X deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. novembar 1955.
Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao preko vlastite noći svet ako mu se ovaj ne dopada. Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva.
Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u što sumnjam,jer to se protivi samoj afektivno „tupoj” prirodi božanstva - ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo „rečju” mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara. Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.
Sva sujeta, sva ravnodušnost superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike.
Moral insaniti je moral bogova i umetnika.
Ukoliko je umetnikov „svet” manji utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki „svetovi” zahtevaju razum koga su božanstva lišena. Može postojati neka vrsta ugledanja na činjenice, ali je NEMOGUĆE da se one bez štete prenesu preko ponora koji razdvajaju „svet koji se prikazuje” od „sveta koji prikazuje”.
(Realizam je „prepisivanje” fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo „stvarnosti jedne činjenice” nije stvarnost njena po sebi, nego „stvarnost sistema u kome deluje”. To znači da je ako bismo želeli da naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi.
- Za činjenicu je taj sistem isto što i limfa za ćeliju tkiva: sredina koja je nezamenljiva. To prenošenje je, međutim, nemoguće jer se protivi samoj suštini umetnosti. Razlika između stanja u kome se nalazi činjenica u prirodnoj sredini i veštačkoj sredini umetnikovog duha je razlika između ponašanja otopine u limfi i rastvoru u goveđoj bešici!
Kada bi se čitav „objektivni sistem činjenica” mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se „stvarni svet” mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Ako se to može učiniti samo sa nekima od njih, onda je isto toliko očevidno da to „bez sistema u kome delaju” nisu više žive činjenice nego obični fosili, okamenotine.)
Irealnost izvesnih realnih činjenica kada se ove preuzmu iz sveta, potiče od nesaglasnosti te činjenice sa opštim konturama našeg vlastitog. To je beli medved u oazi Bu Ruemi.
Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju „unakaženje” činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na „svet u svesti” pošto je migrirala iz „sveta van svesti” (oneobičavanje).
Pisanje može postati strast - i to je dobro, iako poročno. Međutim to nikako ne znači da treba pisati strasno. Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljen žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
UMETNOST I ISKUSTVO: Hemingvej i Po! Senzualitet i spiritualnost, empiričan i metafizičar, ali i entuziast i kritik, što će reći: pesnik i matematičar. Hemigvej nije mogao napisati nijedan redak dok ga nije video objektiviranog poput proročanstva Danilovog na zidu carske palate. Po je posedovao ritmiku jednog halucinativnog saznanja. U prvom slučaju draži su delovale na čula spolja, u drugom one su delovale na čula iznutra, ako se tako može reći.
Problem je u tome da li se oba vida saznanja mogu uvrstiti u iskustvo u širem smislu. Očevidno samo prividnog opravdanja ima za tvrđenje da Po nikad nije bio u melstromskom vrtlogu. Tačno je obratno: čitav njegov život je bio jedan melstromski vrtlog. On je kružio iznutra po njegovim glatkim zidovima sve do samog dna i onda je iznova bio samim čudom izbačen na površinu sed i slomljen.
Da dočara neizmeran strah koji je najpre kao i kod svih ljudi od duše bio slobodan od uzroka, kosmički i u svom izvoru i u svom izrazu a te posle toga deliričan strah vezan za sablasti divova krvavih kljova, i novorođenčeta sa pasjom glavom - mogao je Po opisati gole činjenice svog ahasferskog života. Umesto kafkijanski mračnog efekta dobili bismo socijalnu literaturu za reformatorske aktiviste i raznežene komplekse niže vrednosti. Umesto umetnosti dobili bismo iskustvo.
Strah od smrti nije morao da potekne od senke koja se došunjala iz mračnih katakombi varoši Ptolomeasa, i koja je u svom glasu nosila glasove hiljada njegovih umrlih prijatelja, niti strah od živog a sahranjenog, projektovan sa sestre na brata morao je da se stavi u kuću Ušera. Sve je to moglo da bude narativno, pa čak i naturalistički u jednom egzaktnom, a ne metafizičkom smislu. Iskustvo nije nešto što je spolja. I ludilo je iskustvo.
Niko ne može sporiti da doživljaji jedne sumanute svesti imaju objektivitet. Neka to bude jedan privatni, ludi objektivitet, ali ako ga odbacimo u ime opšteg, dolazimo u položaj da zajedno s njime odstranimo iz romana svaki individualni događaj svesnosti, svaku emociju, sve što nema jasne obrise materije i njene radnje. Izvesni kritičari propovedaju: „budite realisti", a kad je jedan pisac Po realist u najvećem mogućem stepenu, kad je njegov realizam u stvari vlastiti metabolizam sveta i njegove sudbinske patnje - onda ga se proglašava sumanutim delirantom koji pati od alkoholne halucinoze.
Zar nije Letremonova patološka tenzija realistična do zla boga. Opisana, ona se proglašava infamijom jednog poročnog uma koji se mrači. Hemingvejevo iskustvo, naprotiv, je sasvim drugog kova. Ono je posredne vrste. Lišeno mašte to iskustvo je prinuđeno da gaji jedan kult činjenica, kao da bi spoljna činjenica imala neku prednost nad unutrašnjom.
Potrebno je pročitati njegove opise koride del Tores, pa se uveriti da je naprosto nužno da bik probode toreadora, da bi on i literarno bio proboden. Naravno ti opisi imaju boje, ali se svako ljuto vara ko misli da je to specifična, autentična boja činjenica - to je zapravo boja Hemingvejeve spisateljske tehnike. (Skrećem pažnju na izvanredan opis revolucije u jedom španskom selu Za kim zvona zvone.)
To je nešto što spada u studije oblika. Uostalom bitna odlika te tehnike je izvesno lajtmotivsko ponavljanje jednog sistema misli. On se uvek iznova vraća na istu činjenicu, samo svaki put jednom drugom reči. Prvi pokušaj da se progovori iz srca, dakle iz unutrašnjeg iskustva nalazim u Starcu i moru.
Zato je ova nevelika novela remek delo književnosti u svom žanru isto toliko nenadmašno koliko i Preobražaj Franca Kafke, ili Smrt u Veneciji Tomasa Mana. Hemingvej i Po i svojim životima i svojom nadarenošću očituju dva književna pravca na koja se, uz manje ili više truda, mogu svesti svi ostali.
No comments:
Post a Comment