V deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. juli 1955.
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, ne, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu - moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom. Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet.
Ne poricati je nego omalovažavati. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njegove lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
***
Problemski žar kako veli Džems postoji u svima nama. Nije potrebno zapodenuti samo jednu filosofsku prepirku, pa da bi se on uočio. Dovoljno je otići na tržnicu rano ujutro, pa ga naći, premda nešto osakaćenog i prerušenog, u pregovaranju kupaca i prodavaca. On živi u dečijim igrama isto kao i u igri uglednih članova Akademije. Njemu podležu profesori i pralje sa jednakom revnošću i možda drukčijom namerom. Ali zar je važna namera kad ih posledice približuju jednu drugoj.
Slušao sam svoga prijatelja da o jednom egzemplaru - raritetu u svojoj vrsti, marke Kraljevine SHS - govori sa ozbiljnošću koja je i Hegelu izgledala preterana dok je dokazivao rađanje svojih Pojmova. Bio sam svedok veće nepomirljivosti, između dva strasna nogometna navijača, nego što je ona nužna kad se govori o prednosti dve tako oprečne stvari kao što su duh i materija.
Žar tinja. Pitanje je samo šta će ga razbuktati: Sloboda volje ili ukrštene reči, polemika između dijalektičara i logističara ili skok cena, razmirice između doktrina ili ljubavnički sporovi.
Voleo bih da je interesovanje ljudi manje svestrano a više trajno, da njihov duh umesto što uživa u prostranstvu površine roni u beskonačne slojeve dubine. Dotičući se više predmeta odjednom ili jedne za drugima, duh se opija snagom koju mu daje moć analogija. Njemu se čini da razume ujedinjujući, iako je ova asocijacija više u nama nego u stvarima koje teže osamljeništvu.
Mi volimo celine ma koliko bile minijaturne. Mi ih pronalazimo. Ako ih nema, stvaramo ih. Celine smanjuju raznovrsnost i zavode svojom prividnom uprošćenošću. Svaki broj uzet za sebe već čini jednu celinu. Ova celina je definitivnija nego mnoge za koje znam. Pa ipak se čovek oseća srećnim kada takvu jednu celinu uključi u drugu koja je po sebi obuhvata.
Broj 21 je impresivniji od broja 7. To potiče od toga što se drugo u prvome ima tri puta. Zar u ovoj bezazlenoj težnji nema nešto od težnje krugu koji je simvol apsolutnog? On može da se širi, ali ne menja svoj oblik i uvek ostaje krug.
Valja priznati ovu potrebu celine ne kao antinomiju uma koji kao deo obuhvata u sebi celinu, nego kao antinomiju svekolike energije. Da nema te protivrečnosti, ne bi bilo ni kretanja.
Deo uvek obuhvata celinu. Samo tako je moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost. Limes je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo višim celinama. Reč „sastavljena” ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije. Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
Šta je bilo pre: celina ili delovi. Ja kažem celina, premda se sa isto toliko prava može tvrditi i obrnuto. Jer ako postoji celina morali su joj prethoditi delovi, i ako je postojao nedeljivi deo on je već bio svojerodna čista celina.
Pluralizam je neodrživ iz više razloga. Jedan ne najmanji je u tome što on stvarno odriče svaki kontinuum između stvari, premda to ne želi. Ako kokoš sledi jajetu, a jaje kokoši, onda svako prekidanje ovog kontinuiteta dezintegrira biološku celinu, koja je ovim sleđenjem predstavljena.
11. avgust 1955.
Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti, da se ona može naučiti.
Biti političar kao i biti nitkov - dar je koji nije svakom dan. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima. Šta više da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva.
Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom služaju stari Kancelar ima pravo: „Politika nije nikakva egzaktna nauka".
No comments:
Post a Comment