VI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. avgust 1955
Hrišćanstvo kao i komunizam zavere su protiv duha, njihovo poreklo je u buntu siromaha, njihove nade okrenute budućnosti, njihove metode okrutne, a doktrine mistične. Obe religije raspolažu sredstvima koja obezbeđuju moć: fanatizmom svojih sledbenika i birokratskom organizacijom. Obe imaju svoj pakao koji jeste i svoj, svoj raj koji će biti. Obe svoje bogove, proroke, jevanđeliste, apostole, pape, apostate, jeretike i autodafe. Obe svoje Biblije.
I jedna i druga religija preti da popravi svet. Ono što je za prve Sudnji dan, za druge je Proleterska revolucija. Diktatura Boga nije nimalo zahvalnija od diktature proleterijata. 19. avgust 1955. Još uvek držim da je Tolstoj napisao samo jedan roman i to Anu Karenjinu, koja je definitivna kao i ma koji živi organizam. Ostala dela mogu se smatrati tek kao samo mestimično uspeli pokušaji da se iziđe izvan okvira romana, a da se roman ipak napiše. Vaskrsenje u etičko-propovedničkom smislu, a Rat i Mir u istorijsko-panoramskom.
Ovaj mrzovoljni starac koji je čitavog svog života glumio prepotentnog pokajnika, i u svojoj dekorativnoj izbi usred Jasne Poljane provodio pola sata na dan da bi odužio dug „dragom i jedino ispravnom narodu", koji je tu privrženost prostom svetu dokazivao mokrenjem kraj seoskih taraba, i nazivanjem ruskih žena kobilama koje bi trebalo da oplemene dekadentnu aristokraciju (Gorki), taj nepopravljivi licemer, koji je najzad uspeo sebe samog da ubedi u iskrenost - načinio je takav varvarski pogrom umetnosti u svom kukavnom Putu u Život, da se ta komična knjiga pre može nazvati „Put u Smrt" što ona realno i znači.
Ovaj pogrom liči na juriš tatarske konjice kroz jedno staro i lepo naselje. Tolstoj optužuje Renana da je krojače proglasio umetnicima, i to je sve što on vidi na piscu Isusovog Života, on se gnuša Ničea, on smatra da Uisman boluje od erotomanije. On ne razume Bodlera, Verlena, Meterlinka, Malarmea. On je slep za Pisaroa, Monea, Manea, Renoara, Sislija.
On je putpuno gluv za Berlioza, Bramsa, Vagnera, Lista i Štrausa. On Šumana naziva sladunjavim. On prezire Šekspira, ruga se Kiplingu, optužuje Rostana kao običnog falsifikatora. On smatra „divljim i besmislenim proizvode" Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofila, Tasa, Miltona i Dantea. On smatra Mikelanđelov „Strašni Sud" ružnim. On govori: Ibzeni, Meterlinci i sa njima suvereno trpa u isti red nekakvog anonimusa Snajdera i Stuka.
Za Betovena milostivo dopušta da bez obzira na „veštačku formu" muzike ima poneki dobar komad. Za njega Šopenhauerova je filosofija „nelepa" (!!) Hauptman, Zola i Burže su dosadni. Don Kihot, David Koperfild (!!), Pikvikovci, Gogoljeve i Puškinove priče stvari bez sadržaja i pristupačne jedino ljudima „izvesnih klasa". Vajld je naravno samo dekadent i esteta. Betovenova „Deveta", veći deo, Šekspira i Getea,
Molijerove komedije, Rafaelovo „Preobraženje", sve je to rđava umetnost, jer nije hrišćanska i jer ne ujedinjuje ljude. (A kukavni obojeni ispljuvci Lermita i Bastijen-Lepansa ujedinjuju ljude?) Geteov Faust ne čini pravi utisak. Verlenov pogled na svet je „učmala raspuštenost", Vagnerov na muziku „da je ona izraz volje". Namesto „besmislene i divlje proizvodnje" preobraženi nam Tolstoj nudi svoju hrišćansku umetnost u vidu žanr slika, pejzaža, porcelanske lutke, narodne popevke, bajke koje „ujedinjuju ljude".
Umesto Rembranta – „Überall ist Leben" - Jaročenka, umesto Rodena - vašarske ukrase, umesto Remboa - ukrajinska podvriskivanja, umesto Šekspira - Grimove bajke za decu. „(...) Hrišćanstvo prvih vremena priznavalo je dobrim umetničkim proizvodima legende, žitija, propovedi, molitve, pjenija i drugo što je izazivalo u ljudima osećaj ljubavi prema Hristu, umiljavanje pred njegovim životom, želju da se sleduje njegovom primeru, (...)"
(Put i šta je umetnost - Lav Tolstoj)
Zar socijalistički realizam danas ne priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje upravo taj i takav herojsko-bogougodni smisao?
Zar legende o junacima otadžbinskog rata nisu hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, zar sovjetski romani nisu u stvari prerušena žitija svetaca, njihove pesme u stvari crkvene pridike ili molitve Diktatoru?
Zar čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, nije samo pobožno pjenije u slavu socijalizma?
6. septembar 1955.
Mir je kao i Rat jedan uslovni refleks. Ako dovoljno dugo i u dovoljno velikoj količini ljudima ponavljate da se treba tući ili da se ne treba tući (iako za oboje nema razloga) oni će se tući ili se neće tući - već prema prirodi vežbe - i bez vaše naredbe, ako se steknu svi uslovi za osećanja za koja su navikli da te uslove slede.
Pogromi protiv Jevreja u Rusiji i Nemačkoj posle 1936, pokolji Evropljana u Ued Zemu, ubistva u Keniji, najezde, čitav Drugi svetski rat, je samo jedan golem uslovni refleks u dejstvu. Pas urliče kad dođe čas da bude hranjen, iako hranu još nije ni video. On doživljava svu tehniku varenja bez ijednog komada mesa u trbuhu. Ovi uslovni refleksi su od neocenjive važnosti za sve masovne pokrete. U tom smislu državnici i političari imali bi mnogo toga da nauče od fiziologa.
No comments:
Post a Comment