ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dnevnik b. Pekić XVI deo
„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog vojnog okruga
u završnoj reči na procesu protiv Trockista i Zinovjevaca 1936.)
Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W.
Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili. U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.
U dnu prozor crn od kiše. Ljudi su igrali šah na pisaćem stolu i daktilografskom pultu. mašinu sa čistim arkom papira behu spustili na pod. Ovaj arak imaću ja da popunim. Dvojica od njih završiše partiju i ustadoše ali ne obraćajući pažnju na mene, priđoše pisaćem stolu da posmatraju kapetanovu igru. On je upravo povlačio potez koji izazva divljenje i samopouzdano podiže nogu na rub stola.
U stvari to nije bila noga nego proteza od drveta, gvožđa i kože. Čini se da je znao dobar šah. Ovo saznanje me uznemiri iako ničim nije dokazivalo da poseduje iste sposobnosti i u oblasti isleđenja. Ali ipak voleo bih da nije dobar igrač. Devojka me opet pogleda. Imala je oči boje razređenog mastila i mekano lice. Zatim se vrati noktima. Sudeći po brizi koju im je ukazivala ocenih da je daktilografkinja.
Jedan od onih koji stajahu kraj stola reče: - Hoćemo li početi sa ovim kapetane? „Ovaj“ sam bio ja. - Aa? – progunđa oficir odsutno. Bio je to plavokosi Jafet sa licem koje se širilo prema čelu.
- Pitam hoćemo li početi sa ovim?
- Šah! – objavi oficir.
– Šta kažeš na ovo?
- Kažem: da počnemo. Ima ih kao pleve!
„Pleva“ bili smo mi. A ako nas zbilja ima kao „pleve“ onda su oni doprli do samog dna.
- Imaš samo dva polja na raspolaganju – prosudi kapetan – jedno crno i jedno belo. Da sam na tvom mestu ne znam za koje bih se odlučio.
- Za belo – predloži devojka.
- Šta ti znaš o šahu! – reče kapetanov mršavi partner.
– Ti znaš samo da se valjaš kao krava!
Ona sleže ramenom i ispruži ruku prema svetlosti. Ruka je bila mekana i bela.
- Ja mislim da je vreme, kapetane! – Moj prijatelj je bio nestrpljiv.
- Zaćuti jednom – reče devojka – i pusti ih neka dovrše partiju. Smejaću se kad C. izgubi partiju. - Đavolju mater ćeš se smejati.
- Što pre svršimo sa ovim to bolje.
- Čoveče umukni – obrecnu se C. Kapetan povuče potez.
– Opet šah. Još jedan ... pa još jedan, sada sa konjem.
- A najbolje je smesta. Osetih želju da ga udavim.
- Možeš samo u kut – kaza oficir – a tamo ti je mat! - Jesam li ti rekla da ćeš izgubiti? – devojka se nasmeja.
- Ne smej se – reče C.
– Šta tu ima smešnog? Pošto se devojka i dalje smejala C. ustade. Bio je razjaren:
- Reci mi šta? Kapetan reče velikodušno:
- Ostavi je. Treba da radimo.
- Ja ti o tome govorim već pola sata – prigovori agent.
- Pa igrali smo, vraga.
Tada me prvi put pogleda. Destilisani vodenjak! Ne! Golemi filtrabilni virus podignut na zadnje nožice! Ostavljao je neprijatno prozračan utisak. Odmah mi padaju na pamet profinjeni i nejaki sadisti iz javnih kuća sa licem Hristosa – sadista je bio bodalj. Škriputao je pri hodu, naginjući se na levu stranu, i opet škriputao kad se ispravljao da preduzme sledeći korak. (Dođavola, mislim, nosi duboke cipele kao moja pokojna bakica.)
No comments:
Post a Comment