XXXIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
8. januar 1955 (nastavak)
1917. godine, pre nego što je otišao u gerilu, otac je sastavio jedan Statut za organizaciju koja je imala da se bori protiv Austrougarske imperije, a za Ujedinjenje Južnih Slovena. (Simtomatično: 1948. ja pišem trideset godina kasnije takav isti statut protiv komunista).
Čini se da se ded nije slagao sa bjelaškom politikom koju je otac vodio, verovatno iz privrženosti pradedi koji je bio kapetan kralja Nikole . (1949. sam poslao novinara ( ) da izruči moje pozdrave roditeljima , pošto mu je u to vreme - po prilici decembra - isticala kazna od pet godina zatvora.
Nisam ni mogao slutiti da je taj isti novinar u svoje vreme napadao oca preko štampe kao „drumskog razbojnika“, „varvarina“, „okrutnika“ i to povodom jednog sprovoda independističkih prvaka koje su unionisti uzeli kao taoce. Tada 1919. šume su bile pune progonjenih „zelenaša“, pristaša svrgnutog kralja Nikole i protivnika ujedinjenja sa Srbijom.
Radilo se naime o tome da jedan od tih prvaka, stari vojvoda iz kuće Petrovića nije mogao više hodati, pa je od oca zatražio konja. Otac mu je na to smejući se predložio da uzjaše svoj štap.) Osim toga ta se borba odlikovala izuzetnom okrutnošću koja, kako izgleda, nije ni malo odstupala sredstvima kojima su se komunisti poslužili da u oblasti Durmitora istrebe četnike i nacionaliste.
Nedavno sam zapitao oca o slučaju sa sprovodom talaca. Bilo mu je neprijatno što se tako poneo, pa reče: „Bili smo nepotrebno svirepi. No bila je to revolucija, a mi jako mladi, balavci! Laskalo mi je da ismejem jednog iz kuće Petrovića i da gospodarim nad čovekom čija je porodica stotinama godina vladala Crnom Gorom“.
Ovaj nacionalistički impuls u kući mog oca bio je uzrok jednoj zaveri, koju su neki njeni članovi stvorili protiv drugog člana te kuće (...). Zavera je bila u krvi ugušena, tako da je jedan visoki fukcioner vlade, inače Jevrejin, zapitao oca po njegovom povratku u Beograd 1945.: „Zar ima još Pekića, (...)?“
No comments:
Post a Comment