XX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
VII.
Ima reči koje su kao krtice slepe i žilave. One riju duboko. Priznajem koliko moram. (Stvarno, međutim, čovek nikad ne zna koliko mora a koliko želi.) Priznajem ono što oni znaju i bez mene, ali ne osećam nikakvo olakšanje, kako obećava hrišćanska crkva. Naprotiv osećam se poput govneta na žezi. Jer znamo: otada pa do uvek, neizvesno je jesam li kukavica ili lukavi zaverenik, podlac ili budala.
Danas me to više ne tišti. Danas sam GAD koji je nikao, pored reke i uživa što plodove, koje su seme, baca u vetar da ga razveje i talase da ga raznesu. Kad završim, bogalj kriči:
- Do mog, što je to sve!
- Sve – odgovaram pribrano – što ja znam.
Vazduh iza okna je more koje se mreška. Duboko na pučini pluta svetla kora. S leva od nje druga, pa još jedna. Tako sam zamišljao more posle brodoloma – signalne lampe obeležavaju utopljenike što lomataju rukama i urlaju. Ispod zuje automobili. Ispod je mokra ulica i ona se produžuje u pustinju oguljenih zidova. Bogalj se smiri. Pali cigaretu i baca mi upaljenu šibicu u lice.
– Koga si zavrbovao?
- Nikoga – kažem – to nije moj posao.
- Čiji, onda?
- Ne znam. Neko se i o ljudima brinuo.
- Znaš li šta si ti? Ti si kopilan.
Pa ustaje i prilazi mi. Lice mu je plavo od srdžbe, ali zategnuto:
- J...m li ti posranu mater, šta ti misliš uopšte, gde se nalaziš?
Odgovoriti ne mogu, jer su mi usta napunjena krvlju. Najdenom vidim bogalja kako se topi, te nestaje kao žvala otopine na podu, i on i ostali osim devojke, koja se giba na bokovima zviždeći rusku poskočicu. Zatim iz tih žvala iznova rastu ljudi.
- Hej, popljuvaće pod! – upozorava neko.
Vode me do lavaboa i puštaju da isperem usta. Zajedno sa krvavom sluzi zvecne u šolju i zub. Stižem da ga razgledam: bio je pokvaren i trebalo je već odavno da ga izvadim. Ovog puta, mislim, podvala je uspela. Ali ja imam još trideset zuba. Bogalj reži slatko:
- Sedi. Razgovaraćemo kao prijatelji. Idiote, nemoj ga ni taknuti! – nalaže jednom koji to uostalom i nije hteo.
Sedam oprezno. Sa duhovitim ljudima čovek nikad nije siguran neće li mu izmaknuti stolicu. Tad čovek padne, te ne samo što se udari, nego ispadne smešan.
- Zapali – predlaže on turajući mi pod nos cigarete. Gledamo se pozorno. Onda obaram pogled na pod. Ovoga puta on je odneo pobedu. Kad ga dižem sami smo u sobi. Nema čak ni daktilografkinje – devojke sa kravljim prsima.
- Poslao sam ih napolje – objasni bogalj – tako će ti biti lakše da govoriš. Ja to znam. Bio sam na Banjici. - Jeste li govorili?
- To su bili Nemci.
- Jeste li govorili?
- Ne, ali to je nešto sasvim drugo. Posmatram ga i onda uprkos oprezu odgovaram jetko i brzo:
- Kako ste se onda izvukli? Skupo ga staje napor da se uzdrži i da mi ne skoči za vrat, te me dilema na čas zabavi. - Organizovano je bekstvo. Jedne noći su nas izvukli drugovi iz beogradskih ćelija. Mladić i devojka tvojih godine.
No comments:
Post a Comment