XXVII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1954
B. se upoznao sa Igorom u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova odakle je krao balvane. Ušavši primetio je žar cigarete u kutu. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je ranije čio da je Rus reče: - „Zašto psuješ. To nije dobro“.
Sastao sam se kod „Centrala“ sa B. da bismo razgovarali o Igoru. Rezultat je bio prilično ispod očekivanja. Samo par orijentacionih punktova i ništa više. Najviše očekujem od toga da B. aranžira jedan sastanak sa njegovim ocem. Ako odlučim da odgovorim na ciničnu kritiku Pavla Vasića o Igorovoj izložbi, dobiću izvesnu prednost, koja će mi omogućiti da govorim sa ocem sigurnije i uspešnije. (Sledi prepis iz novina):
„U Galeriji ULUS-a na Terazijama priređena je posmrtna izložba slikara Igora Vasiljeva. Vasiljev je imao nesumnjivog slikarskog osećanja i obdarenosti, ali njegov rad bio je prožet suprotnostima kakve se retko susreću kod jednog mladog slikara. Raznovrsnost izraza nije delovala kao bogatstvo slikarskog doživljavanja, nego kao dezorijentacija jednog mladog čoveka koji želi nestrpljivo da oproba sve što pre, a pritom se snalazi kako zna i ume.
U njegovim portretima, očevidno blisko insirisani slikarstvom Van Goga, pokazala se jedna ekspresivna nota koja je išla do grčevitih grimasa. Taj elemenat kod Vasiljeva je dobijao sve veći značaj. On je u poslednjim slikama došao do svoje kulminantne tačke.
To je jedna celina za sebe. Inspirisana Savom i životom oko nje, ona je u početku imala jednu intenzivnu kolorističku notu, ekspresionističke nervozne forme, da bi se postepeno kristalizovala u grafizam čudnog i mističnog sadržaja koji podesća na svet iz Gogoljevih fantastičnih priča. To su neobične maske kaluđera, piljarica, ribara i utopljenika kojima plavi kolorit daje atmosferu nečega neobičnogi jezovitog.
U okviru ovih slika Vasiljev je razvio često osećanje za diferenciranje tonova u plavoj, žutoj i beloj skali („Ribar“), ali u dobrom delu preovlađuje ekspresivni štimung, koji gravitira ka ilustratvinom a ne ka likovnom. Ova faza predstavlja, nesumnjivo, mnogo originalniji doprinos Igora Vasiljeva nego što je to slučaj sa prethodnim. Slikarstvo Igora Vasiljeva predstavlja jedan slučaj sui generis, u kome je oblast osećajnog, podsvesnog i halucinantnog dobila prevagu. P. V.“
Evo u obrisima B.-ne izjave, koju mi je dao na moja pitanja. Igor je vaspitavan kao umetnik. Izgleda da je porodica bila naklonjena njegovom talentu. Otac, koji je takođe pokazivao sklonost za crtanje, gonio je Igora da radi. (Ovaj je bio jako lenj.) Rođen je 1928. godine. Umro u aprilu 1954. god. Umeo je da voli duboko, ali ne i trajno. Razvod sa njegovom prvom ženom, sa kojom ima ćerćicu, dat je po sporazumu.
B. kaže da su Igorovi drugovi, među kojima i on, bili pozvani da svedoče u njegovu ili njenu korist na osnovu prethodnog zajedničkog dogovora. Nakon rasprave celo je društvo otišlo u kavanu. On je emotivno reagovao na režim. Nije imao puno ideoloških predstava. U istrazi je potpisao da radi za Upravu bezbednosti, ali je nakon dva dana povukao potpis (pretpostavljam da je izvor ovog obaveštenja sam Igor.)
Robiju je sjajno podnosio. (Bila je kratka, pa je to sasvim razumljivo.) Čovek koji je osuđen, primerice godinu dana, ugodno se oseća kraj ljudi za koje zna da u toj situaciji moraju biti devetnaest puta duže. (Tamo mu je ostalo oko sto radova. Izgleda da je Uprava odbila da ih vrati.) Od pesnika je voleo Jesenjina. B. misli da ga je podražavao. (Ja sam izrazi tu sumnju.) Hteo je da naslika Pavlovićevu „Kokošku koja je obešena o mesec“.
Voleo je takođe ruske kompozitore. Imao je lep glas i školovao ga je (!). Čini se da je malo čitao. B. pominje Dostojevskog. Oduševljavali su ga najpre Van Gog, zatim Difi, Gogen, Ruso, Brojgel, a naročito Boš. Igor je napustio Akademiju nakon izlaska iz zatvora nezadovoljan programskim radom u njoj. Od mlađih slikara prijatelji su mu bili Milo Dimitrijević. (U Bradićevo prijateljstvo B. prilično sumnja.)
No comments:
Post a Comment