XXXI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
8. januar 1955.
Uljez u svetlost
(Dramska hronika o problemu kolaboracije u IV čina)
Imala bi to da bude priča o čoveku koji je izdao svoje vlastite ideje, nade, prijatelje, svoju čast pa najzad i život - da bi oko sina koga voli bezmalo patološkom ljubavlju održao jednu iluziju. Radi se o advokatu Đorđu Arsenija Golovan. (U bliskim rođačkim vezama sa kućom Njegovan i Georgija.)
Jedno vreme imao je zajedno sa Antonijem Njegovanom, ocem Leonidovim i bratom svoje žene Evgenije, advokatsku kancelariju poznatu između dva rata. Naročito se bio angažovao u procesima protiv komunista pred Sudom za zaštitu države. Smatran je idealistom i revolucionarom. Neposredno pre 27. marta odlazi u SSSR, gde trpi razočarenje i između 27. i 6. aprila objavljuje seriju članaka u Politici pod naslovom: „Velika obmana“.
Đorđe Golovan vrlo bolno oseća fizičku inferiornost svog mlađeg sina, usled koje ovaj postaje sve više introvertiran. Zatvoren u vlastite snove, kao u skupocenu i šareno ofarbanu kutiju, Andreja Golovan nema nikakvih drugih zadovoljstava osim onih što mu ga ti snovi daju.Vremenom Andrej će izgubiti svaki smisao za realnost i za čak i grube granice između spoljašnjeg - stvarnog i unutrašnjeg - fiktivnog, i to će biti uzrokom dramske radnje.
Dr Golovan nastoji po svaku cenu da podrži te iluzije i taj krhki svet svog sina zaštiti od životne surovosti. On zna šta bi usledilo ako bi se iluzije Andrejine naglo i neočekivano srušile. Međutim Đorđe Golovan odaje utisak prilično bezosećajnog čoveka. Svoju preteranu naklonost prema Andreji on nikad ne ispoljava otvoreno. Tim više je ta naklonost trajna i duboka. Njegov mlađi sin za koga očevidno nije preostalo jako mnogo od očeve ljubavi, zdrav je momak sa neobičnim smislom za realnost.
On će biti taj, koji će u IV činu predočiti svom bratu dokumente iz logorske uprave da mu pokaže, izazvan Andrejinom mržnjom prema Đorđu, koliko je sav taj njegov mistični idealizam obična fikcija, igra bolesnih čula, igra plaćena zločinima njihovog oca i smrću rođaka Stefana. (Stefan Golovan je jedan od onih Golovana koji su se spasli nakon proglašenja NDH , te izgubivši sva svoja imanja dođoše u Beograd gde su ih pomogli beogradski Golovani.)
Dok je vladao mir napor oca ostajao je u jednom nevinom okviru, izuzev u slučaju Joane S. (Ovu devojku primorao je Golovan 1942. da živi sa njegovim sinom, ucenjujući je sudbinom oca koga su uhapsili Nemci. Ona će kasnije padati sve niže, dok ne postane plaćena prostitutka u vojničkim javnim kućama. Kada odsudnog dana bude došla u kabinet Đorđa Golovana da je povede sa sobom u Austriju, i kad je ovaj bude grubo odbio - to će biti njen glas u prologu koji će izazvati interesovanje načelnika Golovana - ona će otići da kaže Andreji istinu.
Dolazi kratkotrajan rat i zatim okupacija. Vizije Andrejine prenose se na jedan mnogo opasniji plan. On se, naime, zanosi nekim otporom protiv Nemaca, no te su ideje još uvek u oblasti njegove nervozne mašte. Da bi svom bolesnom sinu omogućio da u ovoj prljavoj atmosferi zadrži svoju fikciju, Georgije Golovan postaje kolaborant. On postaje načelnik jednog političkog otseka Uprave grada.
On kaže: „Ja sam već osetio njihovu draž. Nije bitno da ih čovek trajno eksploatiše, ni da im odano služi, nego da ih bar jednom oseti. Njihova mera nije u primeni, nego u količini idealnog zadovoljstva koju pružaju svom nosiocu“. Georgije Golovan uprkos svojoj prošlosti, svojim prijateljima, javnom mnjenju, porodici, dobrovoljno stupa u kolaboraciju sa Nemcima. Gotovo čitava porodica (sa izuzetkom šuraka Antonija i mlađeg sina Georgija) odvaja se od njega.
U tom preziru prednjači Andrej. Prijatelji ga ostavljaju. On postaje simvol ljudskog i političkog nemorala. Ostaje sam sa svojom žrtvom. Ali on je uprkos svemu srećan. Najzad Andrej živi jednim punim životom. Njegova imaginacija postaje do te mere aktivna, da on svoje ideje projektuje na stvarnost.
On zamišlja da je član jedne zavere (to se vidi iz njegovih snova, razgovora sa najmlađim bratom Tomom, postupka sa Stefanom Golovanom) i priprema teroristički akt protiv nemačkog lekara Baldura Rimana, koji stanuje u kući Golovan. Otac uviđa da bi, neizvršenje ove fiksne ideje, moglo imati strašne posledice po Andrejinu duševnu ravnotežu, aranžira stvar tako da Andrej pomisli da je on ubio Rimana, dok ga ubija sam stari Golovan.
No kako je Andrej neoprezan, policija posumnja u njega, te ga hapse. Očajan Đorđe Golovan kad uviđa da Andreji preti streljanje, i da bi ga uklonio iz logora u kome se svakodnevno kolje u masama, lukavstvom postiže da umesto Andreja okrive Stefana i streljaju posle kratke istrage.
Tako ulazi Andrej bez svog truda u svetlost, bez opasnosti živi u svojim snovima čije ostvarenje donosi drugima samo nesreću, tako mu plamen, u kome su mnogi tragači našli smrt, biva razmaknut zločinima jedne bolesne ljubavi, i on ulazi u tu punu životnu afirmaciju kao običan uljez. Rat je izgubljen. Poslednja noć okupacije. Đorđe Golovan se pakuje, jer mora da beži.
(Drama počinje prologom u kome Đorđe Golovan dok pakuje razmišlja o sinu, i intimno želi da ovaj ipak dođe, te da ga još jednom i poslednji put vidi.) Međutim Joana, grubo odbijena od Đorđa Golovana dolazi Andreji i priznaje da je čitava njena ljubav bila lažna i da je bila ucenjena svojim ocem. U stračnoj sceni koja nastaje između braće, povodom zluradosti koju Andrej pokazuje zbog teške očeve situacije.
(Borbe se već vode u predgrađima.) Andrej doznaje istinu koju mu brat saopštava. Istina, po prvi put jedna istina dolazi pred njega da traži izravnjanje za tolike godine, što je bila potisnuta pred fikcijom. Umesto da se u Andreji barem sada na kraju porodi ljubav prema ocu, koji se žrtvovao da bi se on Andrej mogao igrati,
jer shvata, a to je po prvi put što on nešto zaista ljudski normalno shvata, da je cela atmosfera u kojoj je živeo bila lažna, za njega veštački stvorena kao staklena bašta u kojoj je cvao otrovni cvet njegovog sna, da se čitavo ovo vreme kretao između kulisa koje mu je podigao otac, da je njegova sloboda duha bila omogućena ropstvom nevinih, i ta ga potpuno definitivna mržnja dovodi do racionalnog obračuna sa snovima.
Andrej odlazi svom ocu, koji se upravo sprema da pođe u kola. U polutmini s vremena na vreme bljesnu otsevi plamena sa ulice. Posle scene sa ocem, Andrej ga ubija. Uostalom to je bio jedini realni postupak koga je načinio u životu. Na sceni nastaje mrak, jer je ubistvo izvršeno svećnjakom (električna centrala je prestala da radi).
Vrata se otvaraju. Ulazi grupa oružanih ljudi koji traže kolaboracionistu Đorđa Golovana. Svojom bateriskom lampom baca njihov vođa snop svetlosti na Golovanovo telo. Pošto Golovan leži na grudima, vođa ga nogom obrće na leđa. Onda se okreće Andreji i kaže: „Ah, samo da nam je hiljadu takvih kao što si ti!“
No comments:
Post a Comment