Priča o acidnim humanistima Evrope
Izveštaj Komiteta za zaštitu prirodne sredine EEZ-a Evropskom parlamentu dokazuje da je atmosferska korozija pojela 25 cm portlandskog kamena sa katedrale Svetog Pavla u Londonu. Reći ćete, pa šta? Zamenićemo ga nekom trajnijom sintetičkom oblogom. Ali, ona je nanela štetu od 100 miliona funti danskim istorijskim arhivama.
Pa šta, kazaćete, istorija nas ionako uči da se od nje ništa ne može naučiti. Industrijski gar ubio je, veli izveštaj, 4.000 švedskih jezera. Pa onda? Švedska ih je ionako imala suviše. A kajgane nema bez razlupanih jaja, ni tehnološkog prosperiteta bez obračuna s prirodom, u kojoj ne pobeđujemo samo jednu veliku zaostalost Univerzuma, već i neugodnu uspomenu na majmuna u sebi.
Što se tiče onih pet miliona atara ozleđene i bolesne šume, samo u Nemačkoj, možemo svojoj razumnosti dodati i nešto zakasnele zluradosti: red je, naime, da i ti Nemci jednom nešto plate! Evropska zajednica svoj put zvezdama, nebom mokrim od acidnih kiša, već plaća s pet odsto svog bruto produkta ili, izraženo u našoj omiljenoj spirituelnoj formuli – s 44 milijarde funti godišnje.
(Trajno oštećenje zemlje i ljudi se ne računa. S pravom. Nije zemlja jedina planeta podobna za život; ljudi se neprestano rađaju, u njima se ne oskudeva ni kad trebaju za drugu vrstu umorstva, a onda, kada je kineska vlada ponudila Evropi svoju pustinju Gobi za njeno nuklearno đubrište, zašto bismo se mi pokazali sebičnjacima?)
Nekada su padale čiste božje kiše, one su hranile zemlju i vraćale se nebu kao para života. Povremeno je, doduše, dolazilo do potopa, ali, uprkos motivima, izgleda nikad – onog pravog, koji bi moralni problem našeg opstanka rešio jednom zasvagda. Uvek je, nezasluženoj šansi za volju, ostajao bar po jedan seksualno kompatibilan par za obnovu greške.
(Osim, dabome, kod Kaina.) Sada nam se s neba vraća ono što smo sami tamo poslali: sumpor-dioksid našeg električnog zanosa i nitrogen-monoksid naše žudnje za brzim kretanjem. Ovi elementi obrazuju acidnu kišu, a ova humaniste udružuje sa glavosecima i robovlasnicima, i tako priča ovu savremenu priču.
Zatočnicima materijalnog progresa, brutoprodukt bilo čega, uključujući govna (jednog uostalom dokazanog korisnog produkta života, koji zemlji, osim leša, vraća što joj uzima), jedini je ozbiljan razlog postojanja. Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti. Prekosutra neće biti ništa.
No comments:
Post a Comment