Govor na dodeli nagrade ’Jakov Ignjatović’ u Budimpešti 1990. godine
Dame i gospodo, poštovani i dragi prijatelji,
Ako mimo Njegoševe nagrade, postoji ijedna koja me čini srećnim i ponosnim to je vaša, nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, rodonačelnika srpskog romana. Dirnut sam iskreno što mi je darovana od Srba koji ne žive u Srbiji.
Nadam se da to potpomaže bar dve istine: najpre, da umetnost, ako je valjana, izražava ideje koje pripadaju svima, a potom da one svima ne mogu pripadati ako bar jednim delom ne izražavaju svet u kome su nastale i ne ispoljavaju prirodu naroda iz kojeg su rođene. Verujem, medutim, da će jednom doći srećnije doba kada umetnost osim sebe same ništa drugo neće izražavati. I da ćemo njene tvorce suditi po delu, ne po životu.
Postoje dve dimenzije u kojima živote žive ljudi koje zovemo piscima. U jednoj se pišu knjige, u drugoj živi. Neko će poverovati da je teže pisati nego živeti, ali će svaki umetnik ako je iskren priznati da između ta dva umeća nema razlike i da su zablude u obe zone bitisanja moguće. Jedina je stvarna razlika u tome što naše greške u umetnosti sami plaćamo a greške naše u životu mahom plaćaju drugi.
Postoje, dabome, kao i kod svakog pravila izuzeci. Jedan od njih je i prvi moderni srpski romansijer čije ime s ponosom nosi ova nagrada. Ima pisaca u srpskoj književnosti o kojima sud nije uvek bio pravičan. Jedan od njih je i Jakov Ignjatović.
Ako je korifej naše književne kritike, po prirodi dogmatik, po istorijskoj nuždi nacionalist, po uverenju rani socijalist, Jovan Skerlić, u Istoriji nove spske književnosti bio nesiguran i protivurečan u opisu života i dela Jakova Ignjatovića, to je zato što se s njegovim životom nije slagao, a ne stoga što je imao dovoljno razloga da o njegovim knjigama u najmanju ruku uzdržano piše.
Taj politički život mogao je biti zabluda, verovatno je bio, i, otvoreno govoreći, mada to značaja nema, po mom je mišljenju i bio zabluda. Ali kakvog smisla to za nas danas ima, Jakov Ignjatović ne postoji. Njega nema. Ni njegovog života s kojim se sporio srpski nacionalni osećaj i interes onog doba. S nama su samo njegova dela.
Nacionalni optimist Skerlić, uz pomoć naprednih ideja koje su sjajne kako smo iskusili samo u knjigama, odbijao je da prihvati umetnički pesimizam Jakova Ignjatovića, odbijao je, bar u ovom primeru, ali ne samo u ovom, istinu da ohrabrujuće književnosti nema, jer svet za nju ne daje nikakvog povoda.
Ali uprkos očevidnom animozitetu i estetičkim zakeranjima čoveka koji je tada čitao bolju ali tuđu literaturu, taj je mladi i veliki Skerlić, između kroz zube proceđenih opštih priznanja, a potanko ispričanih mana, napisao i ovo: „Jakov Ignjatović je imao zlu sreću da mu pobednici neprijatelji pišu istoriju. I oni su više govorili o njemu kao čoveku a manje kao piscu, suviše se zaustavljali na njemu kao političaru i privatnoj ličnosti, na njegovom slabom moralnom osećanju, na njegovom odvajanju od narodne celine...“
To što je Skerlić napisao vredi i za nas. I samo se zato na njega pozivam. Ako smo danas spremni da Jakovu Ignjatoviću zaboravimo ono što smo sredinom XIX veka nazivali nacionalnom izdajom, čuvajmo se da na pragu XX veka istu grešku ponovimo.
Ne nazivajmo jedni druge izdajnicima Srpstva samo zato što se ne slažemo šta za to Srpstvo danas treba uraditi, ne ubijajmo se pre nego što taj posao drugi preuzmu, ne budimo nestrpljivi ako moramo biti oprezni, ne budimo hrabri kad se od nas zahteva razum, niti nepokretni kada se od nas očekuje da nešto za svoj narod učinimo.
U to ime najiskrenije i najtoplije vam zahvaljujem.
No comments:
Post a Comment