XII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
A la Recherche du Temps perdu
U traganju za IZGUBLJENIM vremenom
(Marsel Prust)
„Pakao – to su drugi“
(Žan Pol Sartr)
I.
Kad god se vrata otvore, počinje nov život.
Vrata se otvaraju i spram kuhinjske sijalice pokažu se dve sene. Onda jedna okreće prekidač u sobi za poslugu i dve mutne sene postaju dva čoveka u kožnim kaputima i kačketima od iste materije. (Kasnije doznajem da je to izraz revolucionarnog šika iz sedamnaeste, nešto poput žirado šešira u građanskoj modi.
U početku, međutim, oni me podsećaju na avijatičare čiji se aparat survao kraj moje postelje.) Između, u beskonačnoj belini emaljinarih pločica, opažam lice svoje majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu. Desno su na zidu okačene krpe, a još dalje mrk rub baštenskog prozora. Ispod – posuđe koje se cedi u lavabou.
Sa radija još uvek dopire Šuman koji sanjari: „Du bist meine Ruhe“ – zvučni oblak koji umotava udove čežnjom.
Ostajem da ležim, jedino što smaknem sa nogu letnji jorgan, u stvari ćebe presvučeno čaršavom. I čekam nastojeći da svom licu dam izraz umerenog čuđenja. To rade svi uhapšenici. Svako se od njih uvek iznova čudi kako su ga izvukli iz skrovišta što ga je izgubio u vlastitoj imaginaciji.
Podignuta obrva, leva ili desna, svejedno ali samo jedna od njih dve može da znači nerazumevanje u dva pravca: „Kako ste me otkrili?“ i „Kako se usuđujete?“. Dok uhapšenici drže da su čuđenjem izrazili drugo pitanje, islednici u njemu vide samo ono prvo.
Stariji od njih – uostalom oba su jako mlada – pita me za ime. Onda naređuje: - Ustanite. Uhapšeni ste u ime naroda! Doznajem da me je narod lišio slobode i to me šudi, jer narod ne vidim. Možda, kažem, on ima moć sažimanja i sada mi se javlja u obliku dva mladića plave kose i zečijih usana, obliku koji je skroman i ne ostavlja dubok utisak. Ljudi se hapse i u ime naroda i u ime kralja.
Zatim u ime zakona i u ime pravde. Ponegde u ime Republike ili u ime Revolucije. Trebalo bi da se hapse i u ime đavola. Tako bi lista naredbodavaca bila iscrpna. - Hoćete li ustati najzad? – pita oficir nestrpljivo. Ustajem. On baca na postelju odelo što mu ga majka dodaje iz kuhinje: kaput sa kockastim šarama i takve iste pantalone. Čini se da je učtiv. To me obespokojava. Ne zato što bih sumnjao u njegovu iskrenost, nego zato što čovek ne voli da kod neprijatelja opazi svojstva zbog čijih ga je nedostataka prezirao.
Da, ti si moj mir, ti si tišina koju zaboravljamo posle rođenja i u koju se vraćamo smrću! Ljubav je tvoj mir. Mi kad smozajedno – to je mir. Mlađi zatvara vrata od kuhinje. Svako zatvaranje vrata to je jedan mirviše. Tada se stariji okretno obrće na petama i udara me po temenu. Sa tavanice koja treperi klize na mene reči:
- Gde je štamparija, đubre pogano?
- Gde je štamparija, đubre?
- Gde je štamparija?
- Gde je?
- Gde?
Svaku od rečenica razumem vrlo dobro, jer se izlišne reči nadoknađuju udarcima. Ali ja odista ne shvatam njihov smisao, i ništa drugo osim mira u kome sve traje naporedo i sa skromnošću. Sam Šuman sedi za klavirom i mnoštvo ga dece drži za peševegeroka. Najstarija – ćerčica koja se zove Elizabeta – okreće listove na notama.
- Ne znam – rekoh – ne znam o čemu govorite! U tom momentu ja stvarno ne znam. Nalazim da je to spasenje, jer progovoriti prvi put i na prvi dodir znači uvek govoriti.
- Gospodin politički sekretar ne zna gde mu je štamparija? Možda zna baka?
- Ne znam tačno šta sve zna vaša baka, koja je sudeći po vama izuzetno obdarena, ali znam da se okrivljeni ne sme mučiti!
- Ko te muči? – upita mlađi bezazleno.
– Nalaziš li – obraća se on svom prijatelju – da ga neko muči?
- I to zna svilja jedna – urla oficir koji očevidno nije raspoložen za odugovlačenja.
– Onda mora znati da se ipak tuče.
- Sad znam.
- Tući – nastoji mlađi da iznova uspostavi akademsku atmosferu – ne znači mučiti.
Dobre majke tuku svoju decu, pa ipak se ne može reći da ih muče.
- Ćuti S. Još jednom protestvujem i doznajem da treba da „ustanem i da lajem isuviše“. Majka stoji iza vrata i pita mogu li poneti cigarete sa sobom. Mlađi čovek otvara vrata od kuhinje. On ima lice bucmastog anđela. kao na karticama u čokoladi:
- Može li? Naravno. Mogu. Gospođa neka spremi sve što misl da će uhapšeniku biti od koristi, premda oficir ne vidi da će mi pri stanju snabdevanja koje vlada u Upravi ma šta biti potrebno.
On objašnjava majci prednosti kojima će me policija obasipati dok budem njen gost. Pomalo započinjem da zavidim sam sebi ali me neki potajni osećaj ipak spreči da poverujem doslovno u opis koga daje oficir. Na kraju krajeva trgovcu ne preostaje ništa drugo nego da hvali svoju robu, bez obzira na njene prave odlike.
No comments:
Post a Comment