VIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. oktobar 1955.
Lekari pate od svih bolesti koje su opisane u njihovim udžbenicima. Pošto osete srce (osetiti srce znači biti bolestan) dobiju kavernu sajedno sa ulkusom, stomak im se spušta za 12 santimetara, svaka bubuljica postaje rak, i svaka mrlja na koži crni prišt, neprirodne i sumanute misli koje im padaju na pamet i koje bi činile, da im čovek može posvetiti dovoljno vremena, 90% našeg mišljenja uopšte, najednom su mahniti trzaji razorenog uma, pluća se nalaze u stanju generalnog raspadanja, i opsedaju ih halucinacije jedino zato da ih uvere u kojoj su meri šizofrenici.
Psiholozi imaju jedno drugo svojstvo: oni pate od razumevanja. Oni sve shvataju, sve su u stanju da objasne i sa svačim da se pomire kao sa neizbežnim. Ako ih uvredite oni će vam pričati o afektu, ako im stanete u trolejbusu na žulj, oni će vas izviniti nekim motornim refleksom, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će to objasniti vašim kompleksom inferiornosti. Nasrnete li na njih oni će to iskoristiti da ilustruju kriminogenezu, ostajete li sasvim nevidljivi bićete obeleženi kao introvertirani tip.
Ako ih žena prevari oni će to najpre primiti, zatim iz analizirati i najzad objasniti. Jer zaboga, oni barem znaju šta je to emocija, a šta libido. Ako im, vi žene, u postelji pokažete minimun odstupanja od onoga što budale drže da je normalno, oni će tragati po vašem detinjstvu da nađu perverzno seme. Ako im ne pokažete ništa, preporučiće vam najpogodnije metode da probudite svoj zaparloženi seksus. Oni su, rečju, milosrdni kao časne sestre, tolerantni kao demokrate iz ubeđenja, i dosadni kao profesori klasičnih jezika.
Umetnici međutim pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni ne shvataju čak ni to da ih drugi shvataju bez predrasuda. Ima ih koji to shvatanje uzimaju kao ličnu uvredu. Razumevaju se manje više samo banalne i proste stvari, a niko ne želi da bude ni banalan ni prost.
Ako ih uvredite oni uobražavaju da ih mrzite, jer su superiorni, ako im u trolejbusu stanete na žulj oni će vas obasuti pogrdama i pokušaće na vama sve duhovitosti iz romana koga momentalno pišu, ako želite da budete nadmoćni nad njima oni će se pozivati na neprikosnovenost svog srodstva sa bogovima. (Jer samo njima i bogovima dato je da stvaraju svetove iz svoje volje.)
Ako ih prevari žena oni će najpre patiti, jer su prevareni, a zatim će se varati da bi patili. Oni će odigrati goropadnu operetu, i silno će se zabavljati u ulozi očajnika (jer na kraju krajeva umetnici i postoje samo zato da bi hodali unaokolo sa licem, kao da imaju gliste u stomaku). Za njih biti perverzan je stvar dobrog ukusa, jednako kao i biti religiozan. Samo su malograđanke neinventivne u postelji. Oni su, dakle, nemilostrdni kao službeni dželati, netolerantni kao anarhisti i dosadni kao kongres pedagoga.
10. oktobar 1955.
Mi zatomljujemo izvesne bazalne nagone „gojimo izvesne druge”, kastriramo deo ličnosti, da bi druga polovica mogla da se razvija u harmoniji sa svojstvima koja su proglašena korisnim sa stajališta jednog momentalnog shvatanja dobra, a da uopšte ni ne znamo šta stvarno želimo da napravimo od čoveka. Naša socijalno-psihološka terapija liči na muvu bez glave, jer smo je, u infantilnom strahu da ne budemo proglašeni metafizičarima, lišili etike.
Ko može tvrditi da je ono što mi lečimo zbilja bolest, a ne konstituisanje jedne nove fele ljudi, ili đavoli jednako stvarni kao i oni koje su isterivali revni sveti oci? Ko može sa sigurnošću tvrditi da naš terapeutski metod ne stvara temelj za nešto što će, obzirom na sutrašnji nivo etičkih normi, odista biti proglašeno anomalijom.
Nama je danas savršeno jasno da su izvesna svojstva, koja iz perspektive dvohiljadugodišnje geneze izgledaju nakazna, zaista organski bila vezana za doba grčkih tragedija. Sa svojim idejama o duševnoj higijeni mi bi u stvari pola Grčke dali zatvoriti u duševne bolnice, a ostalu bi polovinu podvrgli katarzi. Ne treba ni spominjati da bi onu prvu polovinu činili geniji, koje po liniji školske tradicije smatramo ocima naše vlastite kulture.
S druge strane svakako je bilo jedinki koje su iz ovih ili onih razloga bile lišene takoreći bitnih, organskih svojstava toga doba. Zamislimo sad sebi, jednu psihološku školu po tipu savremenih Dispanzera za mentalnu higijenu ili Psihoterapeutskih stanica, koja bi tretirala takve jedinke na isti prokleti način na koji mi lečimo agresivitet ranog detinjstva ili eneuresis.
(Ovim naravno ne mislim da tvrdim da će noćno mokrenje biti kroz par hiljada godina zaštićeno nekom etičkom normom, ali sasvim mogu da pretpostavim da će nastati period u kome će faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti vrlo pogodan temelj za razvijanje jednog priznatog i cenjenog svojstva odraslih.) Uostalom, veruje se da je kompleks inferiornosti neiscrpan izvor genija, jedan strahovit isceđivač talenata, i da rast kulture zavisi od količine našeg osećanja nedoraslosti.
Šta mi, međutim, činimo? Mi ga lečimo. On je na crnoj listi bolesti koje ometaju adaptaciju ličnosti. To je antisocijalno osećanje koje proizvodi Hitlera i Staljina, čitavu skalu tirana od logorskih stražara do državnih kancelara, od goropadnih muževa do sadističkih podšefova. Ali istovremeno on peva kroz usta Leopardija, svira prstima Betovena, piše umom jednog Dostojevskog, pronalazi upornošću jednog Ajnštajna. Ako ga, na našu nesreću izlečimo, potencijalni geniji će se baviti bezbolom u svom provincijskom mestu bez pretenzija da uđu čak ni u okružnu ekipu.
U stvari, iskreno govoreći, mi nismo načisto sa time šta predstavlja anomaliju. I što je još gore mi ne znamo šta će od naših nauka biti obeleženo kao anomalija. To je isto kao kad bi čovek koji nikad nije video pravu liniju, za neku crtu tvrdio da ona od nje odstupa. Zar se pojam zločina nije tako menjao da istorijski uzev danas niko ne može biti siguran šta valja smatrati zločinom?
Zar generacije koje dolaze neće patriotizam kojim se mi tako ponosimo, proglasiti isto tako varvarskim, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka?
No comments:
Post a Comment