ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
20. april 1954.
J. I. koji je skroman čovek, ne misli kao C. da je potrebno moralne čvrstine i izuzetne hrabrosti da bi se uprkos javnom mnjenju postalo konfidentom. Građanska hrabrost ostaje u onim vidovima koji su cenjeni i poštovani, ali je nedovoljna za akcije koje će naići na opštu osudu. Ta hrabrost je u osnovi farisejska, licemerna i egzibicionistička. Ona najpre ne voli da bude nepoznata, a zatim da bude dovedena u sumnju.
Svoju moć crpi ona iz najavljene nagrade, a ne iz intimne potrebe. Ona liči na prestarelu primadonu koja drhće pred kritikom, i taj kontinuirani strah od ismejavanja i prezira izbija iz njenog hronično zapaljenog grla još uvek velike arije. Da nema kritičara, ona bi cvilela kao pacov. No, kako rekoh J. I. je isuviše gospodin da bi svoju hrabrost pretpostavljao drugoj. On t o i ne smatra nekom naročitom hrabrošću, zapravo ne uopčte hrabrošću, nego postupcima koji ni u kome vidu ne angažuju njegov lični karakter.
(Ovakvo tumačenje daje u jednoj prilično žučnoj kontraverzi gospodin S. C. - bedan slabić koji, zato što trpi grižu - te time pokazuje da nema hrabrosti za koju pledira - nastoji da svoje denuncijacije opravda višim razlozima ispoljavanja ljudske i protivgrađanske hrabrosti.) On ne smatra da je činjenici potrebno opravdanje, osim onog koga sama ponudi. Činjenica je nešto vazdušasto, bez mase, inkomensurabilno. ( ) na primer je prilično jednostavan i takoreći neposredan u svojoj tezi.
On zarađuje novac i ne misli da je način koga je izabrao gori nego ma koji drugi, i da on ne stoji ni u kakvoj vezi sa moralom - moral je nešto posebno - siguran je jer živeti nije samo po sebi ni moralno ni nemoralno. On smatra, i to će ponoviti svima njima - zanesenim budalama koje misle da su za ovakav ili onakav život potrebni posebni razlozi -
da smatra odvratnim i nekorisnim, tačnije odvratno nekorisnim sve razgovore koji se u vezi njihovog posla ne bi odnosili isključivo na taktična pitanja, takoreći prijateljske izmene iskustva nego se bavili „metafizikom denuncijacije“ da upotrebim izraz G. I. J. I. nije mogao da prihvati ni razloge D. V., iako su oni još pre kratkog vremena pretili da ga pridobiju za sebe,
razlozi koji su se svodili na politiku čovečnosti shvaćenu široko i nekako vidovito, u svakom slučaju znatno šire i slobodnije nego što je shvataju oni koji, prema D. V., uske nacionalnograđanske strasti pretpostavljaju pravom humanizmu, te svoje ideale i svoju predanost vezuju za prolazni trenutak umesto da ga posvete „večitim idejama napretka“.
To je prevedeno na praktičan jezik značilo da D. V. stavljajući sebe u službu neprijatelja, zato što ti trenutni i slučajni neprijatelji takođe trenutno i slučajno impliciraju, ako ne samu večitu ideju napretka onda svakako otpor protivu ideja koje to ni pod kojim uslovima nisu, direktno se vezuje za čovečnost jer se predaje njenoj trajnosti, a ne njenoj trenutnosti.
On ipak priznaje da je izvesna „politička kuraž“ potrebna da se izabere ovaj vid otpora, koga su čistunci okrstili kao nečastan, ali on, D. V, se pita nije li verovatno, čak pouzdano da istina oplemenjuje sredstva koja se u njeno ime upotrebe. Prema tome on energično poriče i smatra insinuacijom svako tumačenje njegovih denuncijacija, koja ne priznaje kao odlučujući i pokretački motiv najviši i nesebični humanizam prema ljudima uopšte, te je time opravdana nezgoda što se tako nedvosmisleno čovekoljublje mora prividno manifestovati u zločinu prema izvesnom, ovom ili onom čoveku.
B. E. se nalazi spram ostalih u jednom izuzetnom položaju koji podseća na neodgovoran položaj amatera prema profesionalcima jednog poziva, jer on denuncira po liniji spirituelnog hedonizma, po kojoj liniji sladokusac uživa u dobrom vinu a lovac u tačnim pogocima. Što se tiče U. U., a do izvesne mere i O. H. oni se ne mogu pohvaliti višim povodima - iako su u zamenu za taj nedostatak njihovi jasni i banalni.
Kod U. U. se radi o fizičkom kukavičluku. (Tako se pokazuje da su Štajnbreherove metode globalno uzevši vrlo zahvalne, uprkos toga što su zatajile u slučaju I. J. ako se apstrahuje za Štajnbrehera sasvim neverovatna, nelogična, uvredljiva čak i pomalo opasna pojava uspeha, onda kada on više nije zahtevan.)
A kod O. H. se radi o konkretnom čovekoljublju koje podseća na žrtvovanje jednoj određenoj osobi, jer O. H. nikad ne bi - on smatra pitanjem časti da to izjavi i pitanjem korektnosti sa njihove strane da to prime k znanju - toliko se ponizio da nije bio ucenjen životom njemu jako drage osobe. O. H. je iz tih razloga uvek u stanju povišene indignacije nad njima, njihovim poslom i najzad nad samim sobom. On ne smatra međutim - u tome i jeste njegova odgovornost - da je dovoljno priznati greh. Ne, greh se mora iskupiti.
Dalji razvoj ove otpadničke misli mogao je i I. J. tačno predvideti, što je i saopštio u jednom razgovoru B. E.-u, čiji ga je sportski duh i navika da fer igra, obezbeđivao od denuncijacije. („Ovaj čovek će loše završiti“.) U čežnji za moralnom rehabilitacijom O. H. odlazi u šumu gde ga smesta i bez nepotrebnog odugovlačenja obese.
No comments:
Post a Comment