XVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
On odgega na desnu stranu od mene, pa se vrati, zatim na levu, pa se opet vrati. Onda načini dva koncentrična kruga oko mene, sa sporošću koja je udarala u živce, sve dok se ne zaustavi po prilici na pola metra iza mojih leđa.
Devojka prestaje da glača nokte i preko mog ramena posmatrakapetana. Čini se da zna šta sada dolazi, i očekuje to sa diskretnim užitkom čoveka koji se smrtno dosađuje. Činim pokret kao da se okrećem spram kapetana, ali moj pratilac udara u dreku:
- Ostani tako! Ni bogaljeva noga više ne škripi. Nastaje tišina kao u cirkusu, pred glavni nastup. Nastojim da ne lupam glavu o “šali” koju mi ovi veseli derani pripremaju, i u tom cilju najpre upirem pogled u lice devojke, no ona žuri u nešto što se događa iza mojih leđa. Pomišljam da bi njene oči mogle da za izvesno vreme budu moje. Ako ovo dugo potraje nećeš izdržati, kažem sebi. Devojčine zenice se šire. Drhtim duboko u sebi.
To je srce koje se steže i postaje malo kao plod šljive. Imam dojam da mi je preko potiljka i vrata prilepljena hartija koja gori. Za ime Boga! Devojčine oči zatrepere, i ja zastenjem. U stvari ništa se ne događa. Kapetan odlazi prema stolu vukući svoju nogu. Škriputanje mi više ne smeta. Možda ništa i nije imalo da se dogodi. Ima u olakšanju što ga osećam i malo stida. Sećam se kako sam sebi izgledao herojem, dok su se ove scene razvijale u mojim maštanjima.
Kako li sam samo bio neodoljivo suv i hladan. Kakve sam samo gran-senjerske manire imao: „Nemam šta da vam kažem“ iza čega je sledio lagan pokret šake sa izvrnutim dlanom udesno, zatim superiorno odsutan pogled upravljen u prozor (to je zapravo bilo sve što se obistinilo: prozor je odista bio u dnu), ali superioran pogled je izostao, samo se njegova odsutnost zadržala, no ona nije poticala od ravnodušne srčanosti, nego od straha koji me je zbunio svojom silovitošću.
Namesto heroja stajao je pred njima jedan prilično zaplašeni dečak, koji ne zna šta će sa rukama, i čija se kolena savijaju pod nevidljivim vetrom. Devojka dobija napad smeha. – Jesi li – jesi li ga samo video?! Možda i ništa nije imalo da se dogodi, mislim, a ti si se poneo kao kurva!
(Kasnije od jednog komandosa, ako se tako može nazvati žvala živaca i kože koji mi je bio ubačen u ćeliju, doznajem da se pritom ipak nešto događa: uhapšenik dobija vrh užarene cigarete u vrat!) Za to vreme bogalj zauzima herojsku pozu iz revolucionarnih filmova i grmi.
– P r i z n a j !
Ova reč zaslužuje najdublju pažnju. Ona je poglavlje za sebe jedne sudbine.
No comments:
Post a Comment