XV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dva čoveka što prolaze predvorjem saopštavaju mi da im se ne dopadam. Pri čemu se služe nogama i štede reči. Zaključujem da se ovde općenito malo govori, i da su ljudi skloni pantomimi. Ali to je bio samo početak, te se kasnije uverih da svi stanovnici ove kuće dele nepovoljno mišljenje u pogledu moje osobe.
U vrlo kratkom vremenu doznajem da sam:
degenerik, ludak, glupan, bandit, špijun (većeg broja stranih sila), križar, fašist, četnik, diverzant, kolaborant, čak inkasant (!), terorist, gnjida, uš, stenica, (sledi zbirka insekata), zmija, krokodil, majmun, lisica, tvor, reakcionar, opozicioner, kopile, nedonošče, đubre, pogan, baba-roga i kreten, strašilo, ubica (uopšte, a svoje majke posebno), lopov, hohštapler, razbojnik, mangup, frajer, sadist (!), bitanga, probisvet, vucibatina, demokrata, palikuća, skot, svinja, pas, ništa, narodni izmet, džukela, rodoskrvnitelj,
rak-rana, izmećar, guba, mrcina, strvinar, lešinar, bednik, jadnik, nitkov, podlac, beštija, vampir. Osim opšteg „pogleda“ na moju ličnost imam priliku da saznam svojstva posebnih delova tela, u čemu sam dosada bio u nepremostivom neznanju.
Takođe i šta bi valjalo sa mnom uraditi. (Utom smislu izbor je bio tako brojan i odabran, da nije ostavljao ni najmanju sumnju o mojoj sudbini. Jedina pogreška koju sam ja lično primetio sastojao se u tome, što je jedan način unapred činio izlišnim svaki drugi.)
Trebalo je da se: raščerečim, smrvim, raskomadam, utučem, pretučem, razlomim, prepolovim, izrešetam, obesim (za vrat, noge ili ruke) izbodem, probodem, nabodem, ubijem, zgnječim, udavim, pridavim, utopim, unakazim, osakatim, isečem (na kriške verovatno), otrujem, satrem, ugušim, zakoljem, ispečem, oderem.
Uvode me u lift. Izbrojim tri sprata pre nego što se lift zaustavi, i moj pratilac čizmom pokaza pravac koga se moram držati. primećujem da izvesne pojedinosti, takoreći sitnice dobijaju izuzetnu važnost za moj budući život. Morao sam se navikavati da pamtim doslovno sve što doživljavam. Literatura koju sam čitao o analognim situacijama, razvila je u meni jedan zatvorenički instikt, daleko ranije nego što se on našao u gradivu koje mu odgovara.
Od sada će on biti u stalnoj kušnji. Raspored prostorija, dužina i pravac hodnika, stanje u kome se nalazio parket, broj stražara i agenata kao i njihov razmeštaj, vreme njihove smene, razlikovanje ljudi prema glasovima i koracima (jer svaki čovek korača na svoj vlastiti način) sve je to od sada imalo da ispunjava moj duh umesto Brojgela i Braka, Difija i Pikasa, Monea i Matisa.
Pošto smo stupili u prostran hol na IV spratu, moj pratilac naređuje da se okrenem zidu i stanem tako, da uprkos razdaljini od jednog palca, taj zid ne dotaknem. Naređenje je bilo propraćeno pretnjom da ću „u slučaju izmotavanja biti prebijen na mrtvo ime“. - Ubićemo Boga u tebi, lafe – predviđa on, i seda na drveni taburet u uglu. Pre nego što se stvarno okrenem zidu uspevam da vidim Z-a koga izvode iz islednikove kancelarije.
U proletnjem mantilu i papučama, osim toga ne izgleda baš nimalo veselo. U stvari izgleda jadno, i više nego ikad podseća na dopola restauriranu srednjevekovnu fresku. To mi pokazuje da je bio priveden pre mene, i da je oficirov zahtev bio zaista samo jedan istražnički prelid. U početku smatram da mi stajanje uz zid neće pričinjavati naročitu teškoću. Čini se da je stajati uz zid jednako kao i stajati uopšte. Već prvih deset minuta grubo me razuverava.
Osećam da se bela ploča pomera levo i desno i da pukotine trepere. Zatvaram oči, ali onda jedva uspevam da zadržim ravnotežu i pratilac mi zadaje vešt udarac po krstima. Udarac je zadat u leđa, a ja osećam muku u stomaku. Zudno! Otvaram oči i zid je neko vreme miran. Zatim se opet leluja i ja pokušavam da se još za jedan palac odmaknem od njega. Ova mala prevara koja mi donosi mir u narednih deset minuta je predmet mojih nadanja.
U ovom momentu strah je jasan, a nada bez oblika. Strah pravi crteže kolenima, nada miruje na domaku. Strah se zabavlja mojim crevnim sokovima. Nada ozbiljno iščekuje svoj čas. Ja živim zato što se nadam i što strahujem, i nema ništa ni od mržnje ni od ljubavi što bi se umešalo između mene i mojih islednika. To je prvi strah rasplinut i mutan kao magla, strah koji ne poznaje svoje uzroke, ali poznaje njihov izvor.
Taj izvor je mutan kao i sam strah, i u njemu se osim straha ništa drugo ne ogleda. Ima i određenih bojazni. Čovek se može plašiti pretnje. U tom slučaju on nema pred sobom sablast nego fakt, koji će biti. Neodređeni strah pokreće sve kosti na igru, i svu kožu, i sve dlake na koži, on je kod kuće u svakom predelu organizma i okrenut na sve strane, nakostrešen, unezveren, očajan što ne prepoznaje zlo koje mu se sprema. Taj strah zovu materom izdaje.
Izdaja je zamena stvarne nade za njen privid. Uzmimo da se ne plašim. Čemu bih se onda nadao. Moj bi mir, i moja ravnodušnost učinila nadu izlišnom. A beznađe ili ravnodušnost – što je isto – vode do izdaje putem koji je mučniji od prvog, jer je kraći. To je trebalo da mislim kad sam ulazio kod islednika. U stvari, nisam siguran da sam mislio. Mislio sam da vrata njegove kancelarije treba oprati.
No comments:
Post a Comment