Dnevnik Borislava Pekića XIX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

Jedan prijatelj mi priča u ćeliji, da njegov islednik neki cmizdravi major, najveći deo saslušanja provodi dremajući. S vremena na vreme se razbudi, i kad vidi da on ćuti drekne:

P r i z n a j ! 

I zatim opet utone u sanjarenje.

 Drugi je svog uhapšenika kad god bi ovaj zaćutao, jer na kraju krajeva i ljudska mašta ima nekakvih makar i fizičkih granica, udarao štapom. Uhapšenik bi onda nastavljao da priznaje. Dremljivi daktilograf je otkucao čitav tom. Kad je najzad islednik to priznanje prelistao, pao je u delirantno stanje i morao biti poslat u vazdušnu banju. U priznanju su stojale i ovakve istine:


„Ta osoba mi je na tajnom sastanku u mom stanu predala na čuvanje tenk marke Šerman. Kako je to oružje bilo glomazno morao sam ga spremiti pod postelju“. Ili: „Vezu smo održavali preko papagaja u zoološkom vrtu. Kad bih imao da mu saopštim nekakvu novost ja bih naučio papagaja da je izgovara, a onda bi je papagaj saopšio toj osobi“. Ne moram naročito spominjati da nije samo islednik morao otići na lečenje.

 To isto je morao učiniti i moj prijatelj. Uostalom, Rusi koji od 1917. „prestižu kapitalističke zemlje u industriji“ pokazali su svoj genije i u ovoj oblasti. Oni su čitav isledni postupak pojednostavili. Oni su ga u potpunosti sveli na tu reč – priznaj!

Ali kako je bilo isuviše tražiti od jednog islednika da sto puta dnevno izgovara tu reč – prosta računica nas do tog uverenja dovodi: ako bi islednik svakog dana „radio“ samo sa jednim uhapšenikom, što je po sebi nemoguće, i izgovorio skromno procenjujući samo sto puta dnevno reč – priznaj, to bi za godinu dana iznelo 36 500 „priznaj“, računajući naravno i nedelje, jer za policajca i kurve ne postoje praznici.

Rusi su automatizirali postupak: u uhapšenikovu ćeliju bio je unešen gramofon sa pločom koja se okretala, dok je izgovarala: P r i z n a j ! Ploča se okreće i tamo gde bi se morala nalaziti „Apasionata“ ili „Čajkovskova 1819“ čuje se jedino i samo:

P R I Z N A J ! 

Kad uhapšenik odluči da prizna, ako u međuvremenu ne siđe s uma – rešenje koje je uostalom bolje – gramofon se ukloni, ali islednik ipak ne zaboravlja da s vremena na vreme i bez ikakve logičke veze sa situacijom iznova pozove na priznanje.

P R I Z N A J ! 

Devojka miče usnicama: Priznaj! Ljudi se kese: Priznaj! Zidovi rastvaraju pukotine u obliku reči: Priznaj! Lampa bljeska zućkastim zubima: priznaj! Čak i kiša napolju topoće u slogovima: Pri znaj-pri znaj-priz naj-pri ... Čitava zgrada se trese poput asmatičnog bolesnika:

PRIZNAJ!