ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
28. april 1954. (nastavak)
Mladost je danas ćiftinska u najgorem smislu te reči. Biti malograđanin znači stavljati svoju mediokritetsku ličnost iznad svega, proglašavati sebe običnom sumom sigurnosti plus uživanja. Zar naša generacija koja suvereno pljuje idole - ali nema srčanosti, sposobnosti ni volje da ih obori i smrvi - ne podseća na ćiftu koji ne govori o novcu, misleći na njega.
Ćiftu i malograđanina koji bi pod uslovom potpune diskrecije (po mogućnosti da ni on sam ne zna šta čini) bio - ako bi ga snabdeli sa dovoljno hrabrosti i sigurnosti - darovit lopov, tiranin, krvnik ili ubica.
Brbljivost umesto delatnosti, mekuštvo umesto moći, lenjost duha i tela umesto energije, lukavstvo umesto sile, sofizam umesto istine, interes umesto časti, trenutak umesto večnosti, ropstvo umesto slobode (jer ja ne znam većeg roba od čoveka koji se nije oslobodio sebe) - to je razlika između života i trajanja.
Ako bi se tražilo najzgodnije upoređenje, ono se ne bi moglo naći u životinjskom svetu koji je sav u dinamizmu borbe (koja u skladu sa pretežno fiziološkim momentima ima i pretežno prehrambeni karakter) već možda jedino u biljnom svetu - u svetu sočne apatije, minimalnog naprezanja, cvetne rezistencije čija se sva aktivnost svodi na bolji položaj prema suncu.
Pa zar to biljno prihvatanje života nije ćiftinsko? Zar biti mekušni maslačak nije gore nego biti tvrdi kamen, koji je navodno mrtav, ali pruža otpor svakoj promeni koja se protivi zakonima kojima je veran.
x
Dobio pismo od Myrona. Moli me da mu pišem, ne radi hrišćanskog milosrđa nego samo zato da se uveri da navike iz kojih je iščupan, još postoje iako ih je on izgubio iz vida.
„(...) Nel mezzo del cammin di nostra vita
Mi ritrovai per una selva oscura
Che la diritta via era smarrita. (...)“
(Dante: Inferno I 1-3)
(„Usred staze našega života
Nađoh se u mračnoj prašumi,
Jer izgubljen beše pravi mi put".)
(Dante: Pakao I 1-3)
No comments:
Post a Comment