IX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. oktobar 1955.
Problem je u načinu na koji autobiografiju treba pretvoriti u biografiju, a da se pisac ne liši onog religiozno ispovednog osećanja koje jemči iskrenost. Romani se po tipu i dele jedino prema stepenu u kome je taj preobražaj ispunjen. Umetnost na kraju krajeva nije ništa drugo, nego jedna samo-psiho-terapija. Usled toga je upravo neophodno da kraj sve tehničke distancije, pisac zadrži onu istu odgovornost za osećanja svojih ličnosti koju ima za svoja sopstvena.
Umetničko POŠTENJE, međutim nije u potpunosti jedna iskrenost doživljaja nego doživljaj iskrenosti, a to mnogo menja na samoj stvari. Doživljaj iskrenosti je jedna manje više logička, iako formalna kategorija. On implicitno proizvodi autentičnost jednog teksta. Iskrenost doživljaja je međutim nešto što garantuje stvarnost kao takvu, ali ne i njenu umetničku autentičnost. To je jama u koju su upali, polomivši svoje talente, mnogi pisci među kojima sovjetski pisci nisu poslednji, iako su egzemplarni.
13. oktobar 1955.
Koješta! Sasvim koješta! Najpre ono što nam je hronološki prethodilo nije bila nikakva naša istorija. Naša istorija je u nama. Mi je izlučujemo kao koža svoj osobeni miris. Nastojati na nekakvoj relaciji između jednog sebra ili logoteta za vreme Carstva i jednog sekretara rejonskog komiteta ili kolportera „Večernjih novosti" isto je toliko nevažno koliko pridavati neki značaj životinjskom poreklu čoveka.
Zar nas nemački profesori svojim pedantnim „obrađivanjem” Grka nisu doveli do sasvim krive predodžbe o njima. Tako je stari, gnusni Vinkelman tvrdio da se boja protivi kiparskoj formi i da je to razlog mramornoj belini Praksitela ili Fidije. Oh, kako li su samo ti stari Grci bili pametni, uzdišemo zajedno sa Vinkelmanom i posmatramo studeno-sterilne udove nekog Boga. Kako oštroumno. Sve čega se mi sa mukom setimo, oni su već znali.
U stvari se ispostavilo da su Grci svoje kipove bojili, i da su moguće poneki od nih ličili na cirkuske šatore! Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti” to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivrečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
***
Prokleto je sa tim faktima. Oni se pojavljuju tako iznenada, tako neočekivano, kao drumski razbojnici na pretpostavkama asfaltiranoj stazi jedne ideje. I to obično u blizini cilja. Čovek radi trideset godina da dokaže značenje jednog mikenskog natpisa i, pošto je rad od kojih hiljadu stranica predao štampariji, doznaje da je upravo toga dana u nekom uglednom časopisu izašao članak još uglednijeg stručnjaka, koji nepobitno dokazuje sasvim obratno značenje indicija, na osnovu kojih je taj rad napisan.
Krečmer je izjavio da on povlači mnogo toga što je napisao pre sedamdeset godina (!). Utešno je, međutim, da se većina naučnika uopšte ne obaziru na fakta koja se pojave sa zakašnjenjem. Za njih, ona jednostavno ne postoje! Kada bi ljudi izvlačili sve konsekvence iz svih činjenica, nauka bi se sa svojim zasadama pretvorila u hrpu bednih ruina. Uopšte se ne bi moglo raditi, jer bi sa svakom novom činjenicom u nekoj oblasti bilo potrebno početi iz početka.
***
Kraj sveg koprcanja čoveka da sačuva svoj integritet, gorko je saznanje da ga on nikad nije ni imao. Jednostavno nije mogao da ima sebe. To što mu se predstavljalo kao „njegova ličnost” bilo je samo višestruko reflektiranje i drugih ličnosti i sasvim stranih oblika. Svi njegovi nazori po kojima je delovao, ideali za koje je bio spreman da umre, reči koje je izgovarao ljubavnici, emocije što su plutale njime, sve od odeće do refleksije, sve je to obična kompilacija, forma koja mu je nametnuta i koju nosi kao svoj krst.
Pa bar da je i taj krst nešto posebno, nešto u svojoj sudbinskoj voluminoznosti jedinstveno i autonomno, da taj krst nije serijski proizvod sticaja okolnosti, nad kojim nikakav zakon nema vlast - možda bi individualizam kao stav imao neki smisao. Ovako izgleda jadno posmatrati naše napore da odbranimo tuđu svojinu koja nam je podmetnuta.
Podsećamo na pticu koja čuva i štiti kukavičije jaje! Individualizam - obmana! Emulzija umesto čistih elemenata. Zamišljam čoveka u obliku kante za đubre u koju svaki prolaznik baca otpatke. Ali kako su istovremeno i ti mimoprolaznici samo pokretne kante za đubre, onda izlazi da se svi socijalno-emocionalni odnosi mogu svesti na lančano prebacivanje đubreta iz jedne kante u drugu.
Sreda, 6. april 1983. godine.
O diluvijalnoj savremenosti Ono što smo od diluvijuma naučili do danas je kako da svoje animalne instinkte racionalizujemo, a ponekad i da im obezbedimo uzvišene razloge. Tako je ono što je u našem prirodnom protoistorijskom razdoblju bila antropofagija kao nužna borba za opstanak, sada sada je postala racionalna, partiotska, čak i humanitarna strategija preživljavanja i nadživljavanja. Neovlašćeno ubistvo jednog čoveka i sada je zločin, ali je iskorenjavanje čitavih naroda u međuvremenu postalo objektivnom, istorijskom nužnošću i važnom zalogom za napredak.
Subota, 9. april 1983. godine.
Optimisti Optimista je čovek koji premda veruje u nemoguće, ne misli da se ono i njega tiče. Optimista je opasan ne zato što veruje u dobar završetak nego što ga to, ta vera, sprečava da išta čini da do njega stvarno i dođe. Optimista je čovek za koga je pravilo tek nesrećan slučaj, a srećan slučaj pravilo. Optimista je čovek koji se nada da će naučiti da pliva, tek kad padne u vodu.
Optimista je onaj koji na samrtnoj postelji veruje da će drugom prilikom biti bolje sreće. Optimista je onaj koji na putu kroz pustinju nosi ubeđenje da će preživeti, pesimista u međuvremenu nosi vodu i grumenje soli, iako veruje da će umreti. S optimistom se živi lakše i kraće, s pesimistom teže, ali duže. Korisni optimizam u životu pojedinaca može postati ubitačan ako ga gaje - narodi.
No comments:
Post a Comment