XIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
- Budite ljubazni i potpišite nalog – kaže pokazujući na formular. Nalazim da se krivični postupak odlikuje mnoštvom pojedinosti koje svojom besprekornom formom pridaju naročito uspokojavajuću draž kazni. Moderna država gnuša se nasilja. Ona stoji na stanovištu da niko ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri.
Tako, potpisujući nalog dobijam umirujući utisak da učestvujem u rešenju, Društvo i ja saglasni smo u pogledu mog slučaja. Potpis javnog tužitelja i uhapšenika svedoče na istom listu hartije o nepokolebljivom jedinstvu vlade i građana, države i slobode, za koje su zanesenjaci tvrdili da stoji u prirodnoj protivrečnosti. Usput uzimam časove iz filosofije prava.
- E pa idemo – predlaže oficir. Stupam u kuhinju. Jesam li dobro pogledao majku? Jesam li zapamtio sve pojedinosti koje će mi biti potrebne. Moj prijatelj M. zvao je mamu Marijom Antoanetom zbog sede kose na još mladolikoj glavi i zbog preneraženosti sa kojom je posetiocima otvarala vrata stana. Da li su uhapsili M.-a? Kroz hodnik u polusenama koje su se ukočile na zidu vidim oca kako sedi na klavirskoj stolici sa rukama na licu silno obeshrabren i zbunjen.
Pružamo jedan drugom ruku i shvatamo to kao pomirenje, jer zadnje godine behu mučne za nas oboje. Nedostajalo je razumevanja da oplemeni i da smisao osećanjima koje smo gajili. Nemamo šta da kažemo jedan drugom, ali ja uporno nastojim da doznam poruku koju mi upućuje njegov zamućen pogled. Očevidno moj otac zna šta imam da očekujem. To što se šunja kroz njegov pogled – to je strah.
Onda se opraštam od majke. Majka ne plače. Ona trči da mi donese čistu maramicu. Oduvek je polagala posebnu pažnju na moje maramice. To ne zaboravlja ni sada. - Gde ga vodite – pita najzad otac. Glas je dolazio iz daljine i činilo se da reči krcka pod zubima kao orah. Nisam čuo odgovor, jer majka gura maramicu u moj džep i mahinalno čisti prašinu sa okovratnika. Marija Antoaneta je umrla sa Lujem.
Moja majka neće doživeti da umre sa onima koje je volela. - Hajdemo – kaže oficir. U predsoblju vise dve mamine slike „Potok koji krivuda“ i „Predeo u sutonu“. Nikada do sada nisam primećivao da potok odista krivuda. Mislio sam da su to loše slike. Sada se u to uveravam: tekao je prema brdu koje se gasilo pod gustim nebom.
No comments:
Post a Comment