Govor na otvaranju svečanosti ’Brankovo kolo’
u Sremskim Karlovcima septembra 1991. godine
Dame i gospodo, dragi prijatelji, poštovaoci umetnosti, profesori i učenici
Prve srpske gimnazije, dodeljena mi je visoka čast da otvorim 20. jubilarno Brankovo kolo, uvećana okolnošću da se održava u okviru 200-godišnjice Karlovačke gimnazije, prve škole ovog ranga na životnim domenima srpskog naroda. Treća mi okolnost, nažalost, ne ide naruku.
Obe manifestacije, već u tradiciju ukorenjene i na današnji dan srećno spojene, odvijaju se u nesrećnom času jednog novog istorijskog iskušenja za srpski narod. Ma koliko želeli da oba jubileja proteknu pod povoljnijim auspicijama, tu tragičnu činjenicu, čiji gromki eho gotovo da iz ove slavne zbornice čujemo, ne možemo i ne smemo zaboraviti, pa ni moja beseda, ma kako kratka i po prirodi uloge besednika kurtoazna, zaboraviti je neće.
Branko Radičević, pod čijim se imenom održavaju karlovački susreti ljudi od pera, jedan je od stubova međaša naše pesničke mašte i kulture, kao što je vaša gimnazija jedan od temelja našeg narodnog prosvećivanja. Okolnost da je i Branko Radičević bio njen učenik, simbolično udružuje prosvećenost i kulturu, dve osnovne pretpostavke svake civilizacije.
Uz treću, povesnu pretpostavku, pa ponekad i protiv nje, obrazuju one osoben kulturni prostor u kome duh jednog naroda ostaje da traje, živi, život obnavlja i novim životima zrači i kada su njegove državne tvorevine suštastveno izmenjene, čak i kada su sasvim iščezle. U obeležavanju i održavanju tog kulturnog prostora i naš pesnik i njegova, vaša, škola imađahu krunsku ulogu. Zato traju, zato će trajati i zato im dugujemo blagodarnost dok bude nas i našeg nacionalnog imena.
Taj kulturni prostor, kao i uvek, neće zavisiti samo od istorije, bila nam sklona ili ne, opterećivala nas ili podupirala, no i od snage i volje da u njoj istrajemo u sva tri oblika našeg postojanja: kao ljudi, kao građani i kao Srbi.
Ovaj poslednji, zajednički nam oblik života, u kome je odrastao Branko Radičević, u kome je stasala njegova poezija, podruku s nacionalnim romantizmom vremena u kome je pevao, valovitih i vilovitih vremena Njegoša i Vuka, proširio se bio na ideju krvnog i duhovnog bratstva južnoslovenskih naroda, od kojeg je danas, u sumornom rasapu svih iluzija, ostala, izgleda, samo krv. Krv, jedna uspomena i jedna pesma koju smo nekad prepoznavali po svojim osećanjima, a sada je prepoznajemo tek po njenom imenu.
Ona, pamtite li je?, počinje stihom:
Kolo, kolo vilovito, plahovito...
To se kolo, evo, i danas tera, ali je ostalo samo plahovito. Izvezeno krvlju, iskićeno strahom.
Da li je tako moralo biti, ja ne znam. Možda je moralo. Možda duh naroda nije išao istim putem kojim je grela njegova spoljna istorija.
Možda je istorija izneverila taj duh i sada, preko leđa naših i potomaka nam, greh otplaćuje na povesnim marginama tuđe, jače i doslednije.
Nije naše da nad tom potresnom istinom kukamo. Naše je da je preživimo. Povest književnosti veli da je eru romantizma nasledila era realizma.
Svet je u očima pisaca postajao verodostojniji, približniji sebi, pa time i nekoj opštijoj istini. U nacionalnoj istoriji koju živimo kao pojedinci i kao narod, takođe je vreme romantizma zamenjeno realizmom, uočavanjem pravih oblika istorijskih događaja, u kojima smo dosada gledali samo kukavičija jaja tuđih mitova i lažne obrise svojih, alfijske sene svoje prošlosti prilagođene tuđim željama i našim zabludama.
Prihvatimo taj realizam, i pošto ga ne možemo promeniti, a ne verujem ni da želimo, prihvatimo ga s voljom, bar s onim i onolikim žarom s kojim smo prihvatali i negovali svoje izgubljene iluzije.
Samo tako ćemo nadživeti i samo tako učiniti da kao časni ljudi, slobodni građani, drevni Evropejci i dobri Srbi u boljem stanju i raspoloženju dočekamo još mnoge i mnoge jubileje i Brankovog kola i Karlovačke gimnazije.
No comments:
Post a Comment