XXXVI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
8. januar 1955 (nastavak)
Uljeza nameravam posvetiti ocu. Isuviše je bio povod mojoj odluci da pišem dramu, isuviše je poslužio kao model za Georgija Golovana, da ova sličnost koja me duboko dira, ne bi imala pravo na zadovoljenje. Zato, što se mene tiče Uljez je tek u drugom planu problem kolaboracije. U prvom i za mene jedinom to je problem oceva i dece. Dvadeset godina dele moju mladost od mladosti mog oca.
Dvadeset godina u kojima preživesmo rat i revoluciju, događaje, uostalom, koji ne mimoilaze nijednu generaciju. Govore da XX vek menja svoju košuljicu, i zajedno sa vekom svi oni kojima stara nije srasla sa duhom. Govore da je tu razlog provaliji koja deli očeve od njihovog potomstva, provaliji koja je dublja nego ijedna što je ma kada i ma gde delila ljudska bića. Rat koji odatle izbija liči verskim ratovima i po razlogu i po sredstvima koja se u njemu koriste.
Da mladost večito živi ona bi razumela mladost u kojoj se nastavlja. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje. U pedesetoj tom pamćenju se čini da je sastavljeno od vrlina i opreznosti. Strogošću prinudnog lišavanja ono je iz sebe iscedilo svaki porok, koji bi mogao da izvini slabosti dece. Kad porok iščezne iz pamćenja on je isčezao i iz razumevanja. Razumevanje nije ništa drugo nego dobro iskorišćeno pamćenje. Velika duša rađa se u memoriji.
Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo da su samo očišćeni od greha. I mi ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za sudbinu našeg revolta, a mi znamo da je to zato što su je iskusili. I zato ih nepravedno nazivamo kukavicama. Naši očevi nam zabranjuju strast, a mi znamo da je to stoga što je ne osećaju. I zato ih nepravedno nazivamo bezosećajnim.
Oni ne žele našu nezavisnost, jer su je izgubili - mi govorimo da su tirani. Oni cene svoju mladost ne po nezavisnosti duha, koja je ispunjavala dražima njene duboke provalije, nego po pokornosti koju su kasnije izmislili da je učine ukusnijom za hranu svojoj deci.
Kada je posle Prvog rata rečeno „zbogom!“ oružju koje je zarđalo u rovovima Kaporeta, Flandrije, Galicije i Makedonije, nemoguće da su ljudi manje žudeli za srećom, nego što žude danas kada smo završili Drugi, na Elbi, Rajni i Dunavu. Gnjev očeva i prezir dece - to su oružja generacija, koje se sretnu da bi se volele do istrebljenja
No comments:
Post a Comment