Pages

Saturday, June 01, 2013

Levi i desni fanatizam II deo

Levi i desni fanatizam II deo 

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Borislav Pekić:
Malo samilosti treba pokazati prema tom parlamentu. Ima niz poslanika koji imaju jezičke probleme. Ja sam znao da Srbija ima mnoge dijalekte, ali nikad u životu ne bih mogao da shvatim koliko su te razlike ogromne. Mislio sam da govorimo istim jezikom; dobro, ne moramo imati istu pamet, ona i nije najvažnija, ali mislio sam da bar govorimo istim jezikom.

Međutim, sada sam shvatio da se mi strašno razlikujemo. I da ta razlika u dijalektu povlači, možda, i neke druge razlike koje stoje iza toga. Onda sam video još nešto vrlo interesantno. Koliko je čovek obrazovaniji, u akademskom smislu, to ga apsolutno neće opravdati da ne zna šta govori, da ne ume da govori, da nema nerava, i da jednostavno ne misli ono što govori. Nego kad nešto kaže ode na brifing i onda glasa potpuno suprotno od onog šta je govorio.

To, u normalnom svetu, naravno, postoji. U engleskom Parlamentu postoji određen čovek stranke koji vas juri po hodnicima kad zbrišete u bife ili klozet kada je glasanje. Zove se „bič“. On vas zove nazad, i vi morate stranački glasati, sem kad su neka pitanja opšta, kada je, recimo, na dnevnom redu pitanje smrtne kazne, itd. Postoje još neke stvari, govorim o engleskom Parlamentu zato što je to najbliže meni, odlazim tamo, proučavao sam ga.

Recimo, pitanje televizije. U engleskom Parlamentu, televizijske kamere su postavljene samo na jednom mestu i ne mogu da vas uhvate dok manikirate nokte. To je nemoguće i zato što to nije dopušteno. Kupatilo je, zapravo, mesto gde bi to normalno trebalo raditi, a ne u skupštini. Ali, ima jedna stvar koja se meni čini najopasnijom.

Na stranu što nema parlamenta, osim možda u južnoj Americi, ja znam samo za argentinski parlament, gde ministar policije dobija aplauz. Ovacije. Pošto je naravno i opozicija izigrana, i studenti izigrani, sve je to obavljeno, ministar policije podnosi ostavku, a onda mu se potpredsednik, drug, verovatno iz njegove branše, obraća i kaže:

„Mi smo još drugovi, ja njega poznajem dok smo još bili mali, božanstven čovek“, itd., i on odlazi uz ovacije. Slušajte, to je strašna stvar. Čak i najbolji ministar policije ne može biti dobar. Ne može biti dobar, to je tako u principu. Ali najvažnija stvar u pljesku, u aplaudiranju, jeste to što ponižava srpsku narodnu Skupštinu.

Sem tog pljeska, koji se pretvara u ovacije, srpska narodna Skupština, odnosno članovi, i to isključivo članovi koji joj pripadaju, kako se zove to, SPS-u, pljeskaju, znate, kada neko odustane od debate. Da li shvatate? Oni su birani, oni su plaćeni, oni su tu da bi debatovali, a oni pljeskaju onima koji odustaju od obavljanja poslaničke dužnosti. Takvog parlamenta nema na svetu. antonchristian_010-320
Glas iz publike:
Prijatno ste me iznenadili dobrom formulacijom pitanja „Kako upokojiti demonizam vlasti“. Gospodin Pekić je to pitanje obrazložio na neobičan način. On je samo govorio o vlasti koja je na vlasti. Mi smo, međutim, svedoci činjenice da se svakodnevno juriša na vlast. Nije to problematično, vlast je tu da bi je opozicija obarala, ali ona to najčešće radi na nedemokratski način.


Mislio sam da će gospodin Pekić i to malo prokomentarisati. Pošto on odlično vuče paralele između engleskog i našeg parlamenta, zamolio bih ga da povuče i ove druge paralele. Znate, ja ne volim vlast, potičem od onih neandertalaca...

Borislav Pekić:
Zajedno potičemo.

Glas iz publike:
Čim je vlast – ne volim je, ali moram da je slušam zato što je naša. Takva je kakva je. I očekivao sam od gospodina Pekića, kažem gospodina jer on to zaista jeste, za razliku od većine u opoziciji, da nam kaže kako se opozicija ponaša prema vlasti u demokratskim zemljama, u zapadnoj demokratiji, a kako u našoj zemlji.

Borislav Pekić:
Smem li da vas pitam nešto pre nego što pokušam da odgovorim? Šta vi podrazumevate pod nedemokratskim ponašanjem opozicije?

Glas iz publike:
Mislim da je u prelasku iz totalitarizma u demokratsko društvo trebalo da stranka na vlasti i opozicija pokažu više strpljenja. Ovde se dešava jedan strašan lov u mutnom, jedno strašno nestrpljenje. Znate koliko je opoziciji i Srbiji štetio intervju Vuka Draškovića na BBC-ju?

Oni se, znate, predstavljaju kao demokrate i rodoljubi, a uporno ponavljaju: boljševizam, boljševizam, iako znaju da će direktne konsekvence takvih tvrdnji snositi naše društvo, naša država, naš narod. Prema tome, čine rđavu uslugu našem narodu. To sam imao u vidu kada sam rekao da opozicija ne vodi dovoljno računa.

Borislav Pekić: To je opsežno pitanje, a ja nisam potpuno kompetentan da na njega dajem odgovor, pa ću se ograničiti na ovaj poslednji deo vašeg pitanja. To je pitanje ko šteti, čime šteti interesima Srbije. Kako se treba ponašati da bi čovek mogao sebi i svojoj savesti da kaže da radi za dobro svog naroda, a da istovremeno taj narod ne poistoveti sa vlašću.

Ja znam da ima mnogo ljudi koji su 9. mart protumačili kao nešto što je strahovito štetilo interesima Srbije ili, u datom trenutku, pokazalo se da Srbija nije jedinstvena, odnosno da Srbija ima različito mišljenje od onoga koje je izrazila na izborima, a pri čemu je na izborima izrazila sasvim demokratsko uverenje; opozicija je dobila gotovo polovinu glasova.

Ne smatram uopšte izbore za predsednika Republike toliko značajnim koliko izbore za Parlament, koji treba da bude suveren, da vlada zemljom praktično. Ja znam da se opozicija u tom pogledu nalazi u vrlo neugodnom položaju, pri čemu joj vlast veoma mnogo pomaže. Vi znate vrlo dobro kako je u Skupštini započeo dijalog sa opozicijom. Praktično kao sa slugama Tuđmana i Rugove. Dakle, opozicija je, u principu, u nečijoj službi.

Vi znate vrlo dobro odakle potiče ta ideja da je čovek, čim je protiv nečega, za nešto drugo, onaj iza koga neko mora stajati. Vratiću se na pitanje nedemokratskih metoda. Ako se pod time podrazumeva ono što je opozicija činila na trgovima, po mom dubokom uverenju to je apsolutno demokratski metod, dopušten, predviđen, viđen, upotrebljavan, poneki put i zloupotrebljavan. Svaka upotreba nosi u sebi i mogućnost zloupotrebe, to je metod koji je u svetu, kako bih rekao, permanentan. Koliko je permanentan i metod lobija u parlamentu.

Vi imate priliku da, ako ne možete nešto obaviti u parlamentu, vršite sve moguće vrste pritisaka i to je potpuno demokratski. Na te pritiske se ne mora pristati. Vlast ne mora pristati na te pritiske. Postoje, recimo, manjine. Postoje ljudi koji nemaju mogućnosti da budu uključeni u parlament jer nemaju određen broj glasova. Ili je izborni sistem takav, kao što je većinski, na primer, da manjim grupama ne dopušta da izraze svoje uverenje.

Njihova je obaveza da ga izraze vanparlamentarnim putem, naravno ne putem nasilja. To se podrazumeva. Pri čemu se nasilje, naravno, neki put i događa. Kada smo već kod nasilja, ja sam ovde posmatrao, naravno, i video- -trake onog što se događalo 9. marta. Video sam ono nekoliko razbijenih prozora, od čega smo mi napravili veliku dramu Beograda, uništavanja njegove lepote, kao da ona nije uništena već davno, mislim arhitektonski i kako god hoćete.

Poslednje demonstracije kojima sam prisustvovao bile su u Londonu povodom zaista nepravedne takse koju je Margaret Thatcher pokušala da uvede i koja bogate favorizuje, a siromašne dovodi u neugodan položaj. Bilo je nekih trista hiljada ljudi koji su manifestovali, odnosno demonstrirali u pratnji kordona policije bez oružja, jednom ulicom u kojoj se prodaje isključivo HF tehnička roba.

Kada su demonstracije završene, nije ostao nijedan aparat. Ni jedan jedini. Kompletno je očišćena cela ulica. Prozori su stručno razbijeni, pri čemu je savršeno jasno ko je to uradio. Ne policija kao kod nas. Jer, naša policija je razbijala izloge i toki-vokijem se dogovarala. Učestvovala je, znači, u razbijanju beogradskih izloga – tamo je to uradila mafija. Jednostavno, izašli na demonstracije, pokupili sve iz cele ulice i – zdravo.

Niko, međutim, nije demonstrante optužio da su huligani. Jer su i policajci bili svesni ko je to uradio. Svi mi, na izvestan način, osećamo otpor prema nasilju. Prosto zato što je to u ljudskoj prirodi. Nasilje se protivi našim najboljim osećanjima. Ali, nasilje je takođe jedan od delova otpora. Zar nije nasilje kada se kupi oružje da bi se oborio ustavni poredak u jednoj zemlji? Ali je pitanje kako je došlo do toga da se ljudi teraju na nasilje.

Jer, nasilje je akt očajanja. Ako vi nemate drugog načina da se borite protiv represije, onda se mašite za pištolj, ukoliko ga možete nabaviti. Ukoliko ste jaki – tučete se. Ili vežbate karate, itd. Znači, demokratija je nešto što ne uključuje, u principu, nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.

Glas iz publike: Ja bih zamolio gospodina Pekića da nam pojasni kako je došlo do toga da određeni broj akademika da podršku studentima, a da se Dobrica Ćosić, baš u tom trenutku, nađe izvan zemlje, i da svoj potpis, kao i Antonije Isaković, ne stavi. I ko je bio inicijator toga da određeni broj akademika da podršku studentskim zahtevima?

No comments:

Post a Comment