V deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. juli 1955.
Treba se čuvati preterane omiljenosti. Ona daje pravo na nadu, a kako nijedna nada nije bila ispunjena, ona razočaranima daje dvostruko pravo na neprijateljstvo. Jedan izgubljeni pristalica je neuporedivo opasniji od prirodnog protivnika. Samim tim što je neprirodan. Bisolo na uglu ulice Drue je pametan čovek. Umesto u narod, on se pouzdava u svoje ceduljice. On zna da je proleterska kao nijedna druga revolucija ne potiče iz naroda, niti je njemu namenjena. I on kaže: „Nije narod suveren. Suverena je nauka". A nauka su ceduljice.
Pogreška socijanih revolucionara je u tome što smatraju da revolucija mora prethoditi vaspitanju naroda. Trebalo bi da je obrnuto. Jer kljuse „koje čim ga uzjašete legne kraj puta" učiniće da njegov jahač „ljosne" samo zato što se konj kroti pre nego što ga uzjašete. Još u štali. Kad ste u sedlu onda je već kasno. No istorija ne dozvoljava odugovlačenja. Ona je sklona da prezre blage učitelje i da se divi onima koji su svirepi i snažni.
Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. Trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema spremnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
13. juli 1955.
Sreo sam svog prijatelja B. u redu za šećer. Bio je valjda dvestoti. Strpljiv iako nije bilo gotovo nikakvih izgleda da i za njega preostane nešto. Levo i desno od reda ćutke stajahu ljudi spremni da se uguraju u red. Njihovi bezazleni pokušaji bivali su međutim uvek iznova osujećeni. Pri tome im rekoše mnoge gadne reči i jedan bi čak i munut u rebra.
Svaki treći od tih koji stajahu, ponosni na svoju dovitljivost, svađaše se sa svakim drugim, tako da je bilo nemoguće razabrati i jednu reč od tih prepirki. Prizor poučan za demokrate. Uostalom, isto koliko i za njihove protivnike. Baš sam razmišljao, vrlo potišten, o ulozi koju bi narod mogao da ima u nekom pravednom sistemu, kad me moj kum B. prekide kod sledeće misli:
„Kad bi se puk uznemirio, Avgust bi otvorio svoje vrtove i priređivao igre u cirkovima. Osim toga bilo bi zapoveđeno da se gomila nahrani za taj dan besplatno. Rimljani su bili mudri. Oni su znali da je punome stomaku teže da se kreće, i da se krvožednost može utoliti očima isto tako dobro kao i rukama". To sam mislio i saopštih svoje misli prijatelju.
On reče: „Narod se tako navikavao na nerad i postajao osvedočen da će svaki njegov nemir biti plaćen zabavama i hlebom. Nije bilo većih lenjivaca od rimskog plebsa. Ali, time jedna vlada ne sprečava svoj pad. Ona ga samo odlaže". – „Pa zar se glavni posao" - primetih – „jedne demokratske vlade ne sastoji samo u tome da odloži svoj pad". „Donekle, ali samo donekle" - reče moj prijatelj koji je bio demokrat po navici, a možda i zato što je bio naivan i čestit.
– „Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti". – „A padaju kao da ništa ne rade! Već duže vremena pratim francuski parlamentarni život i morao sam da konstatujem da razlozi koji obaraju jednog premijera i razlozi koji drugome daju investituru, toliko su slični da se nameće ideja njihove istovetnosti. Hoću da kažem da francuski poslanici glasaju protiv poverenja iz istih razloga kao za investituru.
To je u najmanju ruku glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski. Naprotiv čini se da je taj postupak izvorno demokratski. Suverenost jednog naroda nigde se tako dobro ne snalazi kao u destrukciji. Narod je suveren samo dok ruši. Zato obaranje vlada ima jednu čar za sve iskrene demokrate. Oni na taj način s vremena na vreme, mere svoju moć. Razlozi su ovde sporedni.
Njih često i nema. Vlada kojoj se ne prebacuju pogreške, čak i kada ih nema sklona je da sebe smatra dobrom i stalnom. To je opasno za demokratiju. Ona živi od loših i nestalnih vlada". Moj prijatelj se ne složi sa mnom. On reče sa žarom da su kratke vlade bolje od dugovečnih, jer trudeći se da pokažu što pre svoje vrline, nemaju vremena, naime ne daje im se vreme da ih iscrpu.
„Što bi" - reče, „nažalost bilo dosta brzo da pokažu svoje mane". – „Smešno" - kazah – „složićeš se sa mnom, da je to samo prividno. Pošto svaka demokratska vlada mora da računa na dane i svesna je svoje prolaznosti, ona se pre trudi da iskoristi svoje mane, nego da se šepuri svojim vrlinama, koje joj ionako neće biti priznate. Jedan više puta uhvaćeni kradljivac neće se libiti da ponovno krade, jer zna da će se to ionako podrazumevati.
Ali to nije ono što me je navelo na razmišljanje" - rekoh. –„Dolazim do uverenja da se vaspitanje naroda sastoji u tome da se odvikne od potrebe da se oseća siguran. Osećanje sigurnosti je prokleto osećanje. Potreba za njim, kada ga nema još je opasnija. Ljudi koji juče nisu imali da plate kilogram hleba, danas kupuju na desetine kila šećera. Kupuju više nego što je potrebno. Kupuju da bi bili sigurni.
Kupuju iz jednog razloga koji je metafizički. Imati dosta šećera znači biti kosmološki siguran. Sutra će se raditi o masti, prekosutra o nečem drugom, ali princip je očuvan. Saznanje o tome da ga imam u ostavi bitnije je od prilike da ga upotrebim. Tu nema koristoljublja nego romantične čežnje za bogatim ostrvom Ki-ve. Naši uvaženi građani nisu samoživi nego samo filosofi, premda priznajem da je na prvi pogled teško videti Platonovog naslednika u onom prljavom činovničiću koga odvodi milicioner".
Pošto je za sve vreme našeg razgovora trajala tiha tuča u redu i pošto je predstavnik vlasti morao da puca u vazduh, behu njih nekoliko zaista odvedeni u kvart. Izgaziše jednu ženu, porazbijahu prozore i izloge na radnji, ulubiše nekoliko šešira, prignječiše desetak dečice, oboriše drvenu ogradu da dobiju svoj šećer, htedoh reći svoju sigurnost u kosmičkom smislu. „To dokazuje" - reče moj prijatelj – „da ... ", ali ja ga više nisam slušao. Mislio sam o ulozi naroda u jednom pravednom sistemu. B. je odustao od svoje utehe.
No comments:
Post a Comment