Dnevnik Borislava Pekića 14 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

14. april 1954. 

Zadatak je ciljeve učiniti ozbiljnim pa ipak „mladalačkim“ u kirkegorovskom smislu. Ideal je po sebi svrha koja ujedinjuje inteligenciju i strast, večitu mladost volje sa tajnom. A to znači oplođavanje dve tajne u kome egzistencija saznaje svoje biće neposredno. Ono što mislima daje lepotu nije istina koju sadrže nego elan koji ih sadrži.
x
Danas, sutra, za deset godina ja hoću. Ona to mora da zna.
x
Moje je stanovište: naoružana agresija! Branim li se, ja sam otisak udaraca, predmet elana. Neutralan, ja sam elan, dakle ništa. Napadam li, mi se obrazujemo međusobno. Ja pokrećem biće koje će oblikovati drugu egzistenciju. Samostvaranje je žrtva egzistencije koja jeste, radi one koja postaje. Oblici ne mogu biti koristoljubivi jer nemaju šta da dobiju menjanjem.

Čista promena je jedino u biću.To dokazuje da Boga nema, ali ne i da ga neće biti. Teleološka sloboda je sredstvo, a ne cilj. Apsurd je srž tog sredstva i što je on veći ono je efikasnije. Zato je pravi podvig u uništenju oblika, a ne u njihovom menjanju. Najopasniji trenuci za egzistenciju su trenuci mira. Zato što mir nije stagnacija nego propadanje, vlaćanje, razaranje bića.

Posle rezignacije, mi smo manji za jedno učestvovanje. Ali to ne znači samo da nismo postali ono što smo propustili, nego da smo i prestali da budemo ono što nismo propustili. Nevolja čoveka koji dopušta da bude ubijen nije u tome što je propustio da bude ubica, nego u tome što je prestao da bude neubica.

Ja sam ono što hoću da sam, ali mogu da budem ono što neću da sam, ako neću da budem ono što sam. Simbol apsurda je krug. Ali čovek vidi od njega samo lučnu liniju te mu se čini da ona ima smisao i kao oblik. Da ona ide odande gde počinje i da vodi tamo gde se završava.

Dnevnik Borislava Pekića 11 april 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

11. april 1954. (nastavak) 

Protivrečnosti između bića i egzistencija nema. Energija (volja) i gradivo ujedinjeni su kao masa i njen oblik te sve dok traje masa postojaće i njen oblik. Protivurečnosti nastaju tek u okviru egzistencije koja predstavlja bojno polje gradivima bića.

Izvorna protivurečnost nije između materija i života, nego između života i duha. Između materijalnog gradiva i životnog gradiva razlike se svode na veći stepen dinamičnosti ovog poslednjeg, čiji je eminentan izraz samo produžavanje kroz razmnožavanje. Čini se da se pojavom duha ova prednost života svodi na najmanju meru, jer tokovi bića (energije) nisu više usmereni ni materiji ni životu nego svesti.
Materija ima sklerozu, a život je na neminovnom putu da ga dobije. Protivurečnost između života i duha ne samo da je prirodna nego je i korisna za samorazviće energije. U borbi sa biološkom ograničenošću duh nazire oslobođenje. Pošto je protivurečnost potrebna, prestaje da se zahteva ma kakva soterologija .

Spasenje je ono što je najmanje potrebno čoveku, jer ma kako ga usmerili ono će smanjujući protivrečnosti egzistencije unositi tu istu kontradikciju između nje i bića. Spasenje i nagon spasenju je u svim svojim oblicima, hrišćanskim kao i ateističkim, individualističkim kao i socijalnim, životni nagon, dakle element egzistencije a ne esencije (bića).

Ako je apsurd proistekao iz te protivrečnosti onda je on zahtev bića, pa je podvig (suprotno Kierkegaardovom shvatanju podviga) uvećavati ga. Što više apsurdnosti, sve više esencije. Soterologija se u ovom svetlu pokazuje, čak i kada je hrišćanska, pukom obmanom prerušenog života.

Dnevnik Borislava Pekića 11 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

11. april 1954. 

Prema naivnim načelima demokratije ljudi su jednaki samo (kao da je to dovoljno) zato što su ljudi, kao da bi sve slike morale da budu jednako lepe samo zato što su slike. Pri tom se misli na njihovu pripadnost posebnoj životinjskoj vrsti. Ova prostosrdačno odvratna podela nije, međutim, napravljena prema atributima koji nas dele od majmuna nego baš prema onima koji nas sa njim spajaju.

Uostalom, na prvi pogled izgleda da su ljudi prihvatili demokratske ideje jedino iz straha da neki drugi zoološki rod, zaveden sličnošću sa ljudima, tu istu jednakost ne zatraži za sebe. (Tako mi boga nisam siguran da neki demokratski političari nisu skloni da im udovolje samo radi „proširenja baze narodne vladavine“.)

Jer, na kraju krajeva ako je broj važan, a vrednost ima značaja samo kao broj onda zašto i majmuni, naša uvređena i zapostavljena braća od strica ne bi bili dostojni da biraju, ako ne i da budu birani.

Pošto je na zoološkoj osnovi izvršena selekcija (prema nosevima po Schopenhaueru, na primer) te je na jednoj strani usvojena mana prirode da sateruje jedinke u čopor, a na drugoj glupavo odbačena njena vrlina - kojom se prethodna mana popravlja - da svaki čopor uređuje prema aristokratskim principima izgubila se, bolje reći zakonski je uništena svaka razlika između boljih i gorih, pa niko viže nema potrebe da bude bolji nego što jeste

- što znači manje-više loš - i da troši napore na nešto, bez obzira na ličnu inicijativu unapred zajemčeno, a kada se zna da zlo ne zahteva truda nego samo inercije, pri čemu će spomenuta prava ostati garantovana i neokrnjena, onda je prilično shvatljivo da demokratija umnožava broj nitkova i slabića proporcionalno slobodi koju im daje i brizi koju o njima vodi.

Platonova odvratnost prema plutokratiji (paradoksalno: boljševici zadaju udare plutokratiji samo zato da bi je vaspostavili na široj osnovi) ne opravdava se samo time što ona podstiče kod gomile prostačku težnju za izjednačenjem - ta težnja postoji bez obzira kakva je prednost ili čak nedostatak u pitanju, jer dovoljno je posmatrati pijanicu u kavani, pa opaziti kako svi prisutni nesvesno teže da se dovedu u slično stanje - nego pre svega činjenicom da novac predstavlja lako premostivu društvenu barijeru, te postaje dostupan jednom čoveku u vidu prevare, a većem broju ljudi u vidu revolucije.

Demokratske revolucije se preobražavaju u nepotrebnu i besciljnu tiraniju što strahuju od one iste raspojasanosti i niskih strasti koje su je i dovele na vlast ili barem učinile da je poželi. S druge strane takva vlast je po pravilu, ali prilično logičnom pravilu, najnepomirljivija prema pobunama one klase koja joj je obezbedila pobedu. Ja nisam čuo za neki radnički štrajk u komunističkoj zemlji, ali sam siguran da bi protiv njega kao protiv nečeg neprirodnog i zato stostruko opasnog, bila upotrebljavana sredstva koja bi se primenjena na neprijatelja smatrala nepotrebno okrutna.

Kad Platon opisuje nužno sleđenje lošije vladavine iz loše, on kao da proriče istoriju Evrope koja će na širem planu ponoviti politički razvitak njegove slavne domovine: iskvarena i omekšala aristokratija ustupa mesto pohlepnoj plutokratiji, koju zamenjuje haotična demokratija nemoćna da se odbrani od nerazumne tiranije koja joj sledi.

(Primedba: nasilje upravljeno protiv celog naroda uopšte i nije nasilje, jer nije upereno neposredno na njegove jedinke te neće izazvati drugi gnjev osim idealnog, a on je neopravdan, jer je bezličan. Za jednu vladu se ne može reći da je teroristička kao što se to može za jedan režim. Za ovu ili onu policijsku meru može se kazati da je tiranska, ali je to nemoguće reći za ministra unutrašnjih poslova.

Za jedan zakon se govori da je nepravedan, ali je smešan građanin koji bi zbog toga sebi uzeo pravo da zakonodavca proglasi nepravednim. U krilatici „svi zakoni su dobri ako su dobri ljudi koji ih primenjuju“ ima više naivne i dobrohatne vere u ljudsku moć nad državnom mašinom nego uverenja da se ona može voditi, a ne biti istovremeno pomalo vođeno od njenog zahuktalog mehanizma.)

Dnevnik Borislava Pekića 8 april 1954(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. april 1954. (nastavak) 

- U tako iznimnim slučajevima, koji su, to ćeš priznati, jako retki - iznimak je uopšte nešto čudno, retko, opasno ako hoćeš - snabdeveni smo na sreću još jednim efikasnim sredstvom da bismo poživotinjili. Ta mi imamo i svoju božansku maštu u rezervi. Ona uslužno i nepogrešivo zamenjuje, čak u izvesnom smislu usavršava, najopakije nagone i umesto da je koristimo kao neposredno saznanje, mi je zloupotrebljavamo kao posredno oružje.

Ja lično, bez dvoumljenja, rađe bih dozvolio da o mojoj sudbini, ako bi ona došla u sumnju, odlučuje bengalski tigar nego jedan Goethe ! Ako se, kako neki kažu, mi od životinja razlikujemo uglavnom „lažju i književnošću“ nemojmo više sanjariti - dakle lagati i žvrljati imbecilne stihove, pa ćemo se brže i bezuslovnije vratiti prirodi nego ako se prestanemo kupati ili se ne ubijamo više.
- Ali onda više nećemo znati za činjenice, čoveče, jer ih nećemo doznavati kao nešto spoljne, neprijateljsko, što se mora pokoriti pa tek onda razumeti.

- To što ti plediraš je jako staromodni romantizam Kolumba i moreplovaca iz XV veka. Kad bi ti odista bio pravi romantičar, uvideo bi da ćemo u zamenu za saznavanje činjenica dobiti nešto nesravnjeno finije, neposrednije i možda, ako ne, svakako tačnije. Mi ćemo činjenice osećati!

Dnevnik Borislava Pekića 8 april 1954(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. april 1954. (nastavak)

 X
Uzalud, uzalud svaki čovek!
x
 Govorim ti kao Hajking u Pismima koja ga nisu dostigla . Njihova prednost je u laži, koja postaje dobrovoljna i nekorisna. Laž sa kategoričnim licem i dostojanstvom vicedirektora banke. Mala laž čije su nožice od olova, i ruke prane u legendama, i koža boje sveže žuči. U stvari ja bih samo hteo da ona bude to. Zar misliš da sam jogin, a ti postelja sa klincima. Na sreću ti jesi postelja, ali ja nisam jogin. Noću kada bih, kao što je red, morao da mislim na tebe, ja sanjarim o lovu na lavove u Libiji, iako za sada hvatam jedino buve. Ali ne mislim na tebe! Voleo bih da znaš da to ne činim i voleo bih da mi to polazi za rukom!
x
 Noćas me je posetio Leonid Njegovan, kao i uvek odeven u sivkastu materiju sa vrlo diskretnim uzdužnim prugama. Izgledao je uzdržan i ozbiljan, iako ne do mere koja skreće pažnju na sebe. Uopšte on je organski mrzeo upadljivost, te je Maksimilijana, valjda zbog toga zvao „artistom“. (To je bio jedan Leonid iz trideset devete, pa je njegova superiornost bila zajemčena onim što sam ja krstio kao „duhovnu imovinsku koherenciju“.)

Dnevnik Borislava Pekića 8 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. april 1954.. 

„Preksinoć oko 21,30 časova u Tolstojevoj ulici broj 11, ubijen je M. Č. službenik Državnog sekretarijata za inostrane poslove. M. Č. je smrtonosno ranjen sa dva revolverska metka, koja je na njega ispalila LJM. Prema izjavi istražnog sudije, pokušaj ubistva izvršen je u nervnom rastrojstvu. (...) Protiv LJM povedena je krivična istraga.“
(Politika 7. 4. 1955.) 

„Drug MČ rođen je 1921. u Antofagasta, Čile i prve godine svog detinjstva proveo je u Argentini. (...) Od 1939. do 1941. studirao je prava i izvesno vreme radio u Politici. 1941. godine primljen je u KPJ i prvih godina rata nalazio se na raznim partijskim dužnostima u Beogradu i unutrašnjosti (...) zatim pomoćnik ministra teške industrije. 1951. došao je u Ministarstvo unutrašnjih poslova sa dužnosti generalnog sekretara Generalne direkcije crne metalurgije.

Pred odlazak za inostranstvo, gde se do juna 1954. kao savetnik u našim predstavništvima, nalazio najpre u Braziliji a zatim u Čileu, drug MČ je bio kandidat za člana Ck skS. (...)" (Politika 8. 4. 1955.)
Najzad je i „Afera kapetana U“ potvrđena, istina na jedan pomalo drastičan i ne sasvim najzgodniji način, ali ipak potvrđena. Obustavljam svaki preliminarni rad na drami, dok ne sakupim dovoljno podataka o slučaju, te se ograničavam na uvođenje novih stavki u dosijeu koji će nositi broj ubistva u Tolstojevoj ulici. Takođe lirski udes ZD i NŽ dobija ovim revolverskim metcima svoje akutne oblike.

No još uvek ne odbacujem varijantu seksualnog sakaćenja. Doznajem da je LJM bila član Ck skS. Takođe da se MČ oženio nekom građankom. To pokazuje da se život sasvim lepo savija prema ideji. Kad je činjenica da je jedan cvet iščupan da bi na njegovo mesto bio posađen trn, ko je onda kriv za to? Cvet koji se dao iščupati iz tla? Trn koji nije uviđao da ne miriše, nego bode?

Onaj ko je iščupao cvet da bi ga zamenio trnom, ili možda ono za čiji račun je izvedeno ovo neprirodno i manijačko presađivanje. U svakom slučaju moram postići da prisustvujem procesu protiv LJM. Takođe nameravam da konsultujem još jednom ZD i NŽ. U međuvremenu obratiti se majstoru „ženskih tema“ Tennessee Williamsu .

Dnevnik Borislava Pekića 7 april 1954(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

7. april 1954. (nastavak) 

Bio kod ( ). Pokazala mi je Popu. Nisam se usudio da je razočaram, iako mi se ne sviđa njeno preterano oduševljavanje stihovima. Ali ona ima prokleto razumevanje za ono što je zbilja dobro. Moram pročitati Popu. Ima još jedna pojedinost u našim odnosima koja zaslužuje pažnju: naime, nikad još nisam imao prilike da vidim tako prirodan i spontan prelazak od literature do ljubavi, iz stihova u postelju, kakav ga ( ) čini.

Čovek se jednostavno uhvati u položaju koji bi još pre nekoliko časaka bio nemoguć. I onda se isto tako lako i glatko vrati među pesnike, ili tržišne cene. ( ) je zaista retka žena. Kao da je presađena iz Velikog veka.
x
„(...) Jedna je pretpostavka da je Makijaveli nameravao da prevari mladog Lorenca de Medichia na način sličan onome za koji se veli da ga je Sunderland upotrebio protiv našeg Jamesa II i da je nagovarao svog učenika na nasilne i perfidne mere da ubrza dolazak trenutka slobode i osvete. (...)“
 (Critical and historical Essays- Makijaveli, od Macaulayja) 

 x

Prelistavao iznova Eksperiment, osobito III čin. Moram priznati da postupak vraćanja Marije Rajnhard Sigfridu, kada je ovaj već postao ubica, ne deluje samo odvratno kraj sve svoje ženske opravdanosti, nego je scenski neočekivan. Onako kako je napravljena scena ne traje više od par minuta, i ostavlja gledaoca u savršenoj zbunjenosti obrtom, koji ne samo da je iznenađujući, nego se čini da nije dovoljno ni eksploatisan.

Ko čita komad može još dobiti nekakvu sliku, ali ko ga bude gledao neće mu shvatiti pravi smisao. Ono što je bitno u tom povratku čoveku koga nije volela, jeste biološka promena koja se dogodila u slavnom naučniku, pod silnim dejstvom fanatizacije. Očito je da Mariju ne privlači mužu jedino njegova duhovna krepkost, koja je bila oslobođena fanatizovanjem, nego ozdravljenje njegovog mesa, snaga, polet koji uznosi svoju okolinu.

(Podsećam da su reči asistenta A. iz IV čina bezmalo iste, što su i trebale da budu, kada se on oduševljava doktorom - iste, kažem sa onim rečima koje izgovara doktor u slavu Vođe.)

Taj po prvi put uspostavljen biološki kontakt, koga je njihov brak bio do logora lišen, to je ono što je bitno u čitavoj sceni kraj telefona. Doktor Rajnhard prima uveravanja da će se sve preduzeti da on na vreme dobije svoje eksperimentalne obekte. On izgovara sudbonosne reči: „Lopovi, homoseksualci, politički krivci, meni je to savršeno svejedno!“ Dakako, njemu trebaju samo sveži, mladi i zdravi ljudi.

Marija čuje sve to sa vrha stepenica na kojima stoji. Ona se vraća od Tolera, iz jedne mirne, izgnaničke, ali idealne atmosfere lipanjskih mirisa i sanjarenja. Čini se da ona pravi korak unazad kao da će se vratiti na mansardu. Ona okleva. Već je obuzeta nečim neodoljivim. Umesto nazad ona čini korak napred, i taj korak odlučuje. Ona se ne vraća Toleru nego ide Rajnhardu.

Od žrtve, ona beži ubici. Od sna u krvavu javu. Od nemoći ka snazi, međutim, iz scene kako smo je napisali, to se prilično mutno vidi. Skrenuo sam pašnju V. Saglasili smo se da tekst „kraj telefona“ prepravimo, da više dođe do izražaja ideja zbog koje je on uostalom i napisan.

Dnevnik Borislava Pekića 7 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

7. april 1954. 

Bos je pušten. Njegov gospodin otac iz osiguravajućeg društva „Jugoslavija“ skupo plaća nitkovski nauk, kojim ga je snabdeo. U svakom slučaju tatica ima prilike da uvidi koliko poslovi, pod uslovom da se vode kako valja, ne trpe sentimentalnost.
x
On ne shvata pa se prema tome i ne opire (7839). On shvata pa se baš zato i ne opire (Gde golubovi lete). On bi se opirao možda, ako bi se nešto dogodilo - šta je to tačno on ne zna - ali to nešto nikako i nikada ne dolazi (Vetar sa prozora). On se opire, jer ne shvata (Rampa, Prvi minut života, Tamo iza vrata). On se opire baš zato što shvata (Ja, Pavle čovek i Bog). Najzad on jednostavno živi (Naseobina).

Esej bi morao da insistira pre svega na evoluciji ideje revolta, ne kao duhom unete u život, nego kao implicitne u njemu. Život je samo kontinuum pobune koja proističe iz otpora prema apsolutizaciji materije i duha. Prignječen između elemenata i mišljenja, u kojima se obavljaju dva definitivna poretka, život je nered, sloboda i volja.

Sve dok se svest ne shvati kao slučajan infiltrat nečistoće u toj bistroj i penušavoj struji koja prožima materiju svetlošću i toplotom, sve dotle će se u revoltu pogrešno tražiti uzroci čovekovom moralnom opredeljenju. Sa njim, međutim, revolt nema ništa zajedničko, osim što ga koristi kao što se orator služi metaforama, da pojača utisak svoje fraze. Infiltrat se gubi postojanim lečenjem, ali ono što je neuništivo je osećanje da je on nekad postojao.
x
Danas sam gledao jastrebe kako doleću sa ostrva na reci. Oholi, neumoljivi, okretni i grabljivi oni su svojim sivim telima objavljivali prve znake života u učmalom vazduhu. Čovek se ne može oteti utisku da se priroda u izboru svojih gospodara pokazala većim probiračem od nas ljudi. Ona je vazduh poklonila jastrebima, okean ajkulama, a šume panterima. Samo gradovi su pripali čoveku.

Dnevnik Borislava Pekića 5 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5. april 1954. 

Deset srčanih i oružanih ljudi moglo je ugušiti Oktobarsku revoluciju. (Zimski dvorac u kome je zasedavao vojno-revolucionarni komitet bio je branjen sa nekoliko slabo oružanih entuzijazista, a kontrola nad propusnicama bila je sasvim provizorna.) Ali Rusija nije imala deset srčanih ljudi.
6.april 1955. 

Dan koji nisam živeo.

Dnevnik Borislava Pekića 4 april 1954(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

4. april 1954. (nastavak) 

Gojazna kaplja klizi niz malter dole. Žute ozlede u kamenu stoje između nje i zemlje. Ona odlazi sa moje desne strane, levo sekretarica osnovne organizacije SSRN lomi bonbone u zubima. Nemoguće je opisati zvuk tog plahog krckanja (kao kad neko tuca kamen ili korača po usitnjenom šljunku). Na visini od dvadeset metara između dva prozora, razapet je zrak u vidu bakarne žice.

Žica treperi od isčekivanja. Njena gipkost je zverska i potiče od nepoverenja. Ssrn primećuje da je žica mekana i labava, ali ko može postići da zrak postane čvršći. Ljudi bi onda sa svojstvenom praktičnošću za vešanje, umesto konopaca, upotrebljavali sunčanu svetlost. Kad sam podigao glavu ružičasta akrobatkinja - koja je mirisala na hladnu vodu - već je trčala po njemu i rulja cvilela od prepasti.

Okoreli nitkovi postaju milosrdni kao časne sestre, jer niko ne želi da akrobatkinja padne. Svakako ne u samom početku tačke. Na kraju, možda. To bi onda bilo kao kolač sa kremom na vrhu. Kao suncobran širi se njena ružičasta mrlja na nebu. Ima nečeg religioznog u uspenju devojke, nečeg što potvrđuje prve izvore vere. U svakom slučaju, ma i u običnom cirkusu, mitos se još jednom obnavlja i potvrđuje.
Rulja zapljeska. SSRN je grizla bonbone i mrzela je devojku. Čini se da bi ona isto tako savesno mrzela bonbone, a grizla devojku. Njen muž, koji je kao zapet luk spreman da se divi svemu što je izvan njegove bračne ložnice, pledira:

„Zar ne možeš makar malo da uživaš?“ Ne, ona to baš ne može, te zahteva da se ide kući, što kod njega izaziva strah: „Ali mi smo platili! Ako bi htela da pokušaš da se uživiš siguran sam da bi ti pošlo za rukom“. Svakako, on ima jake razloge da veruje u njenu sposobnost unošenja. Ali Ssrn neće ni da pokuša. Jedino želi kući.

Dnevnik Borislava Pekića 3 april 1954(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. april 1954. (nastavak) 

Savremena drama guši se u hermetički zatvorenim spavaonicama bordelja, u amonijačnom mirisu noćnih sudova i neispranog rublja. U polutmini roloa koje je na njene prozore spustio Ibzen , ona ispituje pojedinosti umesto da igra celine.

Ona radije govori jezikom penzionisanih pisara ministarstva, nego da ide na „Duvanski put“ gde razlozi za umorstvo nisu beznadežno daleko od razloga za ljubav, i gde u jednom osećanju prepoznajemo sto inkopatibilnih. Plaši se apsurda, ali ne i apsurdne logike, laska našim nagonima, ali

ih ne indicira. („Natrag Shakespeareu “.)

 x
Uručuju mi pismo od A. Karta će biti gotova za mesec dana. Ekspedicija još uvek ostaje moja Velika Igra. x Veliki doživljaj se ukazuje na obzorju. On dokazuje da je čovek siguran sa svojim prijateljima tek kad su pouzdano mrtvi. R. oprezno daje na znanje da je u čamcu osigurano mesto samo za jednog, po svoj prilici misli na sebe.

Dnevnik Borislava Pekića 3 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

3. april 1954. 

Obaveštavaju me je da je Bos uhapšen. Ne sumnjam da se radi o trgovanju inostranom valutom. Ova činjenica unosi živost u Bosovo poglavlje Dosijea pov. broja 527-49. Pada mi na pamet jedan događaj prošle jeseni. Uzaludno sam tražio karte pred kinom, kad se par minuta pred početak pojavio Bos. Požalih mu se. On zviznu. Tuce derana ga opkoli. Glasom čija je rutiniranost delovala on reče: - „Dve lože, mangupi, samo brzo“. Derani rekoše: - „U redu gazda“. Posle dva minuta mi smo sedeli u sali. – „Ti tapkaš“ - upitao sam ga. – „Oh“ - on se nadmoćno osmehne – „samo uzgred“.
x
Skulptor, koga sam juče upoznao izjavio je kako sam „divan čovek“ i kako bih mirne savesti mogao „ubiti stotinu ljudi“. Savremeni kompliment! Napredak je očevidan. Nekad se za dobrog čoveka tvrdilo da ne može ni mrava zgaziti.

Dnevnik Borislava Pekića 2 april 1954(nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. april 1954. (nastavak) 

a) Vrata se otvaraju - on zna da u takvim prilikama ljudi osećaju zadovoljstvo, običaji zahtevaju ushićenje. Na kraju krajeva J. I. ima zato primamljive razloge. Trideset tri dana je uporno ćutao, te je Štajnbreher morao da popusti, a I. H. je mogao da bude miran. Međutim, i budali bi bilo jasno da t o što on eseća nije nikakvo zadovoljstvo. Pre paradoksalna ravnodušnost posle dugotrajne bolesti.

b) I čas fizičke ispovesti - zanimljivo je da će on sa Štajnbreherom kasnije sarađivati, ali „nepoznati su putevi Gospodnji“.

c) Ogledalo u ogledalu - hapšenje.

 d) II čas fizičkih ispovesti - J. I. je još uvek isuviše tvrd za onoga ko je navikao da tuca kamen. Štajnbreher je stari poznanik iz Ostrvljana Takođe i Teobald Rotvajh Leder sa licem prepodobne Uršulinke.

Dnevnik Borislava Pekića 2 april 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2.april 1954. (nastavak) 

Hrabrost nije u ljudima, nego u trenucima. U trenucima je pustolovina a u ljudima samo strah od trenutka.

x

Ako se brzo, vrlo brzo ne dogodi nešto ...........
Danas mi je uručena karta od A. Njegov rad na skici sa predračunima dobro napreduje, te mogu očekivati da bude završena (uključujući i novčane predračune) do polovine jula. C. je nestrpljiv, no ništa se ne može postići žurbom.

Dnevnik Borislava Pekića 2 april 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2.april 1954. (nastavak) 

Opkoljavaju me stvari koje ponekad ne shvatam. Čak i u vlastitoj sobi, u paučini sivih ili žutih odraza koji liče na sanjive muve, doznajem da sam uljez i oprezno sedam na rub postelje. Predmeti me neprijateljski i podozrivo motre, bakrorez Alpa smera da mi padne na glavu, (te ostavljam postelju i zauzimam mesto kraj vrata) tepih mi se bešumno baca u noge i ugao sekretera zariva u stegno.

Knige u šarenim kartonskim povezima, sto koji kao nilski lokvanj strši iz poda i najzad ja, „deran plave kose sa lulom u ruci“. (Svakako sam mu neugodan, jer ma kako se postavio, ne uspevam da uhvatim njegov osmejak - jedan vazdušast i nervozan pokret donje vilice - znak opreznog čuđenja zbog te bradate individue koja kao da polaže neko pravo na dečaka, sumnjivo uostalom svakome ko ima oči. Ne, odbija dečak, ja nisam to što se jako dugačko, i nepristojno dlakavo kreće po sobi. Bilo bi krajnje drsko i neumesno sporiti nezavisnost mog izgleda od ove krapinske pojave!)

Čovek biva jednostavno unet u sobu, u kojoj su stvari već uzele prevlast i zavele nepojaman i okrutan rešim materije. Racionalan teror kocki, kupa i konusa! Dolazim do uverenja da je između nas sporazum nemoguć. Život nije u stanju da sledi mrtvilo u njegovoj mehaničkoj požudi da traje ma gde i u ma kakvom stanju. On se nadima kao događaj privezan za trenutak. Trenutak ode, a događaj ostane da kao balon lebdi u vazduhu - kasnije čovek čini napore da ga ponovno sputa za neki nov trenutak!

U tome je i sva izlišnost memorije, koja pravi u našem duhu malo, kamerno pozorište. Smestite jednu vegetativnu plazmu u oblast čija je veličina matematski proračunata i nerastegljiva, nadahnite je elanom - koji nije ništa drugo nego moć ekspanzije - dobićete ishod suprotan od onog koga ste očekivali, jer će se plazma umesto da širi svoje pseudopode, skupljati se kao Šagrinska koža .
Sedeći na klavirskoj stolici (klavir je davno pretvoren u mene, u moju gospođu majku i u mog gospodina oca, potvrđujući i ovom prilikom ideju inkarnacije - iako baš ne osećam da mi je želudac postao od tada naročito muzikalan, što se može protumačiti nezgodom da mi je pao u deo muzički neutralan deo pijanina, na primer postolje ili stalak za note).

Dnevnik Borislava Pekića 2 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2.april 1954. 

Kad bi ona bila Eva, a ja Adam te nas iznova primili u raj, i ona mi iznova ponudila jabuku sa zabranjenog drveta, ne bih je zagrizao ne zato što se plašim zemlje, nego da bih uživao u njenom licu kad je budu samu isterivali.
x
Ona je imala usne namazane izmetom kraljeva, kosu joj je bojio kikot tirana i obrve čupali kuršumi prestupnika. Njen vrat je bio izmasiran kajišima za besne pse. Ona je mirisala po Adamu kao što vazduh miriše po suncu. Kao šareni vodoskoci iz njene kože izbijaju znojevi ubica u gasnim komorama, najamnika pod slonovima i trgovaca u javnim kupatilima.

Ona se oblači u haljine od pene koja je izbila na kori zanesenog drveća. Njeno praznično ruho sašiveno je od moje kože, ali avaj, praznika nema. Ona ujutro pere zube ucenom koju izriče uveče. Ona pada kao oblak pun skakavaca na postelju dece i kiši preko toplih trbuha kao crn, letnji pljusak.

Dnevnik Borislava Pekića 1 april 1954 (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1 april 1954 (nastavak) 

- Sjećaš li se Poncije tog čovjeka?

- Isusa! Isusa Nazarećanina? Ne, ne sjećam se.

 (Prokurator Judeje A. France)
 x
( ) i ja bezuspešno nastojimo da prodremo na otvaranje Mooreove izložbe. Izgleda da se isuviše pouzdajem u svoj vanjski izgled, osobito u svoju „privatnu prašumu“, a takođe u njenu pojavu koja kao da je makazama izrezana iz Politikinog modnog žurnala. Izbacuju nas. Očevidno ne ličim na ambasadora Njenog Veličanstva niti imam učeničko lice prijatelja iz Burme.

Mladunci, potencijalni geniji (lavovi Beogradske noći koji se preko dana inkarniraju u mrave) ispred Paviljona kao konji ispred štale, trupkaju od žudnje za lepotom - ili senom. Zatim čekam karte (...).

Da sam iole neuzdržljiv presela bi mi kafa što smo je popili u salonu „Kasine“, srećom pre nepun sat R. me obaveštava da je Bog. prihvatio Eksperiment, pa ostajem hermetički zatvoren spram ( ) i u potpunosti angažovan tom vešću. (...)

Stojimo kraj kamene ograde na Kalemegdanu. Ispod teče reka kao istegnuta guma za žvakanje, a sa ostrva niče retko džbunje magle. Alarmiram: pazi mladiću, jedriš pogrešnim smerom. No kako je svaki smer u posledicama koje mu slede pogrešan, upozorenje nema praktičnog značaja. Poput Mobi Dika jedrim preko debelog okeana u potragu sa svojim emocionalnim kitom. (...)

Dnevnik Borislava Pekića 1 april (nastavak.)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1 april 1954 (nastavak) 

Prošla je kao sen sa porubom od crne čipke. Nezahvalan kult koji se iskrao iz crkve, hodajući prst sa vodicom iz škropionice, sladunjav miris sna dugo zatvorenog u kartonskoj kutiji za šešire (jer pošto je umeo da izabere nije imao srčanosti da uzme).

U toj prozračnoj vazni vazduha na sredini trga - sa imenom nekog socijaldemokrate, šta li - u amonijačnoj atmosferi javnih klozeta sa umerenim cenama, pod tim podnebljem jedino mogućeg olakšanja, ja sam osetio zlikovački mig.

Penzionisani kapetan Garde Njegovog Veličanstva je sa prilično blesavim izrazom metafizičke euforije zakopčavao svoje prugaste pantalone. Trolejbus je gravirao pruge u blatu, žice su poput pruga inteligentne svetlosti stremile mozgovima funkcionera. Sve je bilo tako neodoljivo prugasto, i upućivalo se nekud naporedo. U rutiniranom maršu odlazili su redovi ukrućenih predmeta na ešafo.
x
Ljubav je onaj savršeni oblik taštine, koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apolinerov cvrčak i „mokriti, mokriti kao cvrčci“.

Dnevnik Borislava Pekića 1 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

April 1954

U ovom mesecu ja sam saznao da postoji Bog i da mu je ime žena. U ovom mesecu ja sam saznao da je taj Bog zao kao i svi bogovi kojima sam se nekad molio. U ovom mesecu, najzad, saznao sam da se i zlo može voleti jednako duboko kao i dobro.

1. april 1955 

Nagao udar vetra i stup dima koji se peni iz titanske cigarete s one strane reke, sirena broda pod kišom što u uskim i sočnim stabljikama raste iz neba, najzad mračni elan bujice koja uzazivački prska pustolovne slike u lice, sve to može da od lojalnog građanina sa provincijskim čežnjama stvori pirata. Ima li preobražaja koji bi bio plemenitiji?

Dnevnik Borislava Pekića 10 mart

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

10. mart 1954

 I tako pitanje za pitanjem teče iz tog spirituelnog rezervoara. A svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovor smo na ko zna koje pitanje. Moram priznati prilično „mizerabilan“ odgovor.

Dnevnik Borislava Pekića 2 mart

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. mart 1954. 

Gregor Samsa se probudio jednog jutra kao kukac, i Gregor Samsa nije držao da je to čudno osim što su ga zabrinjavali uzaludni pokušaju da svoje golemo, na leđima oklopljeno telo postavi na noge tanke kao strune i mnogobrojne. On zna da od toga, da li će on uspeti da se digne i uhvati voz, da bi ugovorio nabavke za svoju firmu, zavisi njegova porodica.

A to što je trenutno kukac znači samo „da je u velikom škripcu i on će moliti gospodina Prokuristu da izrazi njegovo poštovanje gospodinu šefu i da se zauzme za njega, jer kad je čovek u teškom položaju onda je vreme da se sete i njegovih usluga“. No gospodin Prokurista beži preko ograde. Otac ga uz pisku i udarce štapa iznova uteruje u sobu kad je najzad uspeo iz nje da izmili.
Tako počinje život trgovačkog putnika Gregora Samsa u obličju kukca, da se završi u prvom zraku svetlosti jednog jutra koje je padalo sa prozora. Umorio je sebe glađu. Taj nežni brat i sin koji je čak i kao kukac još uvek gajio potajnu nadu da svoju sestru pošalje na konzervatorijum, kome je trebalo četiri sata gmizanja da bi jednu plahtu dovukao na sofu i njome pokrio zadnji deo trupa, kad se zavuče kao i svaka buba pod nju, da ga majka ne bi videla.

Dnevnik Borislava Pekića 25 februar (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1954 (nastavak) 

Mi smo izbegli misteriju porekla, ako ga ograničimo na jedan od mogućih svetova. Jedini mogući, jedini koji jeste obnavlja tu misteriju i beg refleksije u pretpostavku večnog i apsolutnog. Metodološki je jedina alternativa: naći početak našeg sveta. Iz toga bi sledio taj početak kao završetak prethodnog, prividni završetak, jer sa stanovišta koga mi zauzimamo svetovi mogu nestajati kao fenomeni, ali ostaju da se prožimaju kao ono što je u njima samosaznato.

(Time bi se pomoglo hrišćanskoj crkvi koja nije u stanju da objasni zagrizljivim vernicima zašto njihov Bog pokazuje uvredljivu ravnodušnost prema ovom svetu. Razlog je smešan u svojoj očevidnosti: zato što taj Bog, to apsolutno identično sa sobom, to integralno samosaznanje energije pripada onom svetu, onom koji je prethodio. Svaki svet izgrađuje svojom egzistencijom svoju esenciju, svog Boga, ne dozivevši da ga oseti kao refleksiju u sebi. Bogovi bivaju predavani iz sveta u svet zajedno sa dezintegriranom energijom, koja međutim nije dezintegrirana u suštinskom, neg samo u formalnom smislu.)

Jedna suma saznanja o životu mora biti dana svesti, ali daleko od toga da je ona potpuna; ta suma je i izvor zabluda. Čini se da je ona dana svesti, samo u cilju velike obmane koja nad njom ima da bude izvršena. Jer saznati znači i biti. A time dozvoljavamo i jednu protivrečnost, jer svest nema egzistencije, ukoliko se njenim bitkom ne uzme tuđa egzistencija kojom se služi.

(Ovo treba razviti u jedan kosmički parazitizam.)

Dnevnik Borislava Pekića 25 februar (Zlatna grana)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1954 (Zlatna grana) 

Zlatna grana (naslov romana) 

U tri dela: prvi bi obuhvatio naše mladosti od 1944. do 1948.; drugi: zatvor od 1948. do 1952.; treći period posle zatvora. Kraj scena u kavani. Tupo neprijateljsko raspoloženje. Prijateljstvo po inerciji. Jedan po jedan se diže i odlazi. Najzad ostaju samo Njegovan i još jedan. Ovaj kaže: E pa zdravo Njegovan! - Zdravo. Nekoliko praznih čaša kao simboli dovršenog posla. Svet se komeša oko njega. Nov svet. On najednom pljune sebi između nogu i dižući glavu dodirnu mrtvi kelnerov pogled: - Piće nije plaćeno gospodine. On plati i ostade bez prebijenog dinara. Zatim izađe u noć.

 ( ) - gospodin Ripoa .(...). Odnos sa majkom neverovatno hrabrom ženom.

( ) - Preoptrećen seksualno.(...)

( ) - Zolja. (...). Klub sedam dobošara.

Njegovan, (...)
x
Obdelavaj svoj vrt! Korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.

Svašta je stvoreno, ali sve što je stvoreno ne izgleda da je stvoreno za nas.

Sterilna atmosfera za jednu generaciju. Onemogućiti uticaj učenja na nju. Nemogućnosti opita su unutrašnje prirode. Opit bi se na kraju sveo na zversku igru.....

Dnevnik Borislava Pekića 25 februar (dalji nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1954 (dalji nastavak) 

Tekst za stil knjige Cveće za mrtve (koja obrađuje opadanje Njegovana u vremenu od 1914. do 1941.) 

 Ako je istina da vidovnjaci mogu sa lica ljudi pročitati nepogrešivo i precizno čas njihove smrti, i ako je istina da i smrt kao i sve elementarne nepogode - bure i zemljotresi ostavljaju znake na stvarima da bi ih one očekivale, onda bi osoba sa tom moći mogla bez naprezanja da u laganom ali neprimetnom pomeranju Njegovana i njihovih Domova kroz sto godina, u sve širim i širim koncentrišnim krugovima od Dedinja preko Neimara, Garašaninove , Kralja Aleksandra sve do Grobljanske , u kojoj evo ove godine - 1941.- podiže Maksimilijan Njegovan svoju kuću, predvidi u tom kretanju prema Novom groblju neumitan tok jedne umorne krvi i jedne iscrpljene inspiracije.
 x
Sudbina koja Engleze vodi Holanđanima dovoljno je čudnovata ali ona koja iz Epsoma vodi u Pensilvaniju, a odatle u brda što zatvaraju Altamont preko koralnog krika petla i blagog kamenog smeška anđela, obojena je onim tamnim čudom slučajnosti koja stvara nove čarolije u jednom mračnom svetu. (Građa za ...... )
 x
 
Suđenje rentijeru i bivšem zastupniku JUB Simeona Njegovana, njegovom drugobratučedu Maksimilijanu Njegovanu protiv koga je Javna tužba iznela da je u noći između 2. i 3. maja 1953. umorio Jovanu U. bivšeg kapetana pokreta otpora. Javna tužba izvodi ove zaključke iz činjenice da je Jovana se zadnji put javila upravo iz stana Maksimilijana Njegovana telefonom svojoj prijateljici i da je nakon toga nestala, a da optuženi u toku prethodne istrage priznaje da ga je ona posetila i da je u rečeno vreme bila u njegovom stanu.

Dnevnik Borislava Pekića 25 februar (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1954 (nastavak) 

Došavši do ugla Kraljevića Tomislava Leonid je stao. Svetiljka obešena visoko o taman strop kišila je odozgo smrzoplavim sjajem. Posmatrana odavde ulica je izgledala kao usečena bradvom. Najzad, pomisli, oni će poverovati. Ili ono neće poverovati. On zavuče ruku u unutrašnji džep da uzme tabakeru, ali je vrati: još uvek imaš vremena da se vratiš kući, ako dobro ispitaš stvar za tebe će to biti najbolje.

R. dočekuje u Preduzeću. Ako se požuriš mogao bi da ga zatekneš kod kuće. x Ličili su na mrtvace, kojima je aljkavost grobara dozvolila da još malo ostanu na zemlji. I onda su iščupali iz sebe svu neprimenjenu veselost, iz svakog dana ponaosob, da je sada pospu zajedno sa konfetama na glave devojčura. Leonid nije čuo muziku.

On se okretao sa M. uporno, bez smisla kao toček na izvrnutim kolima, kao gramofonska ploča koja je urlikala iza njega sa zverskom snagom u visokim tonovima sambe, dok su konfete padale i on mislio da bi mu srce stalo zajedno sa njim i njenim bosim nogama. C. se smejao pred njim svojim ukočenim japanskim smehom. ....

Da, Leonide prođi još jednom kroz pustinju budućnosti da bi se vratio oazi, čije je drveće izraslo za tebe i senke pale za tebe i voda pokuljala za tebe, i vraćajući se ranjen od stranaca i pustolova ti ćeš kružeći nad njom kao crn oblak koga obrazuju isparenja bilog, čije su munje planule i gromovi udarali u svoja drveća, osetiti da je neko obdelavao u tvom odsustvu oazu tvoju, i kad dopreš to saznanja da su to bile tvoje zaboravljene nade, sletećeš na obalu ukraj reke da se odmoriš.

Dnevnik Borislava Pekića 25 februar 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

24. februar 1954 (nastavak) 

Ako sada podvrgnemo ispitivanju naviku gospodina Antonija Njegovana da svoju jutarnju, od lekara preporučenu šetnju, obavlja na alejama tog istog groblja, sa beskonačnim strpljenjem izgovarajući imena pokojnih sa mermernih ploča, zasenjen maglovitim suncem, bićemo iznenađeni koliko u toj navici ima neumitnosti. Jer kapilari streme tamo gde i ceo krvotok.
 U svojoj šesdesetoj godini on je naknadno, ali sa podivljalom žestinom osetio na svim magistralama svoga opstojanja, da je kroz svih tih šesdeset godina trpao u sebe sve same izlišne vrednosti i sada u šesdesetoj da ne zna šta bi sa njima, sa tim pogrešnim gorivom koje ga je ispunjavalo.

Kao kada bi na stanici, u panici da ne izgubi svoje mesto u vozu, ščepao tuđ prtljag umesto onog koji je njemu bio namenjen, i sada stoji na peronu krajnje deprimiran saznanjem da u ruci umesto svojih svilenih pidžama, plastrona, drži tuđe prljave i pocepane krpe. I pošto je nadmoć predmet uobrazilje, nje nestade a krpe koje je držao u ruci bile su pocepane i zaudarale na izmet.

Dnevnik Borislava Pekića februar 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1954 (nastavak) 

Gde ti je Dom ti koji stanuješ u rosi i izmetu i koji se
isparavaš u nebo kao roj nakaznih slika.
Tvoja senka je na vratima, žuta od lutanja
Zelena od čežnje i crna od proganjanja.
Tvoje stope su na svim putevima kao hiljade malih grobova
iz kojih raste prašina. Lelujav džbun prašine.
Tvoje su ruke ukrštene na grudima mrtve zemlje.
Da li smem da ti govorim o travi koja nije moja?

x

Dnevnik Borislava Pekića XXXXX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

24. februar 1955 

 I kada je prošla, kao crna senka sa sivim porubom, i kao nelojalni predeo koji je pobegao iz okvira, i kao miris i zabuna, možda sa pokretom koji se u međuvremenu ponovio da znači, a da ga ja nisam video, u velikoj vazni vazduha na sred trga, (koji je imao ime nekog socijaldemokrate), to je bilo tako zlikovačko osećanje da sam stao i sve dok ona nije zašla za ugao kina, ja sam sebe primoravao da ne skočim nekom za vrat, na primer onom penzioneru koji zakopčava svoje čakšire pred pisoarom.

Ima dva dana otada.

I sve je prošlo jednako kao i ona. Mogu pribrano da položim računa o tome šta se dogodilo sa mnom da me savlada strah i da dobijem nagon besnila. Šta sam branio u momentu kada je njena senka ulazila u izlog kao kradljivac nakita. Nema sumnje ona je stajala iza mene za čitavo to vreme. Pomisao na to da je ona stajala, možda minut ili dva, a da je ja nisam za to vreme gledao dovodi me u histeriju.

Gospode, možda čak i svih pet minuta. Nikad nisam smatrao da ću biti tako zloban prema njenoj senki. Da li je uhvaćena kad je provalila u izlog? Da li je izvedena na sud, zato što prolazi kroz staklene zidove iza kojih ljudi čuvaju vreće u koje se odevaju na ulici?

Da li je ta senka nju uzela za svog branioca, ili je bila ponosita na svoju usamljenost? Ima u senkama nešto servilno kad nam ližu pete. Da li nas mrze i spremaju plan da nas upropaste?

Dnevnik Borislava Pekića XXXXIX deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XXXXIX deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955 

18. februar 1855 (nastavak) 

Konačno je stigao odgovor Herberta Grina. „Naše kazalište žali što ne može preuzeti dramu sa ovako izuzetnom temom iz razloga koji su sledeći ...“. – To liči na korespondenciju „Voćara“: „Naše preduzeće žali što ne može preuzeti mušmule koje imate na skladištu iz razloga koji su sledeći ....“ A tek razlozi! Hriste Bože! Oni - tj. valjda ta svinja - drže da nemački intelektualci nisu bili fanatizirani Hitlerom, ni osobno ni kolektivno.

Uopšte da jedan intelektualac ne može biti fanatiziran. Gospodin Herbert Grin je zaboravio na Branta, Siversa i ostale medicinske velikane koji su, uprkos svog intelektualnog odgoja, i te kako mirno i sa naučnim uživanjem činili eksperimente nad deportircima.

Na kraju, čak i da ova primedba stoji, iz drame se ne vidi da je nemački intelektualac bio fanatiziran (Toler je izrično na drugoj strani), nego da je jedan nemački lekar mislio da je fanatizovan samo zato da bi dobio moralno opravdanje za intimnu želju da svoje pretpostavke dokaže na ljudima, pošto su već primljene na pacovima.

Biti fanatizovan ne mora uvek značiti zavisnost od spoljneg idola. Čovek može biti fanatizovan i vlastitom idejom.