III deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
29. april 1955.
Pravo na štrajk nije sadržano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono mu se po svojoj organizaciji, u stvari po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje. Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire.
"Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!"
(Deklaracija prava čoveka i građanina.)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi - od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena - osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke. Cilj države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje - time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje.
Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima. Bilo bi nemoguće navesti ijedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja. Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
15. maj 1955.
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recitiraju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca
***
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Kredo kvi absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego kirkegorovski riziko, prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
No comments:
Post a Comment