Dnevnik Borislava Pekića XVIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XVIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

VI 

Tajna – to je tamnica osećanja. 

PRIZNAJ!

Uhapšenik nema šta da pita! On ima jedino da priznaje i samo da priznaje i ništa drugo nego da priznaje. To je reč koju slušam stotinu puta dnevno, kao urlik ili prijateljski nagovor, drečeći ili tiho, ponekad ravnodušno i sa dosadom. To je začarana reč čiji je smisao u početku poznat jedino krivljeniku. Radi se o tome da njen smisao dozna i islednik. No najčešće biva jedino da ga i okrivljenik sasvim izgubi.

Na kraju islednog postupka ne zna njeno značenje ni jedan ni drugi. Ali je gradivo za optužnicu toliko da dolaze kolicima po njega. Priznanje je neka vrsta brave pred stvarnošću. Svaki ključ se pokazuje dobrim za islednika – lažan ili pravi on otvara vrata. Da li su to ozbiljna, ona stvarna vrata, to nije od značaja.
Okrivljeni tura pod nos isledniku čitavu kolekciju ključeva. Ovaj, međutim, ne traži pravi. On ih uzima sve, jer na kraju krajeva sve može biti protumačeno kao krivica. Zato islednik ponavlja kao papagaj:

Priznaj!


Zato okrivljeni priznaje. U početku što manje i što nevažnije pojedinosti. Onda bitne. Zatim kada isledniku nije dosta – a njima zapravo nikad nije dosta – vraća se na pojedinosti. Pametan čovek ne bi verovao da jedna prosta stvar može biti toliko bogata detaljima, i jedna percepcija toliko široka da ih sve primi.

Zato okrivljeni izmišlja, on priča bajke o svojim zločinima, bajke koje gode isledničkom srcu. Jer islednik je kao dete: on obožava bajke strave i užasa. Ako je okrivljeni toliko srećan da se zahteva njegovo predavanje sudu, on može biti skromniji u svom pripovedačkom talentu. Međutim poteškoća je u tome što najzad i on gubi sposobnost distingviranja onoga što se i onoga što se nije dogodilo.

Zato kažem da na koncu smisao te magične reči koja naliči na „Sezame otvori se“ postaje nejasan i za islednika i za okrivljenog. No pokazuje se da oni sasvim lepo mogu razgovarati i bez njega. Besmisao ne smeta ni jednom ni drugom, upravo kao ni ludacima od kojih svaki melje samo svoje. Islednik i dalje urla: priznaj! Okrivljeni i dalje priznaje.

 Čak i kada sve priznate i gde ste vlastitu majku ugrizli dok ste bili detetom, još uvek se od vas traži da priznate. U toj upornosti ima jedan filosofski smisao: duša je beskrajna, ko će sagledati sve njene kutove i doznati sve njene tajne. A tajni, međutim, ne sme biti. Kad bi se tajne mogle sačuvati, ne bi trebalo imati policiju. I kad vas izvode iz istražnog zatvora da vas privedu u sudski, umesto pozdrava čujete od svog islednika to prokleto – priznaj.

(Postoji jedna zatvorenička šala koja se tradicionalno pravi svakog dana bezbroj puta. U skupnoj sobi, padne li nešto na pod uz tresak, svi zatvorenici urlaju: P r i z n a j ! – Ova mala osveta može se oprostiti ljudima koji su tu reč čuli više nego ijednu drugu u svom životu.)