Dnevnik Borislava Pekića 25 april 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

25. april 1954. 

Iz B. letimične podele prihvatio sam nekoliko novih i u izvesnom smislu korigiranih starih tipova za Dnevnik jednog konfidenta, iako držim da je ključ B. klasifikacije pre balzakovski realističan (osnovan na naravima, baza uostalom prilično sporna) nego logično realističan. On se poziva na ono što je posebno u ljudima, dakle rigorozno u naravi, umesto da se poziva na ono što je zajedničko ljudima, dakle rigorozno u opšte-čovečanskom statusu. Pravac nesumnjivo pogodan da se opiše društvo u dode - balzakovskom smislu, ali nesumnjivo nedovoljan da se opiše čovek.

(Uostalom B. mi prebacuje sklonost matematičkom postuliranju te tvrdi da su stvarno i logički moguće nužno protivurečni, jer drugo isčezava kad nastane prvo, a dok je aktuelno drugo neverovatno je prvo.

Odgovorih mu da ovo naivno razlikovanje mogućeg i stvarnog dolazi od previđanja jedinstva sadržine ili mogućeg i forme ili stvarnog, pri čemu on odbija da stvarno implicira moguće bez obzira na njegov model koga odabere, dok sa svoje strane moguće nije ništa drugo nego beskonačno mnogo modela stvarnog, što znači istovremeno da je moguće kao sadržina bitni deo stvarnog jer ga garantuje, ispunjava, takoreći rađa iz svoje logične placente.

Stvarno je definitivno aktuelizirano moguće jer jeste, dok je moguće to isto samo potencijalno jeste, prvo mrtvo i inertno, drugo u večnom strujanju, promeni, neredu i samorazviću.)

 B. se složio sa mojom klasifikacijom konfidenta ukoliko se radi o manje ili više inteligentnim, izuzev u slučaju J. I. za koga misli da je nejasan, nepotpun, uopšte neobjašnjiv - stvar koju uostalom i želim da postignem - jer kao intelektualac, a posebno matematičar koji se bavi apstraktnom algebrom (!) ne može biti u neznanju razloga za ovaj ili onaj svoj postupak, a naročito ne može biti moralno neangažovan u svom životu.

Međutim B. smatra da sam izostavio nekoliko konfidentskih modela društvene prirode za račun onih koji su pretežno filosofske. Neinteligentne, imbecilne, uopšte stupidne i primitivne osobe umeju biti i te kako literarno zahvalne (sa čime se u potpunosti složih pozivajući se na Caldwell , Saroyana i sve one pisce koji se trude da proniknu u oblike primitivnog mišljenja u te izvore logike i gnoseologije ).

Sećam se jedne konverzacije sa Myronom koji je tvrdio da su gnoseološka pitanja, a naročito ona koja se odnose na hronologiju oblika mišljenja pre svega stvar filologije, jer je misao bez jezika mentalna nemogućnost. Misao je samo pogodan simbol, tu ja rekoh osećanja - ali on odbi ovakvu tezu nego predloži reč: uviđanje, te bi dakle misao bila samo konvencionalan simbol izvesnih pre svega čulnih senzacija - iako, rekoh, reč Bog na primer ili Ideja ne slede iza čulne senzacije nego im pre na neki način prethode.

Onopatopejsko - eventualno onomatopejsko - poreklo jezika svedočilo bi u prilog učešća čula sluha, te nije neverovatno da su se prve reči kao znaci za opasne ili korisne životinje izgradile na podražavanju njihovog urlika. No očevidno drvo ne urla, ali ono u zamenu za tu ličnu mutavost ipak šušti na vetru. Zar, rekoh, izraz: lišće ne dočarava nešto od tog kretanja i šuma?

Posebno je pitanje prioriteta reči koje su izražavale predmete i onih koje su odgovarale odnosima. Jer ako se pretpostavi da su u kolaboraciji drvo-vetar-obarati najpre nastale zvučne - uostalom posle mimičnih - oznake za predmete: drvo i vetar teško je moguće da je odnos obaranja bio nepotreban i već nepretpostavljen, dok s druge strane ako je prvo nastala reč - ili nešto evidentno - pojmu obaranja, neverovatno je da bi taj pojam bio održiv bez već definisanih pojmova drveta i vetra.

Ako se ostavi po strani prapočetak jezika, problem izvanredno zanimljiv - ostaje da su odlike primitivne forme mišljenja, pa eo ipso i izražavanja kako ih shvataju savremeni, posebno američki, pisci: odstranjenje epiteta koji čine stvarno suvišan dodatak dovoljnom objašnjenju, te se protive prirodnoj konstrukciji rečenice, praktično vidljiva upoređenja čiji je efekat neposredan i opšte prihvatljiv,

ako do upoređenja uopšte dođe što je malo verovatno obzirom na to da je mišljenje primitivca sasvim neposredno i lišeno stilskih figura, uprošćavanje i generalisanje usled nedostatka saznanja o raznovrsnosti odnosa u koje mogu biti stavljene dve stvari - sa jedne strane, a sa druge naprotiv rigorozna konkretnost, neupotreba kondicionala koji je najpogodniji da dočara neizvesnost rafiniranog duha kojom on očekuje stvari, neposredan i nikad zaobilazan dodir sa predmetima mišljenja, mislena konstrukcija koja se sastoji od najnužnijih elemenata: podmeta, priroka i predmeta, najzad bezuslovnost onoga što rečenica izražava.

(Slabu ali nekakvu ilustraciju dobijamo kad slušamo čoveka da govori jezikom koga nedovoljno zna.) U opštoj vrsti o kojoj je reč, ima nekoliko podvrsta koje bi ako ih opišemo izvesnim redom počinjale od brbljivog i neodgovornog tipa. (Naravno jedina osoba ženskog pola u galeriji. Pada mi na pamet ( ) savršen primerak slučajnog konfidenta.)

Druga podvrsta imali bi kao motiv servilnost. (Cv. drži da je epidemija denuncijacije stvar našeg balkanskog u osnovi servilnog temperamenta i da ću pogrešiti ako Dnevnik ne pišem na tim lokalno-folklornim osnovama. Uostalom i meni samom je poznata činjenica zabeležena u arhivama Nemačke političke policije da je u pogledu broja primljenih dostava Uprava uže Srbije bila prevaziđena jedino od Uprave senskog departmana.)

Ova servilnost očituje se u obliku pokornosti i divljenja službenim šefovima, strancima, ljudima koji nas opsene zbog nametljivog poseda nad nečim što nama bolno nedostaje, najzad u obliku vojno građanske discipline (iako je zadnji slučaj nešto drugačiji). I sve na liniji: „Ne mogu mu ništa odbiti“. Što se tiče U. U. i osobito O. H., B. smatra da su to pogodno odabrani primerci kolebljivaca i moralnih ameba čije rezonovanje izgleda otprilike ovako:

„Pošto im se ne mogu odupreti, jer ću iskusiti posledice koje nisam zaslužio, ja ću samo prividno pristati na njihove predloge, govoriti im što manje, uvek dovoljno da obezbedim poverenje, ali nedovoljno da moja dostava bude izvor nevolje za drugog, osim ako se to ni pod kakvim uslovima ne može izbeći, a da se time ne dovede u pitanje moja lična sigurnost“. (Čini mi se da Upton Sinclair ima neki tekst o konfidentima.)