ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
18. april 1954.
Treba gledati sunce kad se rađa. Sunce taj podvig ponavlja. Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme. Dosta dugo se ne da naslutiti ko je J. I., tačnije rečeno dosta dugo izgleda da nije ni potrebno da on bude nešto drugo nego kontemplativni amater, vrlo seriozan svedok jednog običnog života. Zatim sledi suva i zamopouzdana (time se ne kaže i tašta) registracija njegovih poduhvata.
Ona po svojoj empirijskoj strogosti lišena svake strasti i ličnog užitka, podseća na protokol o eksperimentu nad zamorcima. To je faza emocionalnog pranja ruku. I egzekutor obavlja posao bez ličnog angažovanja. Zašto to ne bi mogao i jedan konfident. Legenda o izdaji Isusa Nazarećanina kao jedva primetan crtež ispod pripovedanja J. I.
Najmanje što se može utvrditi upoređivanjem je identičnost logike jagnjeta i vuka. Zašto je J. I. odao Vođu tek pošto više nije bio prisiljavan da to učini. (33 dana trpi J. I. paklenu torturu i ćuti. Trideset trećeg dana puštaju ga kući. Nakon jedne nedelje on ptogovara.)
Genzamanski poljubac čisto sportske naravi, uključio bi prethodni užitak, koji u preludijumu nije postojao. Neko je izjavio, možda Sartr, da mi pupimo. Odista, u jednom naoko banalnom minutu, čovek se razdeli kao peranospora te novim telom, ako se tako sme reći, predoči starom, osobine koje šire užas. O ti, večito, nezaustavivo i bezrazložno klijanje!
Ko te može predvideti i znati šta dan posadi u njemu? Ko može isčupati biljku pre nego nikne? A ko sme, kada to učini? (Nedelja klijanja je ležala između puštanja J. I. i genzamanskog sastanka. Što se dan više bližio on je sve više morao da klija. I biljka je nikla uoči sastanka.) Neobična pustolovina u prvim stranicama dnevnika sa „granom koja je Žilijenu bila najprikladnija“ nagoveštava biblijsko rešenje.
(Obratiti pažnju na finale Vetar sa prozora.) Izvesna korektna i uzdržana modifikacija ne bi nimalo škodila mitosu da ga oslobodi sladunjavosti. Inače J. I. je ironičan spram opšteg, načelnog poretka stvari, a nikako prostački ciničan prema ljudima. Jedan fini duh se nikad ne ruga neizbežnom u pojedinostima, nego u njegovom univerzalnom vidu. Čovek može mrzeti zakon virtuelnog pomeranja ili Meyerov , ali ne i stroj koji se tim zakonima pokorava.
Zatim, uzgred i prva sređena „taktika senki“. Obzirom da su devedeset posto ljudi bolji ili lošiji konfidenti, mogu se nadati da će knjiga biti dočekana sa zadovoljstvom učenika koji su dugo bili lišeni prvoklasne stručne literature u domenu cinkovanja. (Gospodinu T. D. i onome klipanu B. K. treba poslati primerak sa posvetom.) A onda, kao što rekoh, u jednoj asocijativnoj regresiji, povratak na sam izvor mitosa o Judi.
Mesija između dva razbojnika na Buvljoj pijaci. J. I. naprosto oseća da ga mora videti, da mora videti sam početak. Tamo doživljava on napad smeha, sličan onom što ga ima kasnije nad Žilijenovom najprikladnijom granom. Moglo bi se kazati da je vraćanje na izvor mita, učinilo kraj stadiju mirovanja u korist nekog najpre laganog, a onda sve bržeg i vrtoglavijeg vrtenja unutrašnjosti. Stadijum teskobe.
Možda, ali ne sigurno jedna etička kontraverza. Teskoba, međutim, nije nikakva hrišćansko-socijalna griža, ni univerzalna odgovornost preuzeta rođenjem, jer se ne obraća stvarima pojedinačno, nego ih apsorbuje u celini, takoreći jednim gutljajem te je te stvari uzete integralno i čine. Uporedba sa tihom invazijom neke zaraze nije daleko od prave slike stanja J. I. On oseća svoju nesaglasnost sa lakom i lelujavom konturom struje koju ceni.
No gde je delta. Osećanje je toliko difuzno da jednako može poticati od moralne odgovornosti kao i od pioretičnog kutnjaka. Misao onda preuzima osećanje (zato sam i predlagao kontraverzu) preodgoji ga prema logičkim kategorijama i pošto nasledno pati od manije analogija strpa ga ovde ili onde već prema broju zajedničkih odlika. Kakav nedužan postupak koji ipak daje sasvim naopake rezultate.
Ili misao stvara osećanja iz događaja kao kipar Veneru iz gline. Inače bi i majmun bio galantan kao princ Condé . Čak i u ovom stadijumu J. I. je neka vrsta dobro upućenog gosta, intelektualnog Sanjina , jedna neobično neobavezna spodoba i prema svojim klijentima, premda izraz „klijenti“ ne odgovara baš sasvim onome što hoću da kažem. Ali šta se događa kad se telo opet zapupi i porodi telo straha.
To napadno asocira „granu koja je Žilijenu izgledala najprikladnija“ iako se J. I. više ne smeje kao nekad nad lesom pesnika iz koga je nikao vrtić krasuljaka i ruža, nego samo smeši umom, pa ni to naročito istrajno i uspelo. Neobavezan cvet postaje trn, iako za sada još uvek okrenut prema nutrini i odaje muku koja podseća na izliv žuči. Ljudi zbog toga ne treba da se brinu - J. I. je nezavistan od raspoloženja i stoji nekako iznad sebe.
Kroz čitavu zimu 1943. na 1944. J. I. ima gadan osećaj da se nalazi u gvozdenoj krletci koja se sužava proporcionalno sa teskobom. No njene zidove ne vidi čak ni onda kada se upućuje tamo gde je magla najgušća, jer ona nestaje kad u nju stupi te se pomera u još mutniju neizvesnost. Nevidljiva pogibelj ga sledi. On sledi tu nevidljivu pogibelj, ali razmak između njih izgleda uvek isti, iako se na neki visceralni način smanjuje.
(Kao i Jozefa K. i njega su osudili, a da on ne zna ko, i da ne razume iako zna zašto. No on je u prednosti nad Jozefom K., jer je svestan uzaludnosti priziva i žalbi. Priziv je jedino u ličnoj pobuni. Tako nastaje krug: apsurd = revolt = apsurd.) Oseća se kao jedan od stogova sena pred Buridanovim magarcem. U međuvremenu čita Bergsona i doživljava ponovni susret sa gospođom doktora M.
U početku on je bio Ahasfer koji kuca pred nemim vratima. Na kraju J. I. liči bubu u martu. (Faza katalepsije. Apsurd je dobio fizički korelat.) Uostalom i mart je 1944. godine. Nemogućno je izmaći sve da i želi, ali po svemu sudeći J. I. to i ne želi. Između mrtvila i smrti skok je manje neugodan i nagao nego neposredno iz živosti, a pokadkad ako čovek ima naročitu sreću on i ne zna kad već nije.
(Još jednom koncipirati Vetar sa prozora.)
x
J. mi oprezno daje na znanje da se video sa Đ. Izgleda da je i Građanin bio prisutan. Između „lavaboa koji su pokvareni“ i „veze koju treba po svaku cenu održati sa večitim idejama“ ima više srodnosti nego što je u prvom momentu bilo slobodno pretpostaviti. No, časopis svakako nije sasvim blesava zamisao, iako nije ni sasvim inteligentna. Upravo je na zlatnoj sredini.
No comments:
Post a Comment