV deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dva čoveka što prolaze predvorjem saopštavaju mi da im se ne dopadam. Pri čemu se služe nogama i štede reči. Zaključujem da se ovde općenito malo govori, i da su ljudi skloni pantomimi. Ali to je bio samo početak, te se kasnije uverih da svi stanovnici ove kuće dele nepovoljno mišljenje u pogledu moje osobe.
U vrlo kratkom vremenu doznajem da sam:
degenerik, ludak, glupan, bandit, špijun (većeg broja stranih sila), križar, fašist, četnik, diverzant, kolaborant, čak inkasant (!), terorist, gnjida, uš, stenica, (sledi zbirka insekata), zmija, krokodil, majmun, lisica, tvor, reakcionar, opozicioner, kopile, nedonošče, đubre, pogan, baba-roga i kreten, strašilo, ubica (uopšte, a svoje majke posebno), lopov, hohštapler, razbojnik, mangup, frajer, sadist (!), bitanga, probisvet, vucibatina, demokrata, palikuća, skot, svinja, pas, ništa, narodni izmet, džukela, rodoskrvnitelj,
XV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dva čoveka što prolaze predvorjem saopštavaju mi da im se ne dopadam. Pri čemu se služe nogama i štede reči. Zaključujem da se ovde općenito malo govori, i da su ljudi skloni pantomimi. Ali to je bio samo početak, te se kasnije uverih da svi stanovnici ove kuće dele nepovoljno mišljenje u pogledu moje osobe.
U vrlo kratkom vremenu doznajem da sam:
degenerik, ludak, glupan, bandit, špijun (većeg broja stranih sila), križar, fašist, četnik, diverzant, kolaborant, čak inkasant (!), terorist, gnjida, uš, stenica, (sledi zbirka insekata), zmija, krokodil, majmun, lisica, tvor, reakcionar, opozicioner, kopile, nedonošče, đubre, pogan, baba-roga i kreten, strašilo, ubica (uopšte, a svoje majke posebno), lopov, hohštapler, razbojnik, mangup, frajer, sadist (!), bitanga, probisvet, vucibatina, demokrata, palikuća, skot, svinja, pas, ništa, narodni izmet, džukela, rodoskrvnitelj,
Sunday, June 23, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XIII deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
- Budite ljubazni i potpišite nalog – kaže pokazujući na formular. Nalazim da se krivični postupak odlikuje mnoštvom pojedinosti koje svojom besprekornom formom pridaju naročito uspokojavajuću draž kazni. Moderna država gnuša se nasilja. Ona stoji na stanovištu da niko ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri.
Tako, potpisujući nalog dobijam umirujući utisak da učestvujem u rešenju, Društvo i ja saglasni smo u pogledu mog slučaja. Potpis javnog tužitelja i uhapšenika svedoče na istom listu hartije o nepokolebljivom jedinstvu vlade i građana, države i slobode, za koje su zanesenjaci tvrdili da stoji u prirodnoj protivrečnosti. Usput uzimam časove iz filosofije prava.
XIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
- Budite ljubazni i potpišite nalog – kaže pokazujući na formular. Nalazim da se krivični postupak odlikuje mnoštvom pojedinosti koje svojom besprekornom formom pridaju naročito uspokojavajuću draž kazni. Moderna država gnuša se nasilja. Ona stoji na stanovištu da niko ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri.
Tako, potpisujući nalog dobijam umirujući utisak da učestvujem u rešenju, Društvo i ja saglasni smo u pogledu mog slučaja. Potpis javnog tužitelja i uhapšenika svedoče na istom listu hartije o nepokolebljivom jedinstvu vlade i građana, države i slobode, za koje su zanesenjaci tvrdili da stoji u prirodnoj protivrečnosti. Usput uzimam časove iz filosofije prava.
Saturday, June 22, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XII deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
A la Recherche du Temps perdu
U traganju za IZGUBLJENIM vremenom
(Marsel Prust)
„Pakao – to su drugi“
(Žan Pol Sartr)
I.
Kad god se vrata otvore, počinje nov život.
Vrata se otvaraju i spram kuhinjske sijalice pokažu se dve sene. Onda jedna okreće prekidač u sobi za poslugu i dve mutne sene postaju dva čoveka u kožnim kaputima i kačketima od iste materije. (Kasnije doznajem da je to izraz revolucionarnog šika iz sedamnaeste, nešto poput žirado šešira u građanskoj modi.
U početku, međutim, oni me podsećaju na avijatičare čiji se aparat survao kraj moje postelje.) Između, u beskonačnoj belini emaljinarih pločica, opažam lice svoje majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu. Desno su na zidu okačene krpe, a još dalje mrk rub baštenskog prozora. Ispod – posuđe koje se cedi u lavabou.
Sa radija još uvek dopire Šuman koji sanjari: „Du bist meine Ruhe“ – zvučni oblak koji umotava udove čežnjom.
Ostajem da ležim, jedino što smaknem sa nogu letnji jorgan, u stvari ćebe presvučeno čaršavom. I čekam nastojeći da svom licu dam izraz umerenog čuđenja. To rade svi uhapšenici. Svako se od njih uvek iznova čudi kako su ga izvukli iz skrovišta što ga je izgubio u vlastitoj imaginaciji.
XII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
A la Recherche du Temps perdu
U traganju za IZGUBLJENIM vremenom
(Marsel Prust)
„Pakao – to su drugi“
(Žan Pol Sartr)
I.
Kad god se vrata otvore, počinje nov život.
Vrata se otvaraju i spram kuhinjske sijalice pokažu se dve sene. Onda jedna okreće prekidač u sobi za poslugu i dve mutne sene postaju dva čoveka u kožnim kaputima i kačketima od iste materije. (Kasnije doznajem da je to izraz revolucionarnog šika iz sedamnaeste, nešto poput žirado šešira u građanskoj modi.
U početku, međutim, oni me podsećaju na avijatičare čiji se aparat survao kraj moje postelje.) Između, u beskonačnoj belini emaljinarih pločica, opažam lice svoje majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu. Desno su na zidu okačene krpe, a još dalje mrk rub baštenskog prozora. Ispod – posuđe koje se cedi u lavabou.
Sa radija još uvek dopire Šuman koji sanjari: „Du bist meine Ruhe“ – zvučni oblak koji umotava udove čežnjom.
Ostajem da ležim, jedino što smaknem sa nogu letnji jorgan, u stvari ćebe presvučeno čaršavom. I čekam nastojeći da svom licu dam izraz umerenog čuđenja. To rade svi uhapšenici. Svako se od njih uvek iznova čudi kako su ga izvukli iz skrovišta što ga je izgubio u vlastitoj imaginaciji.
Friday, June 21, 2013
Dnevnik Borislava Pekića XI deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
23. oktobar 1955. godine.
Beleške koje slede, pisane su po sećanju, imaju da nadoknade Dnevnik za mesece: novembar i decembar 1948. i januar 1949. godine, u kojima ga iz stanovitih razloga nisam mogao da vodim.
One počimnju događajem što je u noći između 6. i 7. novembra tako meumoljivo, ali ne i neočekivano, prekinuo jedan život čijem su unutrašnjem iskustvubolno nedostajali dokazi. Sećanje u pravom smislu, dopire do 6. februara 1949. godine, kad sam se prilikom potpisivanja produžetka istrage domogao jedne olovke i mogao pomoću nje s vremena na vreme da na toaletni papir zabeležim svoje doživljaje.
Naravno ova prednost donosila je sa sobom i svoje brige, jer biti otkriven značilo je biti strogo kažnjen. Prema propisu koji je pretio represalijama, okrivljeniku je bilo zabranjeno držati i svojoj ćeliji ma koji predmet koji bi mogao da njegovu pažnju odvoji od strašnog položaja u kome se nalazio: nikakve igre, novine ili pisaljka nisu bile dozvoljene.
U tom pogledu stanovnici istražnog zatvora nisu imali nikakvu prednost nad čudnim junakom Cvajgove “Šahovske novele”. Doduše i pre ove krađe ja sam na toaletnom papiru, otrgnutim zupcem češlja, pravio izvesne zabeleške, zašta su mi služili zidovi mnogobrojnih ćelija kroz koje sam bio vođen.
XI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
23. oktobar 1955. godine.
Beleške koje slede, pisane su po sećanju, imaju da nadoknade Dnevnik za mesece: novembar i decembar 1948. i januar 1949. godine, u kojima ga iz stanovitih razloga nisam mogao da vodim.
One počimnju događajem što je u noći između 6. i 7. novembra tako meumoljivo, ali ne i neočekivano, prekinuo jedan život čijem su unutrašnjem iskustvubolno nedostajali dokazi. Sećanje u pravom smislu, dopire do 6. februara 1949. godine, kad sam se prilikom potpisivanja produžetka istrage domogao jedne olovke i mogao pomoću nje s vremena na vreme da na toaletni papir zabeležim svoje doživljaje.
Naravno ova prednost donosila je sa sobom i svoje brige, jer biti otkriven značilo je biti strogo kažnjen. Prema propisu koji je pretio represalijama, okrivljeniku je bilo zabranjeno držati i svojoj ćeliji ma koji predmet koji bi mogao da njegovu pažnju odvoji od strašnog položaja u kome se nalazio: nikakve igre, novine ili pisaljka nisu bile dozvoljene.
U tom pogledu stanovnici istražnog zatvora nisu imali nikakvu prednost nad čudnim junakom Cvajgove “Šahovske novele”. Doduše i pre ove krađe ja sam na toaletnom papiru, otrgnutim zupcem češlja, pravio izvesne zabeleške, zašta su mi služili zidovi mnogobrojnih ćelija kroz koje sam bio vođen.
Thursday, June 20, 2013
Dnevnik Borislava Pekića X deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
X deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. novembar 1955.
Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao preko vlastite noći svet ako mu se ovaj ne dopada. Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva.
Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u što sumnjam,jer to se protivi samoj afektivno „tupoj” prirodi božanstva - ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo „rečju” mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara. Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.
Sva sujeta, sva ravnodušnost superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike.
Moral insaniti je moral bogova i umetnika.
Ukoliko je umetnikov „svet” manji utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki „svetovi” zahtevaju razum koga su božanstva lišena. Može postojati neka vrsta ugledanja na činjenice, ali je NEMOGUĆE da se one bez štete prenesu preko ponora koji razdvajaju „svet koji se prikazuje” od „sveta koji prikazuje”.
(Realizam je „prepisivanje” fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo „stvarnosti jedne činjenice” nije stvarnost njena po sebi, nego „stvarnost sistema u kome deluje”. To znači da je ako bismo želeli da naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi.
- Za činjenicu je taj sistem isto što i limfa za ćeliju tkiva: sredina koja je nezamenljiva. To prenošenje je, međutim, nemoguće jer se protivi samoj suštini umetnosti. Razlika između stanja u kome se nalazi činjenica u prirodnoj sredini i veštačkoj sredini umetnikovog duha je razlika između ponašanja otopine u limfi i rastvoru u goveđoj bešici!
Kada bi se čitav „objektivni sistem činjenica” mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se „stvarni svet” mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Ako se to može učiniti samo sa nekima od njih, onda je isto toliko očevidno da to „bez sistema u kome delaju” nisu više žive činjenice nego obični fosili, okamenotine.)
Irealnost izvesnih realnih činjenica kada se ove preuzmu iz sveta, potiče od nesaglasnosti te činjenice sa opštim konturama našeg vlastitog. To je beli medved u oazi Bu Ruemi.
Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju „unakaženje” činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na „svet u svesti” pošto je migrirala iz „sveta van svesti” (oneobičavanje).
Pisanje može postati strast - i to je dobro, iako poročno. Međutim to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljen žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
X deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. novembar 1955.
Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao preko vlastite noći svet ako mu se ovaj ne dopada. Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva.
Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u što sumnjam,jer to se protivi samoj afektivno „tupoj” prirodi božanstva - ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo „rečju” mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara. Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.
Sva sujeta, sva ravnodušnost superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike.
Moral insaniti je moral bogova i umetnika.
Ukoliko je umetnikov „svet” manji utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki „svetovi” zahtevaju razum koga su božanstva lišena. Može postojati neka vrsta ugledanja na činjenice, ali je NEMOGUĆE da se one bez štete prenesu preko ponora koji razdvajaju „svet koji se prikazuje” od „sveta koji prikazuje”.
(Realizam je „prepisivanje” fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo „stvarnosti jedne činjenice” nije stvarnost njena po sebi, nego „stvarnost sistema u kome deluje”. To znači da je ako bismo želeli da naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi.
- Za činjenicu je taj sistem isto što i limfa za ćeliju tkiva: sredina koja je nezamenljiva. To prenošenje je, međutim, nemoguće jer se protivi samoj suštini umetnosti. Razlika između stanja u kome se nalazi činjenica u prirodnoj sredini i veštačkoj sredini umetnikovog duha je razlika između ponašanja otopine u limfi i rastvoru u goveđoj bešici!
Kada bi se čitav „objektivni sistem činjenica” mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se „stvarni svet” mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Ako se to može učiniti samo sa nekima od njih, onda je isto toliko očevidno da to „bez sistema u kome delaju” nisu više žive činjenice nego obični fosili, okamenotine.)
Irealnost izvesnih realnih činjenica kada se ove preuzmu iz sveta, potiče od nesaglasnosti te činjenice sa opštim konturama našeg vlastitog. To je beli medved u oazi Bu Ruemi.
Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju „unakaženje” činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na „svet u svesti” pošto je migrirala iz „sveta van svesti” (oneobičavanje).
Pisanje može postati strast - i to je dobro, iako poročno. Međutim to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljen žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
Wednesday, June 19, 2013
Dnevnik Borislava Pekića IX deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
IX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. oktobar 1955.
Problem je u načinu na koji autobiografiju treba pretvoriti u biografiju, a da se pisac ne liši onog religiozno ispovednog osećanja koje jemči iskrenost. Romani se po tipu i dele jedino prema stepenu u kome je taj preobražaj ispunjen. Umetnost na kraju krajeva nije ništa drugo, nego jedna samo-psiho-terapija. Usled toga je upravo neophodno da kraj sve tehničke distancije, pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja svojih ličnosti koju ima za svoja sopstvena.
Umetničko POŠTENJE, međutim nije u potpunosti jedna iskrenost doživljaja nego doživljaj iskrenosti, a to mnogo menja na samoj stvari. Doživljaj iskrenosti je jedna manje više logička, iako formalna kategorija. On implicitno proizvodi autentičnost jednog teksta. Iskrenost doživljaja je međutim nešto što garantuje stvarnost kao takvu, ali ne i njenu umetničku autentičnost. To je jama u koju su upali, polomivši svoje talente, mnogi pisci među kojima sovjetski pisci nisu poslednji, iako su egzemplarni.
13. oktobar 1955.
Koješta! Sasvim koješta! Najpre ono što nam je hronološki prethodilo nije bila nikakva naša istorija. Naša istorija je u nama. Mi je izlučujemo kao koža svoj osobeni miris. Nastojati na nekakvoj relaciji između jednog sebra ili logoteta za vreme Carstva i jednog sekretara rejonskog komiteta ili kolportera „Večernjih novosti" isto je toliko nevažno koliko pridavati neki značaj životinjskom poreklu čoveka.
Zar nas nemački profesori svojim pedantnim „obrađivanjem” Grka nisu doveli do sasvim krive predodžbe o njima. Tako je stari, gnusni Vinkelman tvrdio da se boja protivi kiparskoj formi i da je to razlog mramornoj belini Praksitela ili Fidije. Oh, kako li su samo ti stari Grci bili pametni, uzdišemo zajedno sa Vinkelmanom i posmatramo studeno-sterilne udove nekog Boga. Kako oštroumno. Sve čega se mi sa mukom setimo, oni su već znali.
U stvari se ispostavilo da su Grci svoje kipove bojili, i da su moguće poneki od nih ličili na cirkuske šatore! Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti” to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivrečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
***
Prokleto je sa tim faktima. Oni se pojavljuju tako iznenada, tako neočekivano, kao drumski razbojnici na pretpostavkama asfaltiranoj stazi jedne ideje. I to obično u blizini cilja. Čovek radi trideset godina da dokaže značenje jednog mikenskog natpisa i, pošto je rad od kojih hiljadu stranica predao štampariji, doznaje da je upravo toga dana u nekom uglednom časopisu izašao članak još uglednijeg stručnjaka, koji nepobitno dokazuje sasvim obratno značenje indicija, na osnovu kojih je taj rad napisan.
IX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. oktobar 1955.
Problem je u načinu na koji autobiografiju treba pretvoriti u biografiju, a da se pisac ne liši onog religiozno ispovednog osećanja koje jemči iskrenost. Romani se po tipu i dele jedino prema stepenu u kome je taj preobražaj ispunjen. Umetnost na kraju krajeva nije ništa drugo, nego jedna samo-psiho-terapija. Usled toga je upravo neophodno da kraj sve tehničke distancije, pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja svojih ličnosti koju ima za svoja sopstvena.
Umetničko POŠTENJE, međutim nije u potpunosti jedna iskrenost doživljaja nego doživljaj iskrenosti, a to mnogo menja na samoj stvari. Doživljaj iskrenosti je jedna manje više logička, iako formalna kategorija. On implicitno proizvodi autentičnost jednog teksta. Iskrenost doživljaja je međutim nešto što garantuje stvarnost kao takvu, ali ne i njenu umetničku autentičnost. To je jama u koju su upali, polomivši svoje talente, mnogi pisci među kojima sovjetski pisci nisu poslednji, iako su egzemplarni.
13. oktobar 1955.
Koješta! Sasvim koješta! Najpre ono što nam je hronološki prethodilo nije bila nikakva naša istorija. Naša istorija je u nama. Mi je izlučujemo kao koža svoj osobeni miris. Nastojati na nekakvoj relaciji između jednog sebra ili logoteta za vreme Carstva i jednog sekretara rejonskog komiteta ili kolportera „Večernjih novosti" isto je toliko nevažno koliko pridavati neki značaj životinjskom poreklu čoveka.
Zar nas nemački profesori svojim pedantnim „obrađivanjem” Grka nisu doveli do sasvim krive predodžbe o njima. Tako je stari, gnusni Vinkelman tvrdio da se boja protivi kiparskoj formi i da je to razlog mramornoj belini Praksitela ili Fidije. Oh, kako li su samo ti stari Grci bili pametni, uzdišemo zajedno sa Vinkelmanom i posmatramo studeno-sterilne udove nekog Boga. Kako oštroumno. Sve čega se mi sa mukom setimo, oni su već znali.
U stvari se ispostavilo da su Grci svoje kipove bojili, i da su moguće poneki od nih ličili na cirkuske šatore! Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti” to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivrečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
***
Prokleto je sa tim faktima. Oni se pojavljuju tako iznenada, tako neočekivano, kao drumski razbojnici na pretpostavkama asfaltiranoj stazi jedne ideje. I to obično u blizini cilja. Čovek radi trideset godina da dokaže značenje jednog mikenskog natpisa i, pošto je rad od kojih hiljadu stranica predao štampariji, doznaje da je upravo toga dana u nekom uglednom časopisu izašao članak još uglednijeg stručnjaka, koji nepobitno dokazuje sasvim obratno značenje indicija, na osnovu kojih je taj rad napisan.
Tuesday, June 18, 2013
Dnevnik Borislava Pekića VIII deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
VIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. oktobar 1955.
Lekari pate od svih bolesti koje su opisane u njihovim udžbenicima. Pošto osete srce (osetiti srce znači biti bolestan) dobiju kavernu sajedno sa ulkusom, stomak im se spušta za 12 santimetara, svaka bubuljica postaje rak, i svaka mrlja na koži crni prišt, neprirodne i sumanute misli koje im padaju na pamet i koje bi činile, da im čovek može posvetiti dovoljno vremena, 90% našeg mišljenja uopšte, najednom su mahniti trzaji razorenog uma, pluća se nalaze u stanju generalnog raspadanja, i opsedaju ih halucinacije jedino zato da ih uvere u kojoj su meri šizofrenici.
Psiholozi imaju jedno drugo svojstvo: oni pate od razumevanja. Oni sve shvataju, sve su u stanju da objasne i sa svačim da se pomire kao sa neizbežnim. Ako ih uvredite oni će vam pričati o afektu, ako im stanete u trolejbusu na žulj, oni će vas izviniti nekim motornim refleksom, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će to objasniti vašim kompleksom inferiornosti. Nasrnete li na njih oni će to iskoristiti da ilustruju kriminogenezu, ostajete li sasvim nevidljivi bićete obeleženi kao introvertirani tip.
Ako ih žena prevari oni će to najpre primiti, zatim iz analizirati i najzad objasniti. Jer zaboga, oni barem znaju šta je to emocija, a šta libido. Ako im, vi žene, u postelji pokažete minimun odstupanja od onoga što budale drže da je normalno, oni će tragati po vašem detinjstvu da nađu perverzno seme. Ako im ne pokažete ništa, preporučiće vam najpogodnije metode da probudite svoj zaparloženi seksus. Oni su, rečju, milosrdni kao časne sestre, tolerantni kao demokrate iz ubeđenja, i dosadni kao profesori klasičnih jezika.
Umetnici međutim pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni ne shvataju čak ni to da ih drugi shvataju bez predrasuda. Ima ih koji to shvatanje uzimaju kao ličnu uvredu. Razumevaju se manje više samo banalne i proste stvari, a niko ne želi da bude ni banalan ni prost.
Ako ih uvredite oni uobražavaju da ih mrzite, jer su superiorni, ako im u trolejbusu stanete na žulj oni će vas obasuti pogrdama i pokušaće na vama sve duhovitosti iz romana koga momentalno pišu, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će se pozivati na neprikosnovenost svog srodstva sa bogovima. (Jer samo njima i bogovima dato je da stvaraju svetove iz svoje volje.)
VIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. oktobar 1955.
Lekari pate od svih bolesti koje su opisane u njihovim udžbenicima. Pošto osete srce (osetiti srce znači biti bolestan) dobiju kavernu sajedno sa ulkusom, stomak im se spušta za 12 santimetara, svaka bubuljica postaje rak, i svaka mrlja na koži crni prišt, neprirodne i sumanute misli koje im padaju na pamet i koje bi činile, da im čovek može posvetiti dovoljno vremena, 90% našeg mišljenja uopšte, najednom su mahniti trzaji razorenog uma, pluća se nalaze u stanju generalnog raspadanja, i opsedaju ih halucinacije jedino zato da ih uvere u kojoj su meri šizofrenici.
Psiholozi imaju jedno drugo svojstvo: oni pate od razumevanja. Oni sve shvataju, sve su u stanju da objasne i sa svačim da se pomire kao sa neizbežnim. Ako ih uvredite oni će vam pričati o afektu, ako im stanete u trolejbusu na žulj, oni će vas izviniti nekim motornim refleksom, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će to objasniti vašim kompleksom inferiornosti. Nasrnete li na njih oni će to iskoristiti da ilustruju kriminogenezu, ostajete li sasvim nevidljivi bićete obeleženi kao introvertirani tip.
Ako ih žena prevari oni će to najpre primiti, zatim iz analizirati i najzad objasniti. Jer zaboga, oni barem znaju šta je to emocija, a šta libido. Ako im, vi žene, u postelji pokažete minimun odstupanja od onoga što budale drže da je normalno, oni će tragati po vašem detinjstvu da nađu perverzno seme. Ako im ne pokažete ništa, preporučiće vam najpogodnije metode da probudite svoj zaparloženi seksus. Oni su, rečju, milosrdni kao časne sestre, tolerantni kao demokrate iz ubeđenja, i dosadni kao profesori klasičnih jezika.
Umetnici međutim pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni ne shvataju čak ni to da ih drugi shvataju bez predrasuda. Ima ih koji to shvatanje uzimaju kao ličnu uvredu. Razumevaju se manje više samo banalne i proste stvari, a niko ne želi da bude ni banalan ni prost.
Ako ih uvredite oni uobražavaju da ih mrzite, jer su superiorni, ako im u trolejbusu stanete na žulj oni će vas obasuti pogrdama i pokušaće na vama sve duhovitosti iz romana koga momentalno pišu, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će se pozivati na neprikosnovenost svog srodstva sa bogovima. (Jer samo njima i bogovima dato je da stvaraju svetove iz svoje volje.)
Monday, June 17, 2013
Dnevnik Borislava Pekića VII deozt
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
VII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. avgust 1955.
Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova.
Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučan utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.
Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno - ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija međutim nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prologomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „POLITIKE” (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.
Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prologomene morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.
Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija? (Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala - u sklopu čitave umetnosti čovečanstva - jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost.
U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije. Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.
Potrebno je jednom za svagda - a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugosloveski rizorđimento u vreme štrasburške Evropske skupštine - potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva - i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta. Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha ....
Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (dođavola vrlo važno, da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrot, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red.)
VII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. avgust 1955.
Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova.
Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučan utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.
Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno - ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija međutim nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prologomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina „POLITIKE” (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.
Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prologomene morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.
Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija? (Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala - u sklopu čitave umetnosti čovečanstva - jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost.
U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije. Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.
Potrebno je jednom za svagda - a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugosloveski rizorđimento u vreme štrasburške Evropske skupštine - potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva - i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta. Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha ....
Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (dođavola vrlo važno, da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrot, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red.)
Sunday, June 16, 2013
Dnevnik Borislava Pekića VI deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
VI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. avgust 1955
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje Biblije.
I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura Boga nije nimalo zahvalnija od diktature proleterijata. 19. avgust 1955. Još uvek držim da je Tolstoj napisao samo jedan roman i to Anu Karenjinu, koja je definitivna kao i ma koji živi organizam. Ostala dela mogu se smatrati tek kao samo mestimično uspeli pokušaji da se iziđe izvan okvira romana, a da se roman ipak napiše. Vaskrsenje u etičko-propovedničkom smislu, a Rat i Mir u istorijsko-panoramskom.
Ovaj mrzovoljni starac koji je čitavog svog života glumio prepotentnog pokajnika, i u svojoj dekorativnoj izbi usred Jasne Poljane provodio pola sata na dan da bi odužio dug „dragom i jedino ispravnom narodu", koji je tu privrženost prostom svetu dokazivao mokrenjem kraj seoskih taraba, i nazivanjem ruskih žena kobilama koje bi trebalo da oplemene dekadentnu aristokraciju (Gorki), taj nepopravljivi licemer, koji je najzad uspeo sebe samog da ubedi u iskrenost - načinio je takav varvarski pogrom umetnosti u svom kukavnom Putu u Život, da se ta komična knjiga pre može nazvati „Put u Smrt" što ona realno i znači.
Ovaj pogrom liči na juriš tatarske konjice kroz jedno staro i lepo naselje. Tolstoj optužuje Renana da je krojače proglasio umetnicima, i to je sve što on vidi na piscu Isusovog Života, on se gnuša Ničea, on smatra da Uisman boluje od erotomanije. On ne razume Bodlera, Verlena, Meterlinka, Malarmea. On je slep za Pisaroa, Monea, Manea, Renoara, Sislija.
VI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. avgust 1955
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje Biblije.
I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura Boga nije nimalo zahvalnija od diktature proleterijata. 19. avgust 1955. Još uvek držim da je Tolstoj napisao samo jedan roman i to Anu Karenjinu, koja je definitivna kao i ma koji živi organizam. Ostala dela mogu se smatrati tek kao samo mestimično uspeli pokušaji da se iziđe izvan okvira romana, a da se roman ipak napiše. Vaskrsenje u etičko-propovedničkom smislu, a Rat i Mir u istorijsko-panoramskom.
Ovaj mrzovoljni starac koji je čitavog svog života glumio prepotentnog pokajnika, i u svojoj dekorativnoj izbi usred Jasne Poljane provodio pola sata na dan da bi odužio dug „dragom i jedino ispravnom narodu", koji je tu privrženost prostom svetu dokazivao mokrenjem kraj seoskih taraba, i nazivanjem ruskih žena kobilama koje bi trebalo da oplemene dekadentnu aristokraciju (Gorki), taj nepopravljivi licemer, koji je najzad uspeo sebe samog da ubedi u iskrenost - načinio je takav varvarski pogrom umetnosti u svom kukavnom Putu u Život, da se ta komična knjiga pre može nazvati „Put u Smrt" što ona realno i znači.
Ovaj pogrom liči na juriš tatarske konjice kroz jedno staro i lepo naselje. Tolstoj optužuje Renana da je krojače proglasio umetnicima, i to je sve što on vidi na piscu Isusovog Života, on se gnuša Ničea, on smatra da Uisman boluje od erotomanije. On ne razume Bodlera, Verlena, Meterlinka, Malarmea. On je slep za Pisaroa, Monea, Manea, Renoara, Sislija.
Saturday, June 15, 2013
Dnevnik Borislava Pekića V deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
V deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955.
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, ne, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu - moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom. Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet.
Ne poricati je nego omalovažavati. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njegove lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
***
Problemski žar kako veli Džems postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Dovoljno je otići na tržnicu rano ujutro, pa ga naći, premda nešto osakaćenog i prerušenog, u pregovaranju kupaca i prodavaca. On živi u dečijim igrama isto kao i u igri uglednih članova Akademije. Njemu podležu profesori i pralje sa jednakom revnošću i možda drukčijom namerom. Ali zar je važna namera kad ih posledice približuju jednu drugoj.
Slušao sam svoga prijatelja da o jednom egzemplaru - raritetu u svojoj vrsti, marke Kraljevine SHS - govori sa ozbiljnošću koja je i Hegelu izgledala preterana dok je dokazivao rađanje svojih Pojmova. Bio sam svedok veće nepomirljivosti, između dva strasna nogometna navijača, nego što je ona nužna kad se govori o prednosti dve tako oprečne stvari kao što su duh i materija.
Žar tinja. Pitanje je samo šta će ga razbuktati: Sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.
Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svestrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine roni u beskonačne slojeve dubine. Dotičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija. Njemu se čini da razume ujedinjujući, iako je ova asocijacija više u nama nego u stvarima koje teže osamljeništvu.
Mi volimo celine ma koliko bile minijaturne. Mi ih pronalazimo. Ako ih nema, stvaramo ih. Celine smanjuju raznovrsnost i zavode svojom prividnom uprošćenošću. Svaki broj uzet za sebe već čini jednu celinu. Ova celina je definitivnija nego mnoge za koje znam. Pa ipak se čovek oseća srećnim kada takvu jednu celinu uključi u drugu koja je po sebi obuhvata.
Broj 21 je impresivniji od broja 7. To potiče od toga što se drugo u prvome ima tri puta. Zar u ovoj bezazlenoj težnji nema nešto od težnje krugu koji je simvol apsolutnog? On može da se širi, ali ne menja svoj oblik i uvek ostaje krug.
Valja priznati ovu potrebu celine ne kao antinomiju uma koji kao deo obuhvata u sebi celinu, nego kao antinomiju svekolike energije. Da nema te protivrečnosti, ne bi bilo ni kretanja.
Deo uvek obuhvata celinu. Samo tako je moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limes je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo višim celinama. Reč „sastavljena” ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
Šta je bilo pre: celina ili delovi. Ja kažem celina, premda se sa isto toliko prava može tvrditi i obrnuto. Jer ako postoji celina morali su joj prethoditi delovi, i ako je postojao nedeljivi deo on je već bio svojerodna čista celina.
Pluralizam je neodrživ iz više razloga. Jedan ne najmanji je u tome što on stvarno odriče svaki kontinuum između stvari, premda to ne želi. Ako kokoš sledi jajetu, a jaje kokoši, onda svako prekidanje ovog kontinuiteta dezintegrira biološku celinu, koja je ovim sleđenjem predstavljena.
11. avgust 1955.
V deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955.
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, ne, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu - moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom. Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet.
Ne poricati je nego omalovažavati. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njegove lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
***
Problemski žar kako veli Džems postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Dovoljno je otići na tržnicu rano ujutro, pa ga naći, premda nešto osakaćenog i prerušenog, u pregovaranju kupaca i prodavaca. On živi u dečijim igrama isto kao i u igri uglednih članova Akademije. Njemu podležu profesori i pralje sa jednakom revnošću i možda drukčijom namerom. Ali zar je važna namera kad ih posledice približuju jednu drugoj.
Slušao sam svoga prijatelja da o jednom egzemplaru - raritetu u svojoj vrsti, marke Kraljevine SHS - govori sa ozbiljnošću koja je i Hegelu izgledala preterana dok je dokazivao rađanje svojih Pojmova. Bio sam svedok veće nepomirljivosti, između dva strasna nogometna navijača, nego što je ona nužna kad se govori o prednosti dve tako oprečne stvari kao što su duh i materija.
Žar tinja. Pitanje je samo šta će ga razbuktati: Sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.
Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svestrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine roni u beskonačne slojeve dubine. Dotičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija. Njemu se čini da razume ujedinjujući, iako je ova asocijacija više u nama nego u stvarima koje teže osamljeništvu.
Mi volimo celine ma koliko bile minijaturne. Mi ih pronalazimo. Ako ih nema, stvaramo ih. Celine smanjuju raznovrsnost i zavode svojom prividnom uprošćenošću. Svaki broj uzet za sebe već čini jednu celinu. Ova celina je definitivnija nego mnoge za koje znam. Pa ipak se čovek oseća srećnim kada takvu jednu celinu uključi u drugu koja je po sebi obuhvata.
Broj 21 je impresivniji od broja 7. To potiče od toga što se drugo u prvome ima tri puta. Zar u ovoj bezazlenoj težnji nema nešto od težnje krugu koji je simvol apsolutnog? On može da se širi, ali ne menja svoj oblik i uvek ostaje krug.
Valja priznati ovu potrebu celine ne kao antinomiju uma koji kao deo obuhvata u sebi celinu, nego kao antinomiju svekolike energije. Da nema te protivrečnosti, ne bi bilo ni kretanja.
Deo uvek obuhvata celinu. Samo tako je moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limes je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo višim celinama. Reč „sastavljena” ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
Šta je bilo pre: celina ili delovi. Ja kažem celina, premda se sa isto toliko prava može tvrditi i obrnuto. Jer ako postoji celina morali su joj prethoditi delovi, i ako je postojao nedeljivi deo on je već bio svojerodna čista celina.
Pluralizam je neodrživ iz više razloga. Jedan ne najmanji je u tome što on stvarno odriče svaki kontinuum između stvari, premda to ne želi. Ako kokoš sledi jajetu, a jaje kokoši, onda svako prekidanje ovog kontinuiteta dezintegrira biološku celinu, koja je ovim sleđenjem predstavljena.
11. avgust 1955.
Friday, June 14, 2013
Dnevnik Borislava Pekića IV deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
I
V deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955.
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika. Samim tim što je neprirodan. Bisolo na uglu ulice Drue je pametan čovek. Umesto u narod, on se pouzdava u svoje ceduljice. On zna da je proleterska kao nijedna druga revolucija ne potiče iz naroda, niti je njemu namenjena. I on kaže: „Nije narod suveren. Suverena je nauka". A nauka su ceduljice.
Pogreška socijanih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda. Trebalo bi da je obrnuto. Jer kljuse „koje čim ga uzjašete legne kraj puta" učiniće da njegov jahač „ljosne" samo zato što se konj kroti pre nego što ga uzjašete. Još u štali. Kad ste u sedlu onda je već kasno. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
13. juli 1955.
Sreo sam svog prijatelja B. u redu za šećer. Bio je valjda dvestoti. Strpljiv iako nije bilo gotovo nikakvih izgleda da i za njega preostane nešto. Levo i desno od reda ćutke stajahu ljudi spremni da se uguraju u red. Njihovi bezazleni pokušaji bivali su međutim uvek iznova osujećeni. Pri tome im rekoše mnoge gadne reči i jedan bi čak i munut u rebra.
V deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955.
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika. Samim tim što je neprirodan. Bisolo na uglu ulice Drue je pametan čovek. Umesto u narod, on se pouzdava u svoje ceduljice. On zna da je proleterska kao nijedna druga revolucija ne potiče iz naroda, niti je njemu namenjena. I on kaže: „Nije narod suveren. Suverena je nauka". A nauka su ceduljice.
Pogreška socijanih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda. Trebalo bi da je obrnuto. Jer kljuse „koje čim ga uzjašete legne kraj puta" učiniće da njegov jahač „ljosne" samo zato što se konj kroti pre nego što ga uzjašete. Još u štali. Kad ste u sedlu onda je već kasno. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
13. juli 1955.
Sreo sam svog prijatelja B. u redu za šećer. Bio je valjda dvestoti. Strpljiv iako nije bilo gotovo nikakvih izgleda da i za njega preostane nešto. Levo i desno od reda ćutke stajahu ljudi spremni da se uguraju u red. Njihovi bezazleni pokušaji bivali su međutim uvek iznova osujećeni. Pri tome im rekoše mnoge gadne reči i jedan bi čak i munut u rebra.
Thursday, June 13, 2013
Dnevnik Borislava Pekića III deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
III deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
29. april 1955.
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje. Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
"Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!"
(Deklaracija prava čoveka i građanina.)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi - od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena - osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje - time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
15. maj 1955.
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recitiraju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca
III deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
29. april 1955.
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje. Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
"Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!"
(Deklaracija prava čoveka i građanina.)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi - od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena - osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje - time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
15. maj 1955.
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recitiraju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca
Wednesday, June 12, 2013
Dnevnik Borislava Pekića II deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
II deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.
Ne polazeći od pretpostavke da su teze iznesene u Manifestu komunističke partije - London god. 1848. nepodložne promenama koje nameću međunarodni uslovi proleterske revolucije i svetske zavere organizovane u cilju njene pripreme, ne polazeći čak ni od dogmatizma koji je prirodan kad se radi o ma kome stavu komunista, mora se priznati da je ovaj četrdeset osmaški recept, brižljivo sastavljen u Londonu od najprobranijih stručnjaka za zavere svetskih razmera, bio još brižljivije kod nas primenjivan sve do 1948. godine, kada su događaji koji ni „vidovidošću obdareni Marks nije mogao da očekuje“, omeli njegovo dokrajčivanje tačku po tačku.
(Doduše, ja nikad nisam sumnjao u iskrenu nameru komunista - izraz proleter ovde je sasvim neumesan - da sve tačke svog ekonomsko-političkog programa savesno izvrše izuzev poslednje: da odumru zajedno sa državom čiju smrt pripremaju. Teorijski uzev lepo zvuči da će „kad bude revolucija postala vladajuća klasa i kad bude kao vladajuća klasa ukinula nasilno stare odnose proizvodnje" da će proleterijat eo ipso ukinuti i svoju sopstvenu vladavinu.
Praktično je to neizvodljivo čak i kada bi se ozbiljno, u što ne sumnjam, na to pomišljalo. Država nije mrtva organizacija koja se da tako jednostavno ukinuti. Jednom pokrenuta se mašina ne može bez opasnosti potpunog sloma ni zaustaviti ni nekuda premestiti. Ona je organski vezana za vladajuću oligarhiju kao što je telo vezano za krvotok. Ne može se uništiti telo a da se ne izlije krv, niti se mogu otvoriti vene a da se ne ubije telo.)
Nema sumnje CK je započeo sa tačkama. Kad čovek pročita gore svrstane namere, dobija se utisak da se radi o planu neke sudske egzekucije, koja je ograničena na imovinu osuđenog i pri kojoj se računa da će sama osoba umreti od očajanja što ju je izgubila. „Despotsko posezanje" koga navešćuju komunistički prvaci imalo je biti obavljeno „merama koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive".
Jer jedan Karl Marks ne može ipak da se prevari u pogledu načina na koji se stvara jedna nova ekonomska situacija. On zna da je svako blagostanje koje se osniva na prostoj promeni vlasnika ili ponovnoj raspodeli dobara nasilnim putem, kratkotrajno, i više plod naglog pokreta bogatstva u jednom pravcu, nego ravnomerne cirkulacije vrednosti kroz ekonomski krvotok zemlje.
II deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. april 1955.
Ne polazeći od pretpostavke da su teze iznesene u Manifestu komunističke partije - London god. 1848. nepodložne promenama koje nameću međunarodni uslovi proleterske revolucije i svetske zavere organizovane u cilju njene pripreme, ne polazeći čak ni od dogmatizma koji je prirodan kad se radi o ma kome stavu komunista, mora se priznati da je ovaj četrdeset osmaški recept, brižljivo sastavljen u Londonu od najprobranijih stručnjaka za zavere svetskih razmera, bio još brižljivije kod nas primenjivan sve do 1948. godine, kada su događaji koji ni „vidovidošću obdareni Marks nije mogao da očekuje“, omeli njegovo dokrajčivanje tačku po tačku.
(Doduše, ja nikad nisam sumnjao u iskrenu nameru komunista - izraz proleter ovde je sasvim neumesan - da sve tačke svog ekonomsko-političkog programa savesno izvrše izuzev poslednje: da odumru zajedno sa državom čiju smrt pripremaju. Teorijski uzev lepo zvuči da će „kad bude revolucija postala vladajuća klasa i kad bude kao vladajuća klasa ukinula nasilno stare odnose proizvodnje" da će proleterijat eo ipso ukinuti i svoju sopstvenu vladavinu.
Praktično je to neizvodljivo čak i kada bi se ozbiljno, u što ne sumnjam, na to pomišljalo. Država nije mrtva organizacija koja se da tako jednostavno ukinuti. Jednom pokrenuta se mašina ne može bez opasnosti potpunog sloma ni zaustaviti ni nekuda premestiti. Ona je organski vezana za vladajuću oligarhiju kao što je telo vezano za krvotok. Ne može se uništiti telo a da se ne izlije krv, niti se mogu otvoriti vene a da se ne ubije telo.)
Nema sumnje CK je započeo sa tačkama. Kad čovek pročita gore svrstane namere, dobija se utisak da se radi o planu neke sudske egzekucije, koja je ograničena na imovinu osuđenog i pri kojoj se računa da će sama osoba umreti od očajanja što ju je izgubila. „Despotsko posezanje" koga navešćuju komunistički prvaci imalo je biti obavljeno „merama koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive".
Jer jedan Karl Marks ne može ipak da se prevari u pogledu načina na koji se stvara jedna nova ekonomska situacija. On zna da je svako blagostanje koje se osniva na prostoj promeni vlasnika ili ponovnoj raspodeli dobara nasilnim putem, kratkotrajno, i više plod naglog pokreta bogatstva u jednom pravcu, nego ravnomerne cirkulacije vrednosti kroz ekonomski krvotok zemlje.
Tuesday, June 11, 2013
Dnevnik Borislava Pekića I deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
I deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. februar 1955.
Poreklo siromaštva naše savremene književnosti ne treba tražiti u nedostatku talenta, ni rutine. Ono nije u našoj orijentalnoj lenjosti ni u uzoropoklonstvu. Ono se nalazi u disocijaciji prirode umetnosti i društvenog sistema. Trebalo bi da nestane jednog ili drugog pa da se harmonija iznova uspostavi. Kopiranje zapadne beletristike sada nije moda. To je najintimnija potreba same umetnosti, koja u preslikavanju maskira svoj rušilački instinkt.
Po nagonu destruktivna, književnost ne može da afirmira ništa osim vlastitog nagona. Ona je po po poreklu revolt a po posledicama negacija. Njeno poreklo u pobuni određuje i njenu ulogu. Ona prezire postojeće u ime nastajućeg. Kad joj se oduzme to pravo ona truli ili postaje predmet administracije. U permanentnom sukobu sa gradilačkim nadahnućem desetina generacija, ona je stvorila oko sebe lažni oreol pomagača tih inspiracija. Međutim, ona ih je možda inspirisala, ali nikad sa njim kolaborirala.
Kreativan trud državotvoraca stoji u stalnoj i normalnoj akcidenciji sa rušilačkim nagonom umetnosti. Sva reprezentativna dela književnosti propovedaju pobunu, ili navode razloge za nju, što je uostalom sasvim isto. Nijedno ne daje pristanak. To je i razlog zbog koga u totalitarnim režimima nema i ne može postojati umetnost. (Izuzev naravno državnih bajki.)
28. april 1955.
Juče me je posetio (...) jedan od retkih komunista koji ostajući u okvirima partiske discipline nalazi podneblje za svoju vrlo živu i vrlo uznemirenu misao. Naravno ta misao još uvek podseća na delimično okovanog Prometeja, ali je i takav Prometej bolji od onog koji je sasvim sputan na političkom Atlasu. Pošto smo pretresli dnevnu situaciju o kojoj je on - čini mi se - govorio sa više rutine nego osećanja, sa više znanja nego samostalnosti, što je razumljivo, složili smo se u tome da su naše generacije u ljudskom smislu žalosne degradacije onog višeg osećanja koje je pokretalo naše očeve, a sa njima i život uopšte.
I deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. februar 1955.
Poreklo siromaštva naše savremene književnosti ne treba tražiti u nedostatku talenta, ni rutine. Ono nije u našoj orijentalnoj lenjosti ni u uzoropoklonstvu. Ono se nalazi u disocijaciji prirode umetnosti i društvenog sistema. Trebalo bi da nestane jednog ili drugog pa da se harmonija iznova uspostavi. Kopiranje zapadne beletristike sada nije moda. To je najintimnija potreba same umetnosti, koja u preslikavanju maskira svoj rušilački instinkt.
Po nagonu destruktivna, književnost ne može da afirmira ništa osim vlastitog nagona. Ona je po po poreklu revolt a po posledicama negacija. Njeno poreklo u pobuni određuje i njenu ulogu. Ona prezire postojeće u ime nastajućeg. Kad joj se oduzme to pravo ona truli ili postaje predmet administracije. U permanentnom sukobu sa gradilačkim nadahnućem desetina generacija, ona je stvorila oko sebe lažni oreol pomagača tih inspiracija. Međutim, ona ih je možda inspirisala, ali nikad sa njim kolaborirala.
Kreativan trud državotvoraca stoji u stalnoj i normalnoj akcidenciji sa rušilačkim nagonom umetnosti. Sva reprezentativna dela književnosti propovedaju pobunu, ili navode razloge za nju, što je uostalom sasvim isto. Nijedno ne daje pristanak. To je i razlog zbog koga u totalitarnim režimima nema i ne može postojati umetnost. (Izuzev naravno državnih bajki.)
28. april 1955.
Juče me je posetio (...) jedan od retkih komunista koji ostajući u okvirima partiske discipline nalazi podneblje za svoju vrlo živu i vrlo uznemirenu misao. Naravno ta misao još uvek podseća na delimično okovanog Prometeja, ali je i takav Prometej bolji od onog koji je sasvim sputan na političkom Atlasu. Pošto smo pretresli dnevnu situaciju o kojoj je on - čini mi se - govorio sa više rutine nego osećanja, sa više znanja nego samostalnosti, što je razumljivo, složili smo se u tome da su naše generacije u ljudskom smislu žalosne degradacije onog višeg osećanja koje je pokretalo naše očeve, a sa njima i život uopšte.
Monday, June 10, 2013
O Beogradu
Marginalije i moralije, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
O Beogradu iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
*****
Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
*****
Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor živodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva ...
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog Runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
O Beogradu iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
*****
Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
*****
Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor živodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva ...
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog Runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
Friday, June 07, 2013
Život kao bol
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Danilo ili život kao bol
Ovaj tekst je Borislav Pekić objavio povodom smrti Danila Kiša, 1990. godine.
U poslednjim, za žive vidljivim, časovima, verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. Da, rekao je. Šta, upitao je prijatelj? Život, odgovorio je Danilo.
U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i zauvek sačuvan ceo njegov život.
A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog“ u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizik, ali i s utehom da se rizik isplatio.
Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije, kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.
Danilo ili život kao bol
Ovaj tekst je Borislav Pekić objavio povodom smrti Danila Kiša, 1990. godine.
U poslednjim, za žive vidljivim, časovima, verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. Da, rekao je. Šta, upitao je prijatelj? Život, odgovorio je Danilo.
U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i zauvek sačuvan ceo njegov život.
A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog“ u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizik, ali i s utehom da se rizik isplatio.
Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije, kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.
Thursday, June 06, 2013
POZIV NA KNJIŽEVNO VEČE
POZIV NA KNJIŽEVNO VEČE
Pozivate se na Književno veče posvećeno Zlatnom runu Borislava Pekića u Narodnoj biblioteci Srbije na dan 6. juna 2013 godine u 18,00 časova. Uvestvuje književnik Aleksandar Gatalica, književnik Dragan Velikić, urednik edicije Petar Arbutina, prof. dr Petar Pijanović, i prof. dr Dobrivoje Stanojević.
Odlomke čita Pavle Pekić, glumac.
Povodom književne večeri izdavač "Laguna" priređuje prigodan koktel.
S poštovanjem Ljiljana Pekić
Pozivate se na Književno veče posvećeno Zlatnom runu Borislava Pekića u Narodnoj biblioteci Srbije na dan 6. juna 2013 godine u 18,00 časova. Uvestvuje književnik Aleksandar Gatalica, književnik Dragan Velikić, urednik edicije Petar Arbutina, prof. dr Petar Pijanović, i prof. dr Dobrivoje Stanojević.
Odlomke čita Pavle Pekić, glumac.
Povodom književne večeri izdavač "Laguna" priređuje prigodan koktel.
S poštovanjem Ljiljana Pekić
Wednesday, June 05, 2013
Po meri savesti
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Po meri savesti Izjava data gospodinu Mirku Petroviću telefonom
iz Londona za list Naša borba, 14. juna 1992.
Kao jedan od potpisnika inicijative za osnivanje Udružene opozicije, nadao sam se da će Glavni odbor Demokratske stranke, svestan svoje odgovornosti, izglasati pristupanje DEPOS-u. To se nažalost nije dogodilo.
Pošto je reč o opozicionom pokretu, odluka obavezuje samo Stranku u celini. Pojedincima, članovima Stranke dopušteno je opredeljenje po savesti. Verujem da je veliki broj članova Stranke za učešće u radu DEPOS-a. Poslednji je trenutak, ako i on nije prošao.
Stranačke sebičnosti i ambicije ovde nemaju mesta. Uprkos odluci Glavnog odbora Demokratske stranke, nadam se da će njena većina, odgovorna za nju, ipak pronaći neku dostojnu meru saradnje. Za nas ostale stvar je jasna, članovi smo DEPOS-a i to nas obavezuje.
Po meri savesti Izjava data gospodinu Mirku Petroviću telefonom
iz Londona za list Naša borba, 14. juna 1992.
Kao jedan od potpisnika inicijative za osnivanje Udružene opozicije, nadao sam se da će Glavni odbor Demokratske stranke, svestan svoje odgovornosti, izglasati pristupanje DEPOS-u. To se nažalost nije dogodilo.
Pošto je reč o opozicionom pokretu, odluka obavezuje samo Stranku u celini. Pojedincima, članovima Stranke dopušteno je opredeljenje po savesti. Verujem da je veliki broj članova Stranke za učešće u radu DEPOS-a. Poslednji je trenutak, ako i on nije prošao.
Stranačke sebičnosti i ambicije ovde nemaju mesta. Uprkos odluci Glavnog odbora Demokratske stranke, nadam se da će njena većina, odgovorna za nju, ipak pronaći neku dostojnu meru saradnje. Za nas ostale stvar je jasna, članovi smo DEPOS-a i to nas obavezuje.
Tuesday, June 04, 2013
Brankovo kolo
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Govor na otvaranju svečanosti ’Brankovo kolo’
u Sremskim Karlovcima septembra 1991. godine
Dame i gospodo, dragi prijatelji, poštovaoci umetnosti, profesori i učenici
Prve srpske gimnazije, dodeljena mi je visoka čast da otvorim 20. jubilarno Brankovo kolo, uvećana okolnošću da se održava u okviru 200-godišnjice Karlovačke gimnazije, prve škole ovog ranga na životnim domenima srpskog naroda. Treća mi okolnost, nažalost, ne ide naruku.
Obe manifestacije, već u tradiciju ukorenjene i na današnji dan srećno spojene, odvijaju se u nesrećnom času jednog novog istorijskog iskušenja za srpski narod. Ma koliko želeli da oba jubileja proteknu pod povoljnijim auspicijama, tu tragičnu činjenicu, čiji gromki eho gotovo da iz ove slavne zbornice čujemo, ne možemo i ne smemo zaboraviti, pa ni moja beseda, ma kako kratka i po prirodi uloge besednika kurtoazna, zaboraviti je neće.
Branko Radičević, pod čijim se imenom održavaju karlovački susreti ljudi od pera, jedan je od stubova međaša naše pesničke mašte i kulture, kao što je vaša gimnazija jedan od temelja našeg narodnog prosvećivanja. Okolnost da je i Branko Radičević bio njen učenik, simbolično udružuje prosvećenost i kulturu, dve osnovne pretpostavke svake civilizacije.
Uz treću, povesnu pretpostavku, pa ponekad i protiv nje, obrazuju one osoben kulturni prostor u kome duh jednog naroda ostaje da traje, živi, život obnavlja i novim životima zrači i kada su njegove državne tvorevine suštastveno izmenjene, čak i kada su sasvim iščezle. U obeležavanju i održavanju tog kulturnog prostora i naš pesnik i njegova, vaša, škola imađahu krunsku ulogu. Zato traju, zato će trajati i zato im dugujemo blagodarnost dok bude nas i našeg nacionalnog imena.
Taj kulturni prostor, kao i uvek, neće zavisiti samo od istorije, bila nam sklona ili ne, opterećivala nas ili podupirala, no i od snage i volje da u njoj istrajemo u sva tri oblika našeg postojanja: kao ljudi, kao građani i kao Srbi.
Ovaj poslednji, zajednički nam oblik života, u kome je odrastao Branko Radičević, u kome je stasala njegova poezija, podruku s nacionalnim romantizmom vremena u kome je pevao, valovitih i vilovitih vremena Njegoša i Vuka, proširio se bio na ideju krvnog i duhovnog bratstva južnoslovenskih naroda, od kojeg je danas, u sumornom rasapu svih iluzija, ostala, izgleda, samo krv. Krv, jedna uspomena i jedna pesma koju smo nekad prepoznavali po svojim osećanjima, a sada je prepoznajemo tek po njenom imenu.
Govor na otvaranju svečanosti ’Brankovo kolo’
u Sremskim Karlovcima septembra 1991. godine
Dame i gospodo, dragi prijatelji, poštovaoci umetnosti, profesori i učenici
Prve srpske gimnazije, dodeljena mi je visoka čast da otvorim 20. jubilarno Brankovo kolo, uvećana okolnošću da se održava u okviru 200-godišnjice Karlovačke gimnazije, prve škole ovog ranga na životnim domenima srpskog naroda. Treća mi okolnost, nažalost, ne ide naruku.
Obe manifestacije, već u tradiciju ukorenjene i na današnji dan srećno spojene, odvijaju se u nesrećnom času jednog novog istorijskog iskušenja za srpski narod. Ma koliko želeli da oba jubileja proteknu pod povoljnijim auspicijama, tu tragičnu činjenicu, čiji gromki eho gotovo da iz ove slavne zbornice čujemo, ne možemo i ne smemo zaboraviti, pa ni moja beseda, ma kako kratka i po prirodi uloge besednika kurtoazna, zaboraviti je neće.
Branko Radičević, pod čijim se imenom održavaju karlovački susreti ljudi od pera, jedan je od stubova međaša naše pesničke mašte i kulture, kao što je vaša gimnazija jedan od temelja našeg narodnog prosvećivanja. Okolnost da je i Branko Radičević bio njen učenik, simbolično udružuje prosvećenost i kulturu, dve osnovne pretpostavke svake civilizacije.
Uz treću, povesnu pretpostavku, pa ponekad i protiv nje, obrazuju one osoben kulturni prostor u kome duh jednog naroda ostaje da traje, živi, život obnavlja i novim životima zrači i kada su njegove državne tvorevine suštastveno izmenjene, čak i kada su sasvim iščezle. U obeležavanju i održavanju tog kulturnog prostora i naš pesnik i njegova, vaša, škola imađahu krunsku ulogu. Zato traju, zato će trajati i zato im dugujemo blagodarnost dok bude nas i našeg nacionalnog imena.
Taj kulturni prostor, kao i uvek, neće zavisiti samo od istorije, bila nam sklona ili ne, opterećivala nas ili podupirala, no i od snage i volje da u njoj istrajemo u sva tri oblika našeg postojanja: kao ljudi, kao građani i kao Srbi.
Ovaj poslednji, zajednički nam oblik života, u kome je odrastao Branko Radičević, u kome je stasala njegova poezija, podruku s nacionalnim romantizmom vremena u kome je pevao, valovitih i vilovitih vremena Njegoša i Vuka, proširio se bio na ideju krvnog i duhovnog bratstva južnoslovenskih naroda, od kojeg je danas, u sumornom rasapu svih iluzija, ostala, izgleda, samo krv. Krv, jedna uspomena i jedna pesma koju smo nekad prepoznavali po svojim osećanjima, a sada je prepoznajemo tek po njenom imenu.
Monday, June 03, 2013
Dnevnik besnila XIV deo
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Priča o acidnim humanistima Evrope
Izveštaj Komiteta za zaštitu prirodne sredine EEZ-a Evropskom parlamentu dokazuje da je atmosferska korozija pojela 25 cm portlandskog kamena sa katedrale Svetog Pavla u Londonu. Reći ćete, pa šta? Zamenićemo ga nekom trajnijom sintetičkom oblogom. Ali, ona je nanela štetu od 100 miliona funti danskim istorijskim arhivama.
Pa šta, kazaćete, istorija nas ionako uči da se od nje ništa ne može naučiti. Industrijski gar ubio je, veli izveštaj, 4.000 švedskih jezera. Pa onda? Švedska ih je ionako imala suviše. A kajgane nema bez razlupanih jaja, ni tehnološkog prosperiteta bez obračuna s prirodom, u kojoj ne pobeđujemo samo jednu veliku zaostalost Univerzuma, već i neugodnu uspomenu na majmuna u sebi.
Što se tiče onih pet miliona atara ozleđene i bolesne šume, samo u Nemačkoj, možemo svojoj razumnosti dodati i nešto zakasnele zluradosti: red je, naime, da i ti Nemci jednom nešto plate! Evropska zajednica svoj put zvezdama, nebom mokrim od acidnih kiša, već plaća s pet odsto svog bruto produkta ili, izraženo u našoj omiljenoj spirituelnoj formuli – s 44 milijarde funti godišnje.
(Trajno oštećenje zemlje i ljudi se ne računa. S pravom. Nije zemlja jedina planeta podobna za život; ljudi se neprestano rađaju, u njima se ne oskudeva ni kad trebaju za drugu vrstu umorstva, a onda, kada je kineska vlada ponudila Evropi svoju pustinju Gobi za njeno nuklearno đubrište, zašto bismo se mi pokazali sebičnjacima?)
Nekada su padale čiste božje kiše, one su hranile zemlju i vraćale se nebu kao para života. Povremeno je, doduše, dolazilo do potopa, ali, uprkos motivima, izgleda nikad – onog pravog, koji bi moralni problem našeg opstanka rešio jednom zasvagda. Uvek je, nezasluženoj šansi za volju, ostajao bar po jedan seksualno kompatibilan par za obnovu greške.
(Osim, dabome, kod Kaina.) Sada nam se s neba vraća ono što smo sami tamo poslali: sumpor-dioksid našeg električnog zanosa i nitrogen-monoksid naše žudnje za brzim kretanjem. Ovi elementi obrazuju acidnu kišu, a ova humaniste udružuje sa glavosecima i robovlasnicima, i tako priča ovu savremenu priču.
Zatočnicima materijalnog progresa, brutoprodukt bilo čega, uključujući govna (jednog uostalom dokazanog korisnog produkta života, koji zemlji, osim leša, vraća što joj uzima), jedini je ozbiljan razlog postojanja. Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti. Prekosutra neće biti ništa.
Priča o acidnim humanistima Evrope
Izveštaj Komiteta za zaštitu prirodne sredine EEZ-a Evropskom parlamentu dokazuje da je atmosferska korozija pojela 25 cm portlandskog kamena sa katedrale Svetog Pavla u Londonu. Reći ćete, pa šta? Zamenićemo ga nekom trajnijom sintetičkom oblogom. Ali, ona je nanela štetu od 100 miliona funti danskim istorijskim arhivama.
Pa šta, kazaćete, istorija nas ionako uči da se od nje ništa ne može naučiti. Industrijski gar ubio je, veli izveštaj, 4.000 švedskih jezera. Pa onda? Švedska ih je ionako imala suviše. A kajgane nema bez razlupanih jaja, ni tehnološkog prosperiteta bez obračuna s prirodom, u kojoj ne pobeđujemo samo jednu veliku zaostalost Univerzuma, već i neugodnu uspomenu na majmuna u sebi.
Što se tiče onih pet miliona atara ozleđene i bolesne šume, samo u Nemačkoj, možemo svojoj razumnosti dodati i nešto zakasnele zluradosti: red je, naime, da i ti Nemci jednom nešto plate! Evropska zajednica svoj put zvezdama, nebom mokrim od acidnih kiša, već plaća s pet odsto svog bruto produkta ili, izraženo u našoj omiljenoj spirituelnoj formuli – s 44 milijarde funti godišnje.
(Trajno oštećenje zemlje i ljudi se ne računa. S pravom. Nije zemlja jedina planeta podobna za život; ljudi se neprestano rađaju, u njima se ne oskudeva ni kad trebaju za drugu vrstu umorstva, a onda, kada je kineska vlada ponudila Evropi svoju pustinju Gobi za njeno nuklearno đubrište, zašto bismo se mi pokazali sebičnjacima?)
Nekada su padale čiste božje kiše, one su hranile zemlju i vraćale se nebu kao para života. Povremeno je, doduše, dolazilo do potopa, ali, uprkos motivima, izgleda nikad – onog pravog, koji bi moralni problem našeg opstanka rešio jednom zasvagda. Uvek je, nezasluženoj šansi za volju, ostajao bar po jedan seksualno kompatibilan par za obnovu greške.
(Osim, dabome, kod Kaina.) Sada nam se s neba vraća ono što smo sami tamo poslali: sumpor-dioksid našeg električnog zanosa i nitrogen-monoksid naše žudnje za brzim kretanjem. Ovi elementi obrazuju acidnu kišu, a ova humaniste udružuje sa glavosecima i robovlasnicima, i tako priča ovu savremenu priču.
Zatočnicima materijalnog progresa, brutoprodukt bilo čega, uključujući govna (jednog uostalom dokazanog korisnog produkta života, koji zemlji, osim leša, vraća što joj uzima), jedini je ozbiljan razlog postojanja. Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti. Prekosutra neće biti ništa.
o Zlatnom runu -
Pozivate se na Književno veče posvećeno Zlatnom
runu Borislava Pekića u Narodnoj biblioteci Srbije na dan 6. juna 2013 godine u
18,00 časova. Uvestvuje književnik Aleksandar Gatalica, književnik Dragan
Velikić, urednik edicije Petar Arbutina, prof. dr Petar Pijanović, i prof. dr
Dobrivoje Stanojević. Odlomke čita Pavle Pekić, glumac. Povodom književne večeri
izdavač "Laguna" priređuje prigodan koktel.
S poštovanjem
Ljiljana
Pekić
Nagrada „Jakov Ignjatović“
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Govor na dodeli nagrade ’Jakov Ignjatović’ u Budimpešti 1990. godine
Dame i gospodo, poštovani i dragi prijatelji,
Ako mimo Njegoševe nagrade, postoji ijedna koja me čini srećnim i ponosnim to je vaša, nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, rodonačelnika srpskog romana. Dirnut sam iskreno što mi je darovana od Srba koji ne žive u Srbiji.
Nadam se da to potpomaže bar dve istine: najpre, da umetnost, ako je valjana, izražava ideje koje pripadaju svima, a potom da one svima ne mogu pripadati ako bar jednim delom ne izražavaju svet u kome su nastale i ne ispoljavaju prirodu naroda iz kojeg su rođene. Verujem, medutim, da će jednom doći srećnije doba kada umetnost osim sebe same ništa drugo neće izražavati. I da ćemo njene tvorce suditi po delu, ne po životu.
Postoje dve dimenzije u kojima živote žive ljudi koje zovemo piscima. U jednoj se pišu knjige, u drugoj živi. Neko će poverovati da je teže pisati nego živeti, ali će svaki umetnik ako je iskren priznati da između ta dva umeća nema razlike i da su zablude u obe zone bitisanja moguće. Jedina je stvarna razlika u tome što naše greške u umetnosti sami plaćamo a greške naše u životu mahom plaćaju drugi.
Postoje, dabome, kao i kod svakog pravila izuzeci. Jedan od njih je i prvi moderni srpski romansijer čije ime s ponosom nosi ova nagrada. Ima pisaca u srpskoj književnosti o kojima sud nije uvek bio pravičan. Jedan od njih je i Jakov Ignjatović.
Govor na dodeli nagrade ’Jakov Ignjatović’ u Budimpešti 1990. godine
Dame i gospodo, poštovani i dragi prijatelji,
Ako mimo Njegoševe nagrade, postoji ijedna koja me čini srećnim i ponosnim to je vaša, nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, rodonačelnika srpskog romana. Dirnut sam iskreno što mi je darovana od Srba koji ne žive u Srbiji.
Nadam se da to potpomaže bar dve istine: najpre, da umetnost, ako je valjana, izražava ideje koje pripadaju svima, a potom da one svima ne mogu pripadati ako bar jednim delom ne izražavaju svet u kome su nastale i ne ispoljavaju prirodu naroda iz kojeg su rođene. Verujem, medutim, da će jednom doći srećnije doba kada umetnost osim sebe same ništa drugo neće izražavati. I da ćemo njene tvorce suditi po delu, ne po životu.
Postoje dve dimenzije u kojima živote žive ljudi koje zovemo piscima. U jednoj se pišu knjige, u drugoj živi. Neko će poverovati da je teže pisati nego živeti, ali će svaki umetnik ako je iskren priznati da između ta dva umeća nema razlike i da su zablude u obe zone bitisanja moguće. Jedina je stvarna razlika u tome što naše greške u umetnosti sami plaćamo a greške naše u životu mahom plaćaju drugi.
Postoje, dabome, kao i kod svakog pravila izuzeci. Jedan od njih je i prvi moderni srpski romansijer čije ime s ponosom nosi ova nagrada. Ima pisaca u srpskoj književnosti o kojima sud nije uvek bio pravičan. Jedan od njih je i Jakov Ignjatović.
Sunday, June 02, 2013
Levi i desni fanatizam III deo
Levi i desni fanatizam III deo
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Borislav Pekić:
Znate, kad se jednom pripadniku jedne tako stare, više staračke nego stare institucije, postavi to pitanje, onda je veoma neugodno. Ali, ja ću biti potpuno iskren. Srpska akademija nauka ima slavnu i veliku tradiciju. Kao institucija, ona je uistinu nekada bila, možda sada ne više, nešto što je predstavljalo elitu nacije. To je institucija. Ali svaka institucija sastavljena je od članova te institucije, koji su različiti.
Tako je i Srpska akademija nauka institucija koja je različita. Ja ću vam ispričati jednu anegdotu koja ilustruje te razlike. Ta anegdota se tiče prijatelja moje porodice, čoveka koga sam lično poznavao, jednog velikog gospodina, Dubrovčanina, koji se zvao dr Ivan Đaja.
To je evropsko ime naše biologije. I kada je, ne znam koje je to godine bilo, Josip Broz bio predlagan za člana Akademije, a predlagao ga je Aleksandar Belić, koji je bio predsednik Kraljevske akademije, a zatim predsednik ove Akademije, onda je gospodin Đaja na generalnoj skupštini Akademije ustao i rekao: „Poštovani kolega“, otprilike tako, „mi smo bili na ovom istom mestu, vi tamo kao predsednik, a ja ovde, kada ste vi za člana Akademije predlagali kralja Aleksandra.
Ja sam bio onda protiv, ja sam i sada protiv.“ Hteo sam da pokažem, u stvari, da su postojali ljudi čak i u najtežim okolnostima koji su bili kadri to da urade. Šta se zaista dogodilo, ja ću vam sada reći, i to nema razloga da se krije, upravo sam dobio papire koji pokazuju kako je to bilo na skupštini Predsedništva. Skupština Predsedništva se podelila.
Jedan deo je smatrao da su studentski nemiri, uključujući tu i 9. mart, i sve što se tada događalo, nešto što se ne tiče Akademije jer je to, i jeste u principu, nadstranačka ustanova koja ne bi trebalo da se meša u dnevnu politiku. Pri čemu je, naravno, ova druga strana smatrala da mrtvi nisu dnevna politika, nego da su mrtvi i da Srpska akademija nauka mora prema tome da zauzme stav.
Ovi ljudi, među kojima su bili i predstavnici mog odeljenja, bili su u većini, ali su prepustili predsedniku Akademije nauka da sastavi jedno saopštenje. To saopštenje je bilo potpuno pogrešno i Srpska akademija nauka će to pitanje posebno tretirati, znači pozvati na odgovornost gospodina Kanazira. To je sad unutrašnje pitanje Akademije. Što se tiče pojave akademika kod česme, za to sam ja odgovoran. Mogu vam sad ispričati u kakvoj sam se situaciji našao i u kakvu me je situaciju moj prijatelj Lečić stavio.
Bilo je pet ujutru kada sam ja tamo govorio, malo umoran, upravo sam došao iz bifea gde sam se odmarao. Nisam loše govorio, međutim, Lečić je našao za potrebno da kaže kako postoje ovakvi i onakvi akademici. I tada sam ja, vi to morate razumeti, branio čast Srpske akademije nauka. Ali, to meni nije bilo dovoljno. Pošto uvek za jedan korak preteram, onda sam rekao: „Ja vam obećavam da ćete ovde za nekoliko sati videti srpske akademike, vi koji ćete biti budući akademici.“
Malo sam se i udvarao, naravno. Međutim, kad sam sišao sa tog zida, ja sam se sledio. Tada sam shvatio šta sam rekao. Sad idem na sastanak Odeljenja iako vrlo dobro znam da nema nikakvih problema da dovedem Ljubu Simovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, Dragoslava Mihailovića. Ali to nije štos, oni bi i sami došli, ništa ja tu ne postižem. Međutim, kako da dovedem uglednog gospodina Miroslava Pantića, sekretara našeg odeljenja, kako dovesti Pavla Ivića, kako gospođu Irenu Grickat, kako neke starije osobe, koje ne mogu da se popnu, i mene su peli tamo na Česmu.
Međutim, na moje apsolutno oduševljenje, kada sam došao tamo na sastanak, on je imao dnevni red, možete misliti, to su dosadne sednice, neopisivo, ja ništa ne razumem šta se tamo priča, onoplastika, onomastika, referati, mi smo pisci tamo samo dekor i oni stalno pokušavaju da nas izbace; mi pisci samo smetamo, mi idemo na proteste, mi kompromitujemo... Dobro, ja sam rekao:
„Dame i gospodo, na Terazijama se događaju izvesne stvari, o tome moram da vas obavestim, ne zato što osećam potrebu, nego zato što sam tamo dao obećanje da ćemo mi, na neki način, da izrazimo svoj stav prema onome šta se događa.“ Tog momenta, Miroslav Pantić je prekinuo sednicu. Tog momenta je Palavestra počeo da piše ono što je pročitano. Tog momenta mi smo potpisali saopštenje svi, osim Eriha Koša i Antonija Isakovića. I svi smo, što nisam očekivao, došli na Česmu. Eto, tako je to bilo. Jeste li zadovoljni odgovorom?
Sasvim je sigurno da bavljenje politikom šteti piscu. Ne samo zbog gubitka vremena već zbog gubljenja kontakta sa onom parastvarnošću sa kojom korespondira i gde je neophodna apsolutna i potpuna koncentracija. Posle bavljenja politikom, dužeg bavljenja politikom, mnogi ljudi i prestaju da budu pisci. Zato sam u jednom intervjuu za sebe lično rekao da sam silom okolnosti počeo, odnosno nastavio, da se bavim politikom. I da sam prestao da budem pisac, jer ništa ne pišem, a nisam postao političar, niti ću ikad biti, i da sam sada ništa. Ja sam svestan toga.
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Borislav Pekić:
Znate, kad se jednom pripadniku jedne tako stare, više staračke nego stare institucije, postavi to pitanje, onda je veoma neugodno. Ali, ja ću biti potpuno iskren. Srpska akademija nauka ima slavnu i veliku tradiciju. Kao institucija, ona je uistinu nekada bila, možda sada ne više, nešto što je predstavljalo elitu nacije. To je institucija. Ali svaka institucija sastavljena je od članova te institucije, koji su različiti.
Tako je i Srpska akademija nauka institucija koja je različita. Ja ću vam ispričati jednu anegdotu koja ilustruje te razlike. Ta anegdota se tiče prijatelja moje porodice, čoveka koga sam lično poznavao, jednog velikog gospodina, Dubrovčanina, koji se zvao dr Ivan Đaja.
To je evropsko ime naše biologije. I kada je, ne znam koje je to godine bilo, Josip Broz bio predlagan za člana Akademije, a predlagao ga je Aleksandar Belić, koji je bio predsednik Kraljevske akademije, a zatim predsednik ove Akademije, onda je gospodin Đaja na generalnoj skupštini Akademije ustao i rekao: „Poštovani kolega“, otprilike tako, „mi smo bili na ovom istom mestu, vi tamo kao predsednik, a ja ovde, kada ste vi za člana Akademije predlagali kralja Aleksandra.
Ja sam bio onda protiv, ja sam i sada protiv.“ Hteo sam da pokažem, u stvari, da su postojali ljudi čak i u najtežim okolnostima koji su bili kadri to da urade. Šta se zaista dogodilo, ja ću vam sada reći, i to nema razloga da se krije, upravo sam dobio papire koji pokazuju kako je to bilo na skupštini Predsedništva. Skupština Predsedništva se podelila.
Jedan deo je smatrao da su studentski nemiri, uključujući tu i 9. mart, i sve što se tada događalo, nešto što se ne tiče Akademije jer je to, i jeste u principu, nadstranačka ustanova koja ne bi trebalo da se meša u dnevnu politiku. Pri čemu je, naravno, ova druga strana smatrala da mrtvi nisu dnevna politika, nego da su mrtvi i da Srpska akademija nauka mora prema tome da zauzme stav.
Ovi ljudi, među kojima su bili i predstavnici mog odeljenja, bili su u većini, ali su prepustili predsedniku Akademije nauka da sastavi jedno saopštenje. To saopštenje je bilo potpuno pogrešno i Srpska akademija nauka će to pitanje posebno tretirati, znači pozvati na odgovornost gospodina Kanazira. To je sad unutrašnje pitanje Akademije. Što se tiče pojave akademika kod česme, za to sam ja odgovoran. Mogu vam sad ispričati u kakvoj sam se situaciji našao i u kakvu me je situaciju moj prijatelj Lečić stavio.
Bilo je pet ujutru kada sam ja tamo govorio, malo umoran, upravo sam došao iz bifea gde sam se odmarao. Nisam loše govorio, međutim, Lečić je našao za potrebno da kaže kako postoje ovakvi i onakvi akademici. I tada sam ja, vi to morate razumeti, branio čast Srpske akademije nauka. Ali, to meni nije bilo dovoljno. Pošto uvek za jedan korak preteram, onda sam rekao: „Ja vam obećavam da ćete ovde za nekoliko sati videti srpske akademike, vi koji ćete biti budući akademici.“
Malo sam se i udvarao, naravno. Međutim, kad sam sišao sa tog zida, ja sam se sledio. Tada sam shvatio šta sam rekao. Sad idem na sastanak Odeljenja iako vrlo dobro znam da nema nikakvih problema da dovedem Ljubu Simovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, Dragoslava Mihailovića. Ali to nije štos, oni bi i sami došli, ništa ja tu ne postižem. Međutim, kako da dovedem uglednog gospodina Miroslava Pantića, sekretara našeg odeljenja, kako dovesti Pavla Ivića, kako gospođu Irenu Grickat, kako neke starije osobe, koje ne mogu da se popnu, i mene su peli tamo na Česmu.
Međutim, na moje apsolutno oduševljenje, kada sam došao tamo na sastanak, on je imao dnevni red, možete misliti, to su dosadne sednice, neopisivo, ja ništa ne razumem šta se tamo priča, onoplastika, onomastika, referati, mi smo pisci tamo samo dekor i oni stalno pokušavaju da nas izbace; mi pisci samo smetamo, mi idemo na proteste, mi kompromitujemo... Dobro, ja sam rekao:
„Dame i gospodo, na Terazijama se događaju izvesne stvari, o tome moram da vas obavestim, ne zato što osećam potrebu, nego zato što sam tamo dao obećanje da ćemo mi, na neki način, da izrazimo svoj stav prema onome šta se događa.“ Tog momenta, Miroslav Pantić je prekinuo sednicu. Tog momenta je Palavestra počeo da piše ono što je pročitano. Tog momenta mi smo potpisali saopštenje svi, osim Eriha Koša i Antonija Isakovića. I svi smo, što nisam očekivao, došli na Česmu. Eto, tako je to bilo. Jeste li zadovoljni odgovorom?
Sasvim je sigurno da bavljenje politikom šteti piscu. Ne samo zbog gubitka vremena već zbog gubljenja kontakta sa onom parastvarnošću sa kojom korespondira i gde je neophodna apsolutna i potpuna koncentracija. Posle bavljenja politikom, dužeg bavljenja politikom, mnogi ljudi i prestaju da budu pisci. Zato sam u jednom intervjuu za sebe lično rekao da sam silom okolnosti počeo, odnosno nastavio, da se bavim politikom. I da sam prestao da budem pisac, jer ništa ne pišem, a nisam postao političar, niti ću ikad biti, i da sam sada ništa. Ja sam svestan toga.
Saturday, June 01, 2013
Levi i desni fanatizam II deo
Levi i desni fanatizam II deo
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Borislav Pekić:
Malo samilosti treba pokazati prema tom parlamentu. Ima niz poslanika koji imaju jezičke probleme. Ja sam znao da Srbija ima mnoge dijalekte, ali nikad u životu ne bih mogao da shvatim koliko su te razlike ogromne. Mislio sam da govorimo istim jezikom; dobro, ne moramo imati istu pamet, ona i nije najvažnija, ali mislio sam da bar govorimo istim jezikom.
Međutim, sada sam shvatio da se mi strašno razlikujemo. I da ta razlika u dijalektu povlači, možda, i neke druge razlike koje stoje iza toga. Onda sam video još nešto vrlo interesantno. Koliko je čovek obrazovaniji, u akademskom smislu, to ga apsolutno neće opravdati da ne zna šta govori, da ne ume da govori, da nema nerava, i da jednostavno ne misli ono što govori. Nego kad nešto kaže ode na brifing i onda glasa potpuno suprotno od onog šta je govorio.
To, u normalnom svetu, naravno, postoji. U engleskom Parlamentu postoji određen čovek stranke koji vas juri po hodnicima kad zbrišete u bife ili klozet kada je glasanje. Zove se „bič“. On vas zove nazad, i vi morate stranački glasati, sem kad su neka pitanja opšta, kada je, recimo, na dnevnom redu pitanje smrtne kazne, itd. Postoje još neke stvari, govorim o engleskom Parlamentu zato što je to najbliže meni, odlazim tamo, proučavao sam ga.
Recimo, pitanje televizije. U engleskom Parlamentu, televizijske kamere su postavljene samo na jednom mestu i ne mogu da vas uhvate dok manikirate nokte. To je nemoguće i zato što to nije dopušteno. Kupatilo je, zapravo, mesto gde bi to normalno trebalo raditi, a ne u skupštini. Ali, ima jedna stvar koja se meni čini najopasnijom.
Na stranu što nema parlamenta, osim možda u južnoj Americi, ja znam samo za argentinski parlament, gde ministar policije dobija aplauz. Ovacije. Pošto je naravno i opozicija izigrana, i studenti izigrani, sve je to obavljeno, ministar policije podnosi ostavku, a onda mu se potpredsednik, drug, verovatno iz njegove branše, obraća i kaže:
„Mi smo još drugovi, ja njega poznajem dok smo još bili mali, božanstven čovek“, itd., i on odlazi uz ovacije. Slušajte, to je strašna stvar. Čak i najbolji ministar policije ne može biti dobar. Ne može biti dobar, to je tako u principu. Ali najvažnija stvar u pljesku, u aplaudiranju, jeste to što ponižava srpsku narodnu Skupštinu.
Sem tog pljeska, koji se pretvara u ovacije, srpska narodna Skupština, odnosno članovi, i to isključivo članovi koji joj pripadaju, kako se zove to, SPS-u, pljeskaju, znate, kada neko odustane od debate. Da li shvatate? Oni su birani, oni su plaćeni, oni su tu da bi debatovali, a oni pljeskaju onima koji odustaju od obavljanja poslaničke dužnosti. Takvog parlamenta nema na svetu.
Glas iz publike:
Prijatno ste me iznenadili dobrom formulacijom pitanja „Kako upokojiti demonizam vlasti“. Gospodin Pekić je to pitanje obrazložio na neobičan način. On je samo govorio o vlasti koja je na vlasti. Mi smo, međutim, svedoci činjenice da se svakodnevno juriša na vlast. Nije to problematično, vlast je tu da bi je opozicija obarala, ali ona to najčešće radi na nedemokratski način.
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Borislav Pekić:
Malo samilosti treba pokazati prema tom parlamentu. Ima niz poslanika koji imaju jezičke probleme. Ja sam znao da Srbija ima mnoge dijalekte, ali nikad u životu ne bih mogao da shvatim koliko su te razlike ogromne. Mislio sam da govorimo istim jezikom; dobro, ne moramo imati istu pamet, ona i nije najvažnija, ali mislio sam da bar govorimo istim jezikom.
Međutim, sada sam shvatio da se mi strašno razlikujemo. I da ta razlika u dijalektu povlači, možda, i neke druge razlike koje stoje iza toga. Onda sam video još nešto vrlo interesantno. Koliko je čovek obrazovaniji, u akademskom smislu, to ga apsolutno neće opravdati da ne zna šta govori, da ne ume da govori, da nema nerava, i da jednostavno ne misli ono što govori. Nego kad nešto kaže ode na brifing i onda glasa potpuno suprotno od onog šta je govorio.
To, u normalnom svetu, naravno, postoji. U engleskom Parlamentu postoji određen čovek stranke koji vas juri po hodnicima kad zbrišete u bife ili klozet kada je glasanje. Zove se „bič“. On vas zove nazad, i vi morate stranački glasati, sem kad su neka pitanja opšta, kada je, recimo, na dnevnom redu pitanje smrtne kazne, itd. Postoje još neke stvari, govorim o engleskom Parlamentu zato što je to najbliže meni, odlazim tamo, proučavao sam ga.
Recimo, pitanje televizije. U engleskom Parlamentu, televizijske kamere su postavljene samo na jednom mestu i ne mogu da vas uhvate dok manikirate nokte. To je nemoguće i zato što to nije dopušteno. Kupatilo je, zapravo, mesto gde bi to normalno trebalo raditi, a ne u skupštini. Ali, ima jedna stvar koja se meni čini najopasnijom.
Na stranu što nema parlamenta, osim možda u južnoj Americi, ja znam samo za argentinski parlament, gde ministar policije dobija aplauz. Ovacije. Pošto je naravno i opozicija izigrana, i studenti izigrani, sve je to obavljeno, ministar policije podnosi ostavku, a onda mu se potpredsednik, drug, verovatno iz njegove branše, obraća i kaže:
„Mi smo još drugovi, ja njega poznajem dok smo još bili mali, božanstven čovek“, itd., i on odlazi uz ovacije. Slušajte, to je strašna stvar. Čak i najbolji ministar policije ne može biti dobar. Ne može biti dobar, to je tako u principu. Ali najvažnija stvar u pljesku, u aplaudiranju, jeste to što ponižava srpsku narodnu Skupštinu.
Sem tog pljeska, koji se pretvara u ovacije, srpska narodna Skupština, odnosno članovi, i to isključivo članovi koji joj pripadaju, kako se zove to, SPS-u, pljeskaju, znate, kada neko odustane od debate. Da li shvatate? Oni su birani, oni su plaćeni, oni su tu da bi debatovali, a oni pljeskaju onima koji odustaju od obavljanja poslaničke dužnosti. Takvog parlamenta nema na svetu.
Glas iz publike:
Prijatno ste me iznenadili dobrom formulacijom pitanja „Kako upokojiti demonizam vlasti“. Gospodin Pekić je to pitanje obrazložio na neobičan način. On je samo govorio o vlasti koja je na vlasti. Mi smo, međutim, svedoci činjenice da se svakodnevno juriša na vlast. Nije to problematično, vlast je tu da bi je opozicija obarala, ali ona to najčešće radi na nedemokratski način.