Dnevnik Borislava Pekića XXXXVIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXVIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

18. februar 1855 

Večeras je partija pokera kod mene. Očekujem dolazak A., koji je tako prirodna žrtva da bi bio greh ne „očešljati ga“.
 xxx
Poreklo siromaštva naše savremene književnosti ne treba tražiti u nedostatku talenta, ni rutine. Ono nije u našoj orijentalnoj lenjosti ni u uzoropoklonstvu. Ono se nalazi u disocijaciji prirode umetnosti i društvenog sistema. Trebalo bi da nestane jednog ili drugog pa da se harmonija iznova uspostavi. Kopiranje zapadne beletristike sada nije moda.

To je najintimnija potreba same umetnosti, koja u preslikavanju maskira svoj rušilački instinkt. Po nagonu destruktivna, književnost ne može da afirmira ništa osim vlastitog nagona. Ona je po po poreklu revolt a po posledicama negacija. Njeno poreklo u pobuni određuje i njenu ulogu. Ona prezire postojeće u ime nastajućeg.

Kad joj se oduzme to pravo ona truli ili postaje predmet administracije. U permanentnom sukobu sa gradilačkim nadahnućem desetina generacija, ona je stvorila oko sebe lažni oreol pomagača tih inspiracija. Međutim, ona ih je možda inspirisala, ali nikad sa njim kolaborirala. Kreativan trud državotvoraca stoji u stalnoj i normalnoj akcidenciji sa rušilačkim nagonom umetnosti.

Sva reprezentativna dela književnosti propovedaju pobunu, ili navode razloge za nju, što je uostalom sasvim isto. Nijedno ne daje pristanak. To je i razlog zbog koga u totalitarnim režimima nema i ne može postojati umetnost. (Izuzev naravno državnih bajki.)

Dnevnik Borislava Pekića XXXXVII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955

 17. februar 1955 (nastavak) 

Ideja o slomu Evrope više je stvar naših osećanja. Ja sumnjam da jedan Sovjetski funkcioner misli o njoj sa zabrinutošću onih čija Evropa svakako umire. Poteškoća je u tome što ne postoji jedna Evropa. Ima onoliko Evropa koliko ima naslednika kraj odra bogatog ujaka. Ako jedna Evropa umire, izraz uostalom više patetičan i pozorišni nego precizan, ostaje ih još uvek dovoljno koji žude da je naslede.

Čitava jedna klasa nalazi se u položaju siromašnog rođaka, koji u zadnjem času kad je deoba već izvršena, podnosi nekakva dokumenta koja dokazuju njegovo pravo na posed. Lažni testamenti nisu plod nitkovluka nego iskrene ubeđenosti.
Mi sasvim pouzdano grdno grešimo što pojam Evrope tako ljubomorno i sujetno vezujemo za našu prošlost. Evropa - to je liberalizam XIX veka, u kome je gospodin Cvajg mogao da pređe hiljadu milja od Petrovgrada do Lisabona a da ga niko ne upita za pasoš, prosperitet u kome je podloga novcu bilo zlato, a nekakav rad i slične koještarije,

hrišćanstvo koje je bilo toliko tolerantno da je uključivalo masoneriju, nekoliko lepih slika malanih u njenim ateljeima, nekoliko eksploziva naptavljenih u njenim laboratorijama, nekoliko dosadnih knjižurina nažvrljanih po njenim mansardama, nekoliko slavnih zločinaca udavljenih po njenim trgovima, najzad par zanimljivih civilizacija podignutih na njenim obalama, svi ostali su robovi i udžbenici njene istorije.

Dnevnik Borislava Pekića XXXXVI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

XXXXVI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955

17. februar 1955

Jutros sam svratio kod M. S. Spavaća soba obojena je u četiri disparatne boje po ugledu na kutije za čokoladu.

Meni lično više su se sviđali stari zidovi islikani I.-inim ilustracijama iz pustolovina Kluba Sedam Dobošara i stravično - zlokobnim lozinkama Saadističke partije organizovane u cilju zaštite leševa, a protiv penzionera i Pljuje , Veliki Bog Bota u holandeskom pozorištu, Kolonelo I. baca Džekijeve espadrile na Hirošimu, Sednica Saadističke stranke,

Maloprodaja konzerviranih leševa, Penzioneru, evo ti za tvoj trud! Koka sin bez ramena, Myron stiže u grad zavijen u Papsku indulgenciju, Ja ispaljen iz džeferdara (nešto poput bezgrešnog, a militarističkog začeća).

Dnevnik Borislava Pekića XXXXV deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

14. februar 1955. 

Pošto je u nacionalnoj netrpeljivosti izgubila materijalnu dominaciju, Evropa je na putu da izgubi i duhovnu. Ona više nije u stanju da proizvodi civilizacije, te nije u stanju ni da ih brutalno razara. Njeni ratovi i njeni socijalni poroci (od kojih levičari prave vlastite vrline) više su gnojavi čirevi, koji s vremena na vreme buknu i zapale kontinentalni organizam, nego smrtonosne epidemije.

Njena agonija je pre u sposobnosti rađanja nego samoodržanja. Uostalom ta jalovost spasava svet od mrtvorođenih ideja njenog žalosnog klimaksa. Izjedena do kosti na Istoku, polutrula na Zapadu kao Hamlet, Evropa nad vlastitom lobanjom može da pita: Čemu je postojala, kad mora da nestane. Pokušaji integracije svedoče o toj agoniji. U doba prosperiteta njom su se zanosili samo naročito veliki i nepraktični umovi.

Kada jednu filosofsku ideju prisvoje političari, onda je to nepogrešiv znak njene iscrpljenosti i opadanja političke inspiracije. Izgleda da su rudnici ideja otvoreni u Americi. Jedan evropski kancelar izjavljuje: „Najbolji Evropejci dolaze iz Amerike“, ali on je zaboravio da se intelektualne rafinerije još uvek nalaze na ovom kontinentu. (Osim toga mašine koje proizvode američke ideje uvezene su iz Evrope.)

Dnevnik Borislava Pekića XXXXIV deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXIV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

10. februar 1955. 

Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U ljudima je samo strah od trenutka.
 xxx
Danas slavim srebrnu svadbu sa dramaturgijom: završio sam svoju dvadese petu dramu. Kada ih bude pedeset, možda ću izaći na tržište. Ako mi se ospori talenat, nadam se da mi se bar plodnost neće osporiti. Evo ih:

1) Ključevi noći; 2) Na belom kamenu; 3) Beograd 53; 4) Prognan iz života;

Dnevnik Borislava Pekića XXXXIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

Februar 1955 

KNJIGA O AHASFERU 

Imaš li odanu senku Ahasfere 
Veruješ li svojoj senci, 
Koliko plaćaš svoju senku? 
Straži i uhodi svoju senku Ahasfere 
Jer ne znaš dan i čas u kome će se 
Dići na tebe, Izgnani. 
(Psalm XXV) 

Glava 1: 
Tebi se obraćam jer ti si Glas, koji pohodi zemlju Ahasfera da objavi dan i čas ustanka senki. I jak si, jer ođekuješ iz drugog glasa kojim je govorio i treći, i tako kao ikra u okeanu Izgnanika ti se rasplođavaš iz zasede.

Glava 2: 
 I cveće straha će nići iz zemlje Ahasfera, jer glas reče: Niknite cvetovi straha! A senke će drhtati na petama našim, ali neće izdati.

Glava 3:
Onda zapovedi Glas: Kao brodovlje krcato začinima plovite kroz moreuze, između sekira i panjeva, između točkova i asfalta, između usana i čaša, između brijača i krvotoka. A senke će drhtati na petama našim, ali neće izdati.

Dnevnik Borislava Pekića XXXXII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

10. januar 1955 

 Opet smo zajedno nas dvanaest kao dvanaest Apostola. Sanjarski Isus i sumnjičavi Toma, filistarski Petar i praktični Juda. I to što bi svako od nas mogao da bude drugi, čini naše večere tajnim u biblijskom smislu.

Uzmimo, ( ) koji je sladoled sa pavlakom: odozdo Riketin u restoranu, odozgo jakobinac sa rimskim idealima u obliku Cezarovog ubistva - kušajući čovek dobija utisak mlakog i rastopljenog sladoleda. Riketin koji bi hteo da bude Spandrel, ali mu za to nedostaje srčanosti i duha. On je razočaran, ali pre svega svojom sopstvenom nemoći.

Tom nihilizmu daje privid ideje. Stilizovano razočarenje po ugledu na Tom Remsona koji bi mogao da dobro slika da hoće, ali on neće, koji bi mogao da dobro obljubi da hoće, ali on neće, koji bi mogao da dobro misli da mu to nije dosadno, ali njemu je to dosadno, koji bi najzad dobro igrao tenis da ga ne mrzi. Ali sad dolazi onaj unutarnji poslednji sloj bića, takoreći njegovo praseme. Kad uklonim Robesperrea, pa se iza njega ukaže Riketin sa demonskim izražajem Spandrela - uklonimo li i njega otkrićemo g. Čičikova u trojci.

Ili ( ): Proudhon u sobnim papučama + egocentrizam usedelice + cepidlačenje, podšef koji ima izgleda na unapređenje. Svaka ideja kao i svaka vlas u kosi moraju imati svoje mesto. Budući da je i ideja i dlaka malo, to ne zahteva veliki napor.

Dnevnik Borislava Pekića XXXXI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić

XXXXI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955

9. januar 1955 (nastavak)
Danas popodne me je posetio B. B. Izgleda kao Jon koji je tek izašao iz utrobe kita u kojoj je proveo četrdeset dana.
x
Čini mi se da danas nema ni g. Rastinjaka . Sve sami usmrdeli Oblomovi.

Dnevnik Borislava Pekića XXXX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

9. januar 1955 

Paramecijum caudatum i ljubav 

Kad konjugiraju dva parameciuma (Paramecium caudatum pripada trepljarima) oni se tako privinu jedan uz drugog na strani usnog otvora, da se između njih stvara jedan protoplazmatski most, preko koga se vrši izmena muškog nukea.

Ono što je za mene karakteristično je promena, jedna totalna promena čitavog ćeliskog aparata u konjugantima. Na primer: makronukleus se potpuno raspada, a mikronukleus deli više puta. Ova vrsta kariogamije zgodna je da dočara iznenađujuću moć ljubavi, koja menja čoveka ne manje od paramecija caudatuma.
Zar se tom promenom našeg duhovnog aparata, koja je analogna promeni ćeliske strukture za vreme paramecijumske ljubavi, ne mogu objasniti neočekivana nadahnuća umetnika koji voli, ili žene koja je voljena. Istina parameciji, niti ijedan trepljar, ne iskazuju svoju radost posle spajanja tako otvoreno kao čovek.

Ta mala bića bez duše ali sa njenim navikama, bez srca ali sa njegovim slabostima, pošto su se voleli često i deset sati, iščezavaju u tečnosti koja ih okružuje, a da se više nikad ne sretnu. U tom pogledu mi im jedva izmičemo. Ni naši „protoplazmatični“ mostovi nisu ništa drugo do mostovi koji se dižu i spuštaju. I koji mogu biti srušeni kao i svaki most.

Dnevnik Borislava Pekića XXXIX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

1917. godine, pre nego što je otišao u gerilu, otac je sastavio jedan Statut za organizaciju koja je imala da se bori protiv Austrougarske imperije, a za Ujedinjenje Južnih Slovena. (Simtomatično: 1948. ja pišem trideset godina kasnije takav isti statut protiv komunista).

Čini se da se ded nije slagao sa bjelaškom politikom koju je otac vodio, verovatno iz privrženosti pradedi koji je bio kapetan kralja Nikole . (1949. sam poslao novinara ( ) da izruči moje pozdrave roditeljima , pošto mu je u to vreme - po prilici decembra - isticala kazna od pet godina zatvora.
Nisam ni mogao slutiti da je taj isti novinar u svoje vreme napadao oca preko štampe kao „drumskog razbojnika“, „varvarina“, „okrutnika“ i to povodom jednog sprovoda independističkih prvaka koje su unionisti uzeli kao taoce. Tada 1919. šume su bile pune progonjenih „zelenaša“, pristaša svrgnutog kralja Nikole i protivnika ujedinjenja sa Srbijom.

Dnevnik Borislava Pekića XXXVIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXVIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

( ): - Ali, vi morate preuzeti inicijativu u tom braku. Vi uviđate koliko je ( ) nekomunikativan.

( ): - On je flegmatik.

 ( ): - Pretpostavljam da je drukčiji u intimnim trenucima. Njegova flegmatičnost je okrenuta prema javnosti.

( ): - Da, ali i ja spadam u javnost!
(Razgovor koga mi je ispričao ( ). Bio je neverovatno kiselo raspoložen, u onom napetom raspoloženju koga mogu prouzrokovati samo dve stvari: vlast i žene. U stvari bile su samo žene. Govoreći o Beograđankama on u jednoj mrzovoljnoj tiradi izrazi svoje gnušanje nad tim „emancipovanim damama koje se - kad im se udvaraš - preobraze u ovejane opatice“.

Dnevnik Borislava Pekića XXXVII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

Dionizijski zanos (u smislu jednog iracionalnog spajanja sa sobom) je ne samo zanos od identiteta i zanos u identitetu, nego i otpor koga život protivstavlja duhu sredstvima samog duha. U tom izboru izraza leži protivrečnost umetnosti. Srž je razlog prolaznosti. Jer ništa nema dublje od ponora čije dno poznajemo. Kad nema dna nema ni ponora. Ono što ponor čini smrtonosnim nije njegova beskrajnost nego njegov kraj. U svom Dionizijskom opterećenju umetnost zato nosi osećanje smrti. Igra tako ima značenje agonije.

Umetnost, a osobito muzika, je jedna neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh to je muzika za život. Smrt bačena unapred.

Dnevnik Borislava Pekića XXXVI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXVI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

Uljeza nameravam posvetiti ocu. Isuviše je bio povod mojoj odluci da pišem dramu, isuviše je poslužio kao model za Georgija Golovana, da ova sličnost koja me duboko dira, ne bi imala pravo na zadovoljenje. Zato, što se mene tiče Uljez je tek u drugom planu problem kolaboracije. U prvom i za mene jedinom to je problem oceva i dece. Dvadeset godina dele moju mladost od mladosti mog oca.

Dvadeset godina u kojima preživesmo rat i revoluciju, događaje, uostalom, koji ne mimoilaze nijednu generaciju. Govore da XX vek menja svoju košuljicu, i zajedno sa vekom svi oni kojima stara nije srasla sa duhom. Govore da je tu razlog provaliji koja deli očeve od njihovog potomstva, provaliji koja je dublja nego ijedna što je ma kada i ma gde delila ljudska bića. Rat koji odatle izbija liči verskim ratovima i po razlogu i po sredstvima koja se u njemu koriste.

Da mladost večito živi ona bi razumela mladost u kojoj se nastavlja. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje. U pedesetoj tom pamćenju se čini da je sastavljeno od vrlina i opreznosti. Strogošću prinudnog lišavanja ono je iz sebe iscedilo svaki porok, koji bi mogao da izvini slabosti dece. Kad porok iščezne iz pamćenja on je isčezao i iz razumevanja. Razumevanje nije ništa drugo nego dobro iskorišćeno pamćenje. Velika duša rađa se u memoriji.
Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo da su samo očišćeni od greha. I mi ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za sudbinu našeg revolta, a mi znamo da je to zato što su je iskusili. I zato ih nepravedno nazivamo kukavicama. Naši očevi nam zabranjuju strast, a mi znamo da je to stoga što je ne osećaju. I zato ih nepravedno nazivamo bezosećajnim.

Oni ne žele našu nezavisnost, jer su je izgubili - mi govorimo da su tirani. Oni cene svoju mladost ne po nezavisnosti duha, koja je ispunjavala dražima njene duboke provalije, nego po pokornosti koju su kasnije izmislili da je učine ukusnijom za hranu svojoj deci.

Kada je posle Prvog rata rečeno „zbogom!“ oružju koje je zarđalo u rovovima Kaporeta, Flandrije, Galicije i Makedonije, nemoguće da su ljudi manje žudeli za srećom, nego što žude danas kada smo završili Drugi, na Elbi, Rajni i Dunavu. Gnjev očeva i prezir dece - to su oružja generacija, koje se sretnu da bi se volele do istrebljenja

Dnevnik Borislava Pekića XXXV deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

Po drugi put uzimam Spenglera (Der Untergang des Abendlandes - Umrisse einer Morphologie der Weltgeschichte kod nas prevedene pod naslovom Propast Zapada). To ponovno i uvek ponovno - između Bergsona, Platona, Nietzschea, Schopenhauera i Marxa - vraćanje na Spenglera, na tu praktičnu prologomenu svake moguće politike uznemiruje u meni pođednako: plebejskog filistra koji bi hteo da bude besmrtan,

i ne samo on, nego sa „egipatskim“ osećanjem večnosti i njegovo odelo, konj koga je jahao, slike kojima se divio, žene koje je voleo, da bude besmrtan pre istorijski nego biološki sa jedne strane, a sa druge u meni se buni jedan prevashodno monistički instinkt koji oseća da je sveden, i lišen pragradiva ako ne i principa.

Jer gradivo implicira princip, ali princip ne mora pretpostavljati gradivo. Za mene je neprihvatljiva svaka istorijska koncepcija, koja u događajima i duševnim oblicima pojedine kulture ne vidi iživljavanje jedne mogućnosti prenošene iz oblika u oblik sve od početka.

Na toj magistrali iščezvaju i nastaju civilizacije, površina stoleća trpi mene, kulture se rađaju i propadaju u slivu ove ili one reke, na obalama ovog ili onog mora, ali impuls koga je ponela energija i koji jeste usmerena energija, nikada se ne gubi prolazeći kroz ništavilo. Jer nikakvi oblici ne postoje pre impulsa.

I nikakvo gradivo ne dočekuje impuls da ga primi i bude od njega oživljeno. Kada sam pre nekoliko godina, mislim (sudeći po Dnevniku) 1948. prvi put čitao Spenglera, napisao sam između ostalog i sledeću primedbu datiranu 27. aprila: „Egipatsko osećanje večnosti, časovnik opata Gerberta, vreme kao sadržina, a ne dimenzija - to DA. Ali je nemogućno za jednog čistog monistu da primi strašnu diskontinuiranost istorije u Spenglerovoj knjizi.

Doduše ova diskontinuiranost potiče od odbacivanja istoriografskog metoda u uobičajenom njegovom smislu. Sudbinski kontinuitet je očuvan. Ali to je nedovoljno“. Sada nakon punih šest godina ja ponovo pitam: da li je ovaj sudbinski kontinuitet - podvrgnut sumnjivoj biološkoj analogiji - zaista tako nedovoljan kao što mi se učinio? Istorijski smisao je prekurzor svake filosofije. Istorijski smisao jeste filosofski smisao, a ako ovome prethodi, pre slike, jedno osećanje sveta, onda mi osećajući sebe moramo osetiti i istoriju, čiji smo deo.

Svaka politika mora imati svoju istoriografiju. Politika mora koncipirati istoriju, ako želi da ima vid sudbine. Atributi božanstva, neizbežnost i predviđanje koje mu prethodi, mogu biti preuzeti jedino iz prošlosti. Sanjarije i vizionarstvo su nadrilekari sadašnjosti. Cilj tada postaje jasan: ubrzati sudbinu, jer njen je smer najbolji mogući sub specije eternitatis .

Dnevnik Borislava Pekića XXXIV deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXIV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

Osetljiva dušo! Osetljiva i naivna dušo! Ti si se nadao da će stoleće koje dolazi imati vremena za svoje očeve, da će to stoleće priznati vas za svoje očeve, a došlo je stoleće bez porekla, bez očeva: Stoleće stranaca. Od svoje žege žedni, mi nemamo vode da je ponudimo žednima prošlosti; pa čak i da je imamo ne bismo je dali, jer u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost.

Vama je bar nedostajala uteha. Nama ne treba ona: mi ne osećamo nedostatak utehe koju su vaši učitelji zajedno sa ostalim iluzijama stresli sa drveta oduševljenja. Šta bi sa utehom? Da patimo zbog njene polovičnosti, da nas razočarava njena nemoć, da preziremo nade koje bude u nama izazvala? Mi smo svoja prošlost i svoja budućnost: sami sebi očevi i svoja sopstvena deca.

U stostrukom smo incestu sa samim sobom. Jer čemu uteha, ako nas navodi na oduševljenje koje će biti obmanuto? Čemu oduševljenje, ako mu je uvek potrebna neka uteha da bi se oduševilo? Što se tiče vazduha, njega imamo dovoljno i sasvim je dobro što nije čist i što je istrošen pre i ispražnjen pre nego što ga udahnemo: oštar i pun vazduh bi nas ubio.

Kada govorimo o slobodi, odgovaraju nam: „Idite u policiju!“; kada hoćemo ljubavi: „Evo vam bordelj!“; kad bi se usudili da pomenemo slavu, upozoravali bi nas: „To vodi na vešala!“; kad bi mislili - smejali bi nam se: „Zašto ne postanete trkači?“; kada ne bi mislili, opet: „Zašto ne postanete pesnici?“

Kada bi tražili nezavisnost, pričali bi nam o autoritetu, kada bi pomenuli nadu, pokazali bi nam na gvozdene kolose i kazali gordo: „Evo je!“ Bila je to jedna gvozdena nada, nada teška ko željezo.
Između histerične i neurotične razuzdanosti i potpune konformističke letargije, kao između šturih i nevremenom opustošenih obala, tekla je krv mog veka zapljuskujući uspomene penzionisanih heroja iz ratova, koji su sa senilnom strašću slagali domine u izlozima prljavih bifea, zapljuskujući naše očeve umorom i strahom i morom za nas, koji nismo bili u opasnosti. O kamo da smo bili u opasnosti!

Dnevnik Borislava Pekića XXXIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

Jedna utešna paralela 

„Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj. Začeto između dve bitke, odgojeno u koležima uz tutanj bubnjeva, hiljadu dece posmatralo se međusobno mračnim pogledom i okušavalo svoje kržljave mišice ... Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on već udisao. ...

Na ruševine jednog sveta seda zabrinuta mladež. Sva ta deca behu kapi vruće krvi, koja je poplavila zemlju, ta su deca rođena u ratu za rat ... kad bi deca progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: ’Postanite sveštenikom’, kad bi progovorila o slavoljublju: ’Postanite sveštenikom’. Kad bi progovorila o nadi, o ljubavi, o snazi, o životu: ’Postanite sveštenikom’.

Na javnu govornicu popeo se međutim čovek ... on poče učiti da je slava lepa stvar i ratničko slavoljublje isto tako, ali da postoji još lepša stvar, a zove se sloboda. Deca podigoše glave i setiše se svojih dedova koji su im govorili isto. Setiše se da su u zabačenim kutovima očinske kuće nalazila tajanstvena poprsja sa dugom kosom i rimskim natpisom ... ali vraćajući se kući videše troja zatvorenička kola koja su vozila na Klamart: to su bila tri mladića koji suviše glasno izgovoriše reč: sloboda!

U to počeše drugi govornici ... govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije oko njih kao jesenje lišće sa drveća. Dakle prošlosti više nisu hteli .... Budućnost, nju su voleli - ali kako? - kao Pigmalion Galateu. Preostajala im je sadašnjost, preostajao duh stoleća anđeo sumraka, koji nije ni noć ni dan. Nađoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, zakopčan, u ogrtaču sebičnjaka, cvokoćući od strašne studeni ...
U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta ... svi ti gladijatori namazani uljem osećali su u dnu duše nepodnošljivu muku. Najbogatiji se odadoše razuzdanosti. Srednje imućni uzeše neko zanimanje i smiriše se u taloru ili oficirskoj uniformi.

Dnevnik Borislava Pekića XXXII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955 (nastavak) 

Neka grde, ali neka se ne pokoravaju.
*
Narod koji podnosi tiraniju nije zaslužio slobodu. Ako je dobije, on će se ubrzo predati novom tiraninu.
*
Dobar građanin je onaj koji iznad svih vrednosti stavlja hleb. Opasan je onaj građanin koji na hleb misli samo kad je gladan.
*
 Ropstvo je prirodan oblik slobode.
*
Ljudi imaju jedno ime pre, a jedno posle revolucije: pre ga zovu „narodom“, a posle „ološem“.
*
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
*
Onaj ko je predvideo Voterlu, on ga je i mimoišao.
*
Dužnost je najviše pravo mudraca.
*

Dnevnik Borislava Pekića XXXI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

8. januar 1955. 

Uljez u svetlost 

(Dramska hronika o problemu kolaboracije u IV čina) 

Imala bi to da bude priča o čoveku koji je izdao svoje vlastite ideje, nade, prijatelje, svoju čast pa najzad i život - da bi oko sina koga voli bezmalo patološkom ljubavlju održao jednu iluziju. Radi se o advokatu Đorđu Arsenija Golovan. (U bliskim rođačkim vezama sa kućom Njegovan i Georgija.)

Jedno vreme imao je zajedno sa Antonijem Njegovanom, ocem Leonidovim i bratom svoje žene Evgenije, advokatsku kancelariju poznatu između dva rata. Naročito se bio angažovao u procesima protiv komunista pred Sudom za zaštitu države. Smatran je idealistom i revolucionarom. Neposredno pre 27. marta odlazi u SSSR, gde trpi razočarenje i između 27. i 6. aprila objavljuje seriju članaka u Politici pod naslovom: „Velika obmana“.

Đorđe Golovan vrlo bolno oseća fizičku inferiornost svog mlađeg sina, usled koje ovaj postaje sve više introvertiran. Zatvoren u vlastite snove, kao u skupocenu i šareno ofarbanu kutiju, Andreja Golovan nema nikakvih drugih zadovoljstava osim onih što mu ga ti snovi daju.Vremenom Andrej će izgubiti svaki smisao za realnost i za čak i grube granice između spoljašnjeg - stvarnog i unutrašnjeg - fiktivnog, i to će biti uzrokom dramske radnje.

Dr Golovan nastoji po svaku cenu da podrži te iluzije i taj krhki svet svog sina zaštiti od životne surovosti. On zna šta bi usledilo ako bi se iluzije Andrejine naglo i neočekivano srušile. Međutim Đorđe Golovan odaje utisak prilično bezosećajnog čoveka. Svoju preteranu naklonost prema Andreji on nikad ne ispoljava otvoreno. Tim više je ta naklonost trajna i duboka. Njegov mlađi sin za koga očevidno nije preostalo jako mnogo od očeve ljubavi, zdrav je momak sa neobičnim smislom za realnost.

Dnevnik Borislava Pekića XXX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 


XXX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

2. januar 1955. 

Danas je sahranjen otac mog prijatelja gospodin M. Posle opela otišli smo u kafanu.

3. januar 1955. 

Pio sam: “Polit”, “Pozorišni bife”, “Central”, “Kristal-bar”, “Mažestik”. 5,30: bife “Trst”. Doručak kod “Astronomije”.

4. januar 1955. 

Pio sam: “Manjež”, “Central”, “Tri šešira”, “Mažestik”. Pio sam konjak.
5. januar 1955. 

Pio sam.

 6. januar 1955. 

 Jutro sam imao napad gađenja. Popio dva konjaka i napadi prestali. Čujem od majke da me je St. tražila. Moja majka ne podnosi St. Ni ja je više ne podnosim. Noćas ću ići na reku. Kažu da ima majušnih jazbina sa tmurnim svetom. Nadam se da tamo ne odlazi Predsednik. San: pronašao sam jedno odojče u nekakavoj špilji; špilja je bila usečena u stenu i nosila broj 23; čim me je ugledalo odojče mi se bacilo u zagrljaj. Ali kad sam ga dotakao nestalo je vrišteći.

 7. januar 1955. 

Sinoć sam sreo Vampira. Bilo je prošlo tri po ponoći. Pisao je na kandelabru stihove ružem za usne devojke koju voli. Onda je bacao novac oko sebe ološu, koji se četvoronoške vukao za njim po trotoaru.Onda je uzeo od mene maramicu i stavio je pored svoje, i sto dinara i otišao prema dokovima.

Dnevnik Borislava Pekića XXIX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

„Tako budući mlak, nijesi ni studen 
ni vruć, izbljubaću te iz usta svojih“. 
(OTKROVENJE gl. 3, str. 16)

 „I uzeh knjižicu iz ruke anđelove
i izjedoh je i bijaše u ustima mojim 
kao med slatka, a kad je izjedoh ... 
(OTKROVENJE gl. 10-10)

„I načini sebi kovčeg od drveta gofera 
i načini pregrade u kovčegu i zatopi 
ga smolom spolja i iznutra“. 
(OTKROVENJE gl. 6-14)

J A N U A R 1955. 

 „Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla. A meni Grku Oinosu između ostalih bilo je jasno da je sada došla ona promena 794. godine kada je ulazeći u znak Ovna planeta Jupiter se spojila sa crvenim prstenom strašnog Saturna“. 
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

„Kad nekoliko boca crvenog hijoskog vina u otmenoj dvorani jedne mračne varoši, koja se zvala Ptolemais, sedeli smo u noći, mi društvo sedmorice ... Svaki od nas posmatrao je bledilo svog lica i zverinje u oborenim očima svojih drugova. A ipak mi smo se smejali i bili smo veseli na svoj naročiti način koji je bio histeričan, i pevali smo pesme Anakreonove – koje su ludost, i pili smo mnogo mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio j o š j e d a n stanovnik naše sobe u osobi mladog Zoilusa. Mrtav i ispružen ježao je on uvijen u mrtvački pokrov ...“ 
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

„I SENKA odgovori: Ja sam Senka i moje je Prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina jelisijuma koje se graniče sa kanalom Haronovim“. 
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

„I onda mi sedmorica skočismo sa naših sedišta u užasu i stojasmo drhčući i tresući se i preneraženi, jer zvuci u glasu Senke ne behu zvuci ma koga bića, nego množine bića i menjajući se svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši i dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada umrlih prijatelja...“ 
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

1. januar 1955. 

 Noćas nije bilo senke iz Ptolomejevih katakombi, pa ako je kojim slučajem stajala u purpurnim naborima draperije ili obasuta injem s baštenskog prozora, nijedan od nas dvadesetorice nije, kao Grk Ojnos, razgovarao sa njom. pili smo crveno vino koje nije bilo hijosko, pa ipak nas je podsećalo na krv.

I pevali pesme, koje doduše ne behu pesme sina varoši Teosa, ali su ipak bile ludosti. I, smejali smo se na svoj naročit način, koji je bio „histeričan“.
Još nešto moram da kažem: nikakav Zelius nije, umotan u mrtvački pokrov, ležao na stolu među nama. I planeta Jupiter nije ušla u znak Ovna da se spoji sa crvenim prstenom Saturna.

I ja koji nisam Ojnos, umesto da gledam zverinje u očima drugova svojih, gledah u tamna leđa B. M. koja su bila ravna i meka kao psalm Davidov. Sa radia su putnici pevali Hofmanovu „Barkarelu“, i valovi su zapljuskivali stolice na kojima su čučali zbunjeni brodolomci ...

Dnevnik Borislava Pekića XXVIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXVIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

Juče sam pročitao Stranca. Moram priznati da me je knjižica prilično razočarala, iako dođavola ni sam ne znam šta sam od nje očekivao.

Svakako ta škrtost u rečima, taj primitivizam u izrazu koji mi se dopada, izvesna ironija bez nekog posebnog ukusa (to joj daje čar) kao supa bez začina, zatim Strančevo spokojno kretanje na stratište, kao da se ti pucnji ni pod kakvim uslovima nisu dali izbeći, jer na kraju krajeva peklo je sunce i znoj koji je ulazio pod kapke bio je tako slan, da je Stranac jednostavno morao pucati, ili on ne zna šta bi se u idućem času dogodilo da nije povukao obarač.

Dnevnik Borislava Pekića XXVII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

B. se upoznao sa Igorom u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova odakle je krao balvane. Ušavši primetio je žar cigarete u kutu. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je ranije čio da je Rus reče: - „Zašto psuješ. To nije dobro“.
Sastao sam se kod „Centrala“ sa B. da bismo razgovarali o Igoru. Rezultat je bio prilično ispod očekivanja. Samo par orijentacionih punktova i ništa više. Najviše očekujem od toga da B. aranžira jedan sastanak sa njegovim ocem. Ako odlučim da odgovorim na ciničnu kritiku Pavla Vasića o Igorovoj izložbi, dobiću izvesnu prednost, koja će mi omogućiti da govorim sa ocem sigurnije i uspešnije. (Sledi prepis iz novina):

Dnevnik Borislava Pekića XXVI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXVI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

Bio na posmrtnoj izložbi Igorovoj. Tamo sam sreo etnologa Dž. i slikara Br. Sa prilično nesusdržane pakosti govorio je o platnima. Bodrio sam ga. Pitah ga šta misli o tehnici koju je Igor upotrebio za „Koncert u šumi“.

Reče da je banalna, no slika je uprkos toga pristojna, iako naravno ne treba isuviše visoko misliti o njoj. Kao i o drugima, razumeo sam. Etnolog je pokazao više udivljenja, valjda stoga što ga to nimalo ne staje. Ni ULUS takođe više ništa ne staje da sada konačno shvate Igora, onako kako nisu nikad hteli sve dok se nije bacio u kaljugu pokraj šina. (Na liniji jedne od svojih vidovnjačkih slika.)

Nakon toga došli su venci i sentimentalni govori u kojima se glas neminovno i nekako tradicionalno lomi u vrhu kao trska, i povorka skrušenih kreatura koji debatuju o prednosti sarme nad pilavom, i popovi sa masnim epitrahiljima, i musavi đakoni, i zarđale ripide, i slovensko-caroruski emigranti, i sve to i samo to. I ULUS, naravno, koji je iznenada otkrio nešto talenta u tom samoubojici, ako ne drugog onda onog koji ga je umorio. Jer po ljudskoj normalnoj logici, onaj ko se ubija u dvadeset petoj mora biti ili lud ili lumen.

Dnevnik Borislava Pekića XXV deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

Danas sam započeo sa skicom za “Blaženi život gospodina Davida Gnjide, III pisara Gradskog suda”. Gospodin III pisar sanja u postelji, kako se po debelom moru gibaju cilindri i pusteni šeširi i berei izvrnuti naopako, i kako na njihovim obodima, koje plavi pena, zevaju brodolomci, među kojima prepoznaje on svog zlotvora II pisara.
Zatim će se gospodin David probuditi, napipati cvikere sa crnom svilenom vrpcom, izribati zube, ušmrkati mentol u nosnice i otići u kancelariju. Njegova žena Frida ostaće u stanu da sprema obed. Po povratku David će zaboraviti da zauzme red za meso i biće zato podvrgnut strogom preslušavanju. Konstatovaće se da su ga opet uhvatili da rasčišćava ruševine što će gospođu Fridu da dovede do besa.

Dnevnik Borislava Pekića XXIV deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXIV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

Danas sam započeo sa skicom za “Blaženi život gospodina Davida Gnjide, III pisara Gradskog suda”. Gospodin III pisar sanja u postelji, kako se po debelom moru gibaju cilindri i pusteni šeširi i berei izvrnuti naopako, i kako na njihovim obodima, koje plavi pena, zevaju brodolomci, među kojima prepoznaje on svog zlotvora II pisara.
Zatim će se gospodin David probuditi, napipati cvikere sa crnom svilenom vrpcom, izribati zube, ušmrkati mentol u nosnice i otići u kancelariju. Njegova žena Frida ostaće u stanu da sprema obed. Po povratku David će zaboraviti da zauzme red za meso i biće zato podvrgnut strogom preslušavanju. Konstatovaće se da su ga opet uhvatili da rasčišćava ruševine što će gospođu Fridu da dovede do besa.

Dnevnik Borislava Pekića XXIII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

Smešno je i sujetno kada student drugog semestra bira svoju doktorsku disertaciju, ali ja sam je izabrao. To je ideja koja me progoni već tri godine. Ideja radi koje i studiram psihologiju. Ona se sastoji u ispitivanju psiholoških, društvenih, moralnih, filosofskih, ekonomskih i juridičkih komponenata koje su tokom pravne istorije čovečanstva našle izraza u pusanim Krivičnim zakonicima.
Glavna briga koja muči V. u ovom stadijumu naše kolaboracije na „Eksperimentu“, je kako dobaviti galu za premijeru. Čak su i socijalisti postali jako ekskluzivni u odevanju. Završili smo prvu korekturu drugog čina. Još uvek nisam ni blizu zadovoljan rezultatima ali Bog. (to se ne sme razumeti samo kao skraćenica) čeka. Narod od sedamnaest miliona mozgova očekuje da mu dva kompromitovana čoveka pokazu kako izgleda. Ne verujem da će mu se on dopasti.

Dnevnik Borislava Pekića XXII deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954 

18. septembar 1954. godine. 

 V. i ja počeli korekturu “Eksperimenta”. Sa njim čovek ima da hoda po trulim daskama. Kada je V. čitao M. Miloševiću našu dramu i rekao da se posle odlaska dr Rajnharda i Tollera, pokazuje na tavanici, kružna senka pacova u trku, ovaj je cinično upitao – “Molim, a gde ste vi videli tavanicu na pozornici?”

Rosandićeva predsmrtna izložba. Stari tabetični gospodin, koji obožava Ticijanove anđele, koji će mu uostalom ubrzo i trebati. Ako bi morao da ide peške on i ne bi stigao do raja. Njegova Mladost ljupko propagira pederastiju. Neki od radova u drveta do pojedinosti ilustruju čari ljubavi sa Lezbosa. Hristos koji podseća na političkog mučenika našeg veka i zanesena majka u kojoj je nagon rase podignut na stepen kulta – ostavili su na mene trajan i dubok utisak.

Ali taj stari gospodin koga njegovi učenici vozaju okolo kao bebu u kolicima, taj senilni pasti sodomski raspoloženih uspomena iz postojbine, voli da daje izjave koje zvuče kao Jerihonske trube. On objavljuje strašni Sud modernoj. Nažalost majstor ima na raspolaganju samo frulu od zove. I njegov zvuk slab je kao i njegova misao. Dobro, on voli Ticijanove anđele. Drugi ne voli te anđele nego uživa u Brojgelu.

Treći će im pretpostaviti Braka. Četvrti ima više poverenja u fotografiju. Ali zar to znači da objavljivanje jedne vrednosti, imperativno nalaže odricanje druge? Rosandić svojim oblicima daje jedan nesumnjiv sekundarno patološki pečat. Ili su možda Ticijanovi anđeli bili manje bespolni nego što se pretpostavlja. O, da, znam lako je biti ironičan spram jednog osamdesetogodišnjeg tabetičara. Ali je isto tako lako zloupotrebljavati renome, koji se više ne može potvrditi.

Profesor Stanković sa Akademije primenjene, jedan od retkih ljudi koji priznaje da nema talenta, ispričao mi je anegdotu koja ilustruje prirodu bolesti kojoj podleže svaki umetnik. On i Grasi posetili su pre nekoliko meseci majstora u njegovom ateljeu. Kao i obično on je sedeo u svom dupku, i čovek bi morao pošteno da se pomuči da uhvati njegovu ruku da je stegne. (One se kreću same od sebe u nepredviđenim pravcima.)

Neko od njih dvojice spomene neoprezno Meštrovića, na šta Toma patetično upita: „Ah taj zanesenjak – on hoće da bude skulptor skulptorum. On hoće da bude veći i od samog Rosandića!“ Taj čovek koji je napravio tolike glave doživeo je najzad da izgubi i svoju sopstvenu. Umetnost stvara poluljude. Ona brutalno razara jednu plemenitu zonu ljudskog duha, da bi od njenog praha sagradila fikciju. Jednu narcisoidnu laž. Platon je znao zašto u njegovoj Državi nije bilo nijedno prazno mesto za tu prokletu zabavu.

28. septembar 1954. godine. 

Projektujem opus o Njegovan Turjaškima. Pre nedelju dana počeo sam Dnevnik o njima, koji bi ilustrovao materijalizaciju te ideje. Dao bih je kroz romana. pripovetke, monografije i drame. U pripovetkama koje sam nazvao „Anali o Njegovan Turjaškima“, pokušao bih da opišem izvesne eminentne časove iz života nekih članova ove kuće po metodi koje sam iskoristio u „Trijumfu Antonija Njegovana“.

Dnevnik Borislava Pekića XXI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

IZLAZAK UNUTRA 

Čekao sam u redu pred ambulantom kad se pojavio Nadzornik. Znao sam da dolazi po mene i onaj munjeviti trenutak, kao ispaljen grom koji još nije pogodio, onaj trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, bio je moj najuzbudljiviji događaj u životu. Kad je kazao, lepote je nestalo
Ostala je samo činjenica da ću odmah biti pušten, a ona je zvučala očajno prazno i tako će, čini mi se zvučati još dugo pošto budem izašao. Činjenica da se nešto dogodilo bila je vulgarna prema osećanju da se nešto događa. Šta to znači biti pušten? To znači promeniti mesto stanovanja. Biti oslobođen?

Dnevnik Borislava Pekića XX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

VII.

Ima reči koje su kao krtice slepe i žilave. One riju duboko. Priznajem koliko moram. (Stvarno, međutim, čovek nikad ne zna koliko mora a koliko želi.) Priznajem ono što oni znaju i bez mene, ali ne osećam nikakvo olakšanje, kako obećava hrišćanska crkva. Naprotiv osećam se poput govneta na žezi. Jer znamo: otada pa do uvek, neizvesno je jesam li kukavica ili lukavi zaverenik, podlac ili budala.
 Danas me to više ne tišti. Danas sam GAD koji je nikao, pored reke i uživa što plodove, koje su seme, baca u vetar da ga razveje i talase da ga raznesu. Kad završim, bogalj kriči:

- Do mog, što je to sve!
- Sve – odgovaram pribrano – što ja znam.