XXXIII deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
8. januar 1955 (nastavak)
Jedna utešna paralela
„Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj. Začeto između dve bitke, odgojeno u koležima uz tutanj bubnjeva, hiljadu dece posmatralo se međusobno mračnim pogledom i okušavalo svoje kržljave mišice ... Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on već udisao. ...
Na ruševine jednog sveta seda zabrinuta mladež. Sva ta deca behu kapi vruće krvi, koja je poplavila zemlju, ta su deca rođena u ratu za rat ... kad bi deca progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: ’Postanite sveštenikom’, kad bi progovorila o slavoljublju: ’Postanite sveštenikom’. Kad bi progovorila o nadi, o ljubavi, o snazi, o životu: ’Postanite sveštenikom’.
Na javnu govornicu popeo se međutim čovek ... on poče učiti da je slava lepa stvar i ratničko slavoljublje isto tako, ali da postoji još lepša stvar, a zove se sloboda. Deca podigoše glave i setiše se svojih dedova koji su im govorili isto. Setiše se da su u zabačenim kutovima očinske kuće nalazila tajanstvena poprsja sa dugom kosom i rimskim natpisom ... ali vraćajući se kući videše troja zatvorenička kola koja su vozila na Klamart: to su bila tri mladića koji suviše glasno izgovoriše reč: sloboda!
U to počeše drugi govornici ... govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije oko njih kao jesenje lišće sa drveća. Dakle prošlosti više nisu hteli .... Budućnost, nju su voleli - ali kako? - kao Pigmalion Galateu. Preostajala im je sadašnjost, preostajao duh stoleća anđeo sumraka, koji nije ni noć ni dan. Nađoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, zakopčan, u ogrtaču sebičnjaka, cvokoćući od strašne studeni ...
U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta ... svi ti gladijatori namazani uljem osećali su u dnu duše nepodnošljivu muku. Najbogatiji se odadoše razuzdanosti. Srednje imućni uzeše neko zanimanje i smiriše se u taloru ili oficirskoj uniformi.
Najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja. Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama zakonodavne skupštine, trčali su na pozorišni komad (u kome je Talma nosio vlasulju, pa je ličio na Cesara) gurali se na sahrani nekog liberalnog zastupnika. Ali među članovima dveju protivničkih stranaka nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije gorko osetio ispraznost svog opstanka i siromaštvo svojih ruku ...
U način života studenata i umetnika, u tim tako slobodnim i lepim običajima osetio se uticaj opštih promena. Odvajajući se od žena muškarci su prošaptali reč, koja smrtno pozleđuje: prezir. Oni se baciše na vino i milosnice . Ljubav je za njih bila kao slava i religija: starinska obmana ...
Bilo je to kao neko poricanje svega i svačega na nebu i zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočarenjem ili ako hoćeš očajanjem, kao da se čovečanstvo u obamrlosti bilo učinilo potpuno mrtvim onima koji su mu opipavali bilo. Kao što je nekad vojnik kad bi ga upitali: ’U šta veruješ?’ smesta odgovorio: ’U sebe’ - tako je sada mladež Francuske čuvši to pitanje smesta odgovarala: ’Ni u šta!’.
Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim: i oni sagoše glave ... i utonuše u bolesne snove. Sa druge strane stajali su ljudi tela i mesa, nepokolebano predani nasladama života ... O vi narodi budućih stoleća ... Požalite nas više nego svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova, zbog kojih su oni dostojni sažaljenja , a izgubili sve ono što je njih tešilo!”
(Alfred de Musset - La Confession d'un enfant du siècle, izdate 1882., glava II)
No comments:
Post a Comment