XXI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
IZLAZAK UNUTRA
Čekao sam u redu pred ambulantom kad se pojavio Nadzornik. Znao sam da dolazi po mene i onaj munjeviti trenutak, kao ispaljen grom koji još nije pogodio, onaj trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, bio je moj najuzbudljiviji događaj u životu. Kad je kazao, lepote je nestalo
Ostala je samo činjenica da ću odmah biti pušten, a ona je zvučala očajno prazno i tako će, čini mi se zvučati još dugo pošto budem izašao. Činjenica da se nešto dogodilo bila je vulgarna prema osećanju da se nešto događa. Šta to znači biti pušten? To znači promeniti mesto stanovanja. Biti oslobođen?
Biti oslobođen jedne okoline. Biti prenet. Ne biti slobodan. (Biti izguran na vrata napolje, i kroz vrata unutra u nešto što je istotako precizno zatvoreno samosvoje kao i Zatvor.) Biti proturen silom napolje. Jer to je prisilno, a uz to i lažno oslobođenje.Naravno ono je ugodno. Ono kako mislim u prvom redu dopušta izvesne mehaničke slobode, omogućuje izbor u jednom širem mehaničkom krugu.
Neću više biti primoran da udišem zadah koji mrzim, da slušam reči koje mrzim. Možda ću mrzeti i one druge ali ću bar moći da se povučem ispred njih negde. Imaću izlaza. Idem u .... sobu, ne ... Pakujem se. A. plače. Bili smo dobri prijatelji. Nikad nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji kao onda. Obojici je to jasno Nećemo uopšte više biti prijatelji. Sve je to puklo u jednom trenutku kada sam ušao na vrata.
On se radovao što idem, žalio zbog toga, ali ono što nas je od sad razdvajalo bilo je prosto jedno moje više iskustvo. Ja sam, on misli, već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je izašao na vrata. Ja sam stranac. Stranac za sve u sobi. Stranac čak i za pederaste u ćošku. Užasan stranac: neman sa druge planete. Treba što pre odmagliti odavde mislio sam, treba im se što brže skinuti sa očiju.
Potrpao sam stvari u kofer, ostavljajući im sve što su hteli. Ali oni su tako malo hteli. Kao da više ništa nisu od mene hteli. Kao da su moje stvari postale za njih neupotrebljive, kao stvari jednog bića drukčije konstrukcije od njih. Stvari sam prestao da delim. Ostavio sam ih jednostavno. Kad budem otišao oni će se poklati zbog njih. To je neminovno. Ali onda te stvari više neće biti moje. Postaće prisutne.
Uzimam svoj novac. 560 dinara za pet godina i jedan mesec. Dva dinara 75 para na dan. Ne mogu se žaliti da sam rđavo plaćen. Mogao sam da ne dobijem ništa. Naravno naliv pero ne dobijam. Zar sam ga imao? Naravno! Oni će to videti. Vražiju mater, mislim. Ali se od naliv pera ne opraštam lako. Zadajem im muke. Želim svoje naliv pero. Ja sam ga imao. Oduzeto mi je pri hapšenju. Ono svakako negde postoji.
Ja znam da ono ne postoji. Ali mi je milo da se otimam o stvar koja ne postoji. Činovnik kaže: - Zar je to sada važno? – smejući se. – Važno je – kažem ja. – Imao sam naliv pero – ponavljam glupo. Užasno glupavo ponavljam da sam ga imao, i da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se mrdnem bez njega. To naliv pero je sad moj rezon d’etr.
Šta mi vredi sloboda bez naliv pera. Šta mi vredi život bez naliv pera. Činovnik postaje nestrpljiv: - Ovde su tvoje stvari – kaže on. – Vidim, ali tu nije moje naliv pero! - J...m ti naliv pero – kaže on. – Ono je moje – kažem kao da se time stavljam na stranu naliv pera. – J...m ga! – Činovnik uviđa da neću izaći bez naliv pera i otvara fioku stola. Odatle izvlači jedno naliv pero: - Evo naliv pera. – To nije moje – kažem.
– Hoću mojenaliv pero. – J...m ti naliv pero. – U redu – kažem, - ja ne idem bez njega. Onda on besni i izbacuje me iz kancelarije. Nisam dobio svoje naliv pero, ali sam se malo zabavljao. Podigao sam uzbudljivost svoje slobode. Onda se kapija odškrine i ja izlazim (ulazim) napolje. Izlazim u vrlo mali prostor: ledinu boje jareće kože. Daleko je vrlo mali otac, kao mrlja mastila na čistoj hartiji.
Mrlja se razliva i eto tu smo: prva okolnost slobode. Nema pitanja nema odgovora. On primećuje da sam mršav. To je istina. I da sam bled. I to je istina. Ja bih tome dodao da ličim na strašilo sa kojim se rđavo postupalo. Na strašilo s jeseni. Mokro strašilo o koje ptice čiste blatnjave kandže. Osim toga sam umoran. To kažem dok me vodi do fijakera. Šta osećaš? Ništa. Ništa ne osećam. Osećam ništa.
Otac se pravi da me razume. I da je prirodno ne osećati ništa. Ništa ne mari ima vremena. To je tek prva okolnost. Ne opažam mnogo stvari: samo geometrijsku formu polja i neba. Blede perspektive sa drvećem u zasedi. Dakle to je sloboda. Levi konj u zaprezi prska izmet. To je dakle sloboda. Konjsko dupe. Izmet. Kiseo zadah. Udar kopita. I prazno polje. Ali uviđam to je samo jedan deo, jedan mali izgled slobode.
Osećam se beskrajno umoran, beskrajno mali, umorno mali. Splasnuo sam – kao kap vode na peći svoje slobode. Otac mi govori o nečemu. Šta on priča? Nisu verovali. Nisu hteli da me puste. Tri dana sam pokraden. Da li uistinu? Tri dana oduzete na jednoj i dodata drugoj strani. Ručali smo u kafani. Uveče imamo voz. Voz to je već nešto, neki bitniji deo slobode. Pijem crno vino.
Prvi put posle pet godina pijem vino. I to je takođe neki vraški doživljaj. Ali ono mi ne prija. Ništa mi ne prija. Mrzovoljan sam kao da su više slobode dali odjednom. Te male slobode me smrtno zamaraju. Te male smrti moje stare ličnosti.Ja sebe još uvek držim pod ključem, ali drugi me bezobrazno otključavaju. Otac ne govori mnogo i za to sam mu zahvalan.
Zahvalan sam i sebi što ne govorim. Uveče odlazimo na stanicu. Stanica je plava od hladnog vazduha. Promrzla svetlost šiba lica. Želiš ni nešto? pita otac. Pečeno kestenje. Eto, sad znam, to je sve što želim i što sam oduvek želeo: to je bitni deo slobode.
No comments:
Post a Comment