XXXIV deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
8. januar 1955 (nastavak)
Osetljiva dušo! Osetljiva i naivna dušo! Ti si se nadao da će stoleće koje dolazi imati vremena za svoje očeve, da će to stoleće priznati vas za svoje očeve, a došlo je stoleće bez porekla, bez očeva: Stoleće stranaca. Od svoje žege žedni, mi nemamo vode da je ponudimo žednima prošlosti; pa čak i da je imamo ne bismo je dali, jer u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost.
Vama je bar nedostajala uteha. Nama ne treba ona: mi ne osećamo nedostatak utehe koju su vaši učitelji zajedno sa ostalim iluzijama stresli sa drveta oduševljenja. Šta bi sa utehom? Da patimo zbog njene polovičnosti, da nas razočarava njena nemoć, da preziremo nade koje bude u nama izazvala? Mi smo svoja prošlost i svoja budućnost: sami sebi očevi i svoja sopstvena deca.
U stostrukom smo incestu sa samim sobom. Jer čemu uteha, ako nas navodi na oduševljenje koje će biti obmanuto? Čemu oduševljenje, ako mu je uvek potrebna neka uteha da bi se oduševilo? Što se tiče vazduha, njega imamo dovoljno i sasvim je dobro što nije čist i što je istrošen pre i ispražnjen pre nego što ga udahnemo: oštar i pun vazduh bi nas ubio.
Kada govorimo o slobodi, odgovaraju nam: „Idite u policiju!“; kada hoćemo ljubavi: „Evo vam bordelj!“; kad bi se usudili da pomenemo slavu, upozoravali bi nas: „To vodi na vešala!“; kad bi mislili - smejali bi nam se: „Zašto ne postanete trkači?“; kada ne bi mislili, opet: „Zašto ne postanete pesnici?“
Kada bi tražili nezavisnost, pričali bi nam o autoritetu, kada bi pomenuli nadu, pokazali bi nam na gvozdene kolose i kazali gordo: „Evo je!“ Bila je to jedna gvozdena nada, nada teška ko željezo.
Između histerične i neurotične razuzdanosti i potpune konformističke letargije, kao između šturih i nevremenom opustošenih obala, tekla je krv mog veka zapljuskujući uspomene penzionisanih heroja iz ratova, koji su sa senilnom strašću slagali domine u izlozima prljavih bifea, zapljuskujući naše očeve umorom i strahom i morom za nas, koji nismo bili u opasnosti. O kamo da smo bili u opasnosti!
Da nam kao Tantalima večito zaljuljana stena visi nad glavom? A mi smo odlazili u školske aule da se tučemo sa Triblioncima , u pozorište da gledamo ubistvo Cezara, kao krvoločni spektakl čiji nam je nauk i smisao bio pomalo dosadan, i na sahrane kukavičkih generala Njegovog Veličanstva! Naša nada? Niska cena za alkohol. Naša uteha? Antabus. Naša hrabrost? Blef u kartama. Naša slavoljublje? Ići na službeno putovanje u Abisiniju. Naše pustolovine? Knjige.
A oni drugi (jer uvek ima onih koji su drugi), što izabraše korisna zanimanja kao što su održavanje svog opstanka, za sopstvenu utehu u beskrajnim dubinama svoje prevarene i nasukane duše, iskopaše tesan grob, ukrasiše ga dronjcima uspomena i legoše u njega, uvereni da su učinili sve što je do njih stajalo. Jedan grob je dovoljan za svakog čoveka.
Čovek ionako ne može imati više od jednog groba. Zato svako neka kopa svoj i neka se u njemu što udobnije oseća. (Zaista izgleda da postoje ljudi koji bi pristali da umru, samo kada bi u svojoj smrti mogli da gledaju odabrane televizijske programe i čitaju poslednje sportske izveštaje.)
No comments:
Post a Comment