ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. maj 1954.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma , iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izloženog kritici. Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuiše položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost.
Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući svet čovekom, ona bi ga zaustavila u čoveku. To što je jedan oblik morao najpre da nastane, znači samo da on eo ipso mora i da nestane. Sa stajališta jedne objektivne evolucije poreklo čoveka u životinji dokazuje poreklo Boga u čoveku (životinjska ontogeneza božanstva).
Isuviše dugo je održanje imenovano kao osnovni regulator razvića vrste, isuviše pretenciozno je ova samo raskošna međuigra prirode opisivana kao čitava njena drama. Setivši se vrsta koje su iščezle, mi ne možemo a da se ne upitamo sa izvesnim nepoverenjem: da li je moć prirode tako ništavna, da i pored celog svog angažovanja nije u stanju da se održi u obliku koga posredno izabere, nego da ustupa mesto oblicima koji joj se neposredno nametnu? (...)
S druge strane bilo bi preterano očekivati da se naš vid konstituisan kako jeste održi samo zato da bi uživali (Američka patrola) u Rembrandtu ili Daliu ili da se uho pokorava našoj ljubavi prema Hindemithu. U išžezavanju čulnog senzibiliteta treba tražiti poreklo nove, ja verujem još uvek životinjske vrste, čija će sposobnost kontakta ležati u Cns, a pre svega u korteksu telercefalona .
Razlika između Homo sapiensa i eventualnog Homo (još uvek Homo) spiritusa, približno je ista kao između radioprijemnika i radiootpremnika. Ona dakle nije ni bitna ni kvalitativna, ali znači premeštanje izvesnih odlika biološke prirode bliže samom prividnom izvoru svesti. To pomeranje je simptomatično već stoga, što se na taj način remeti ravnoteža između života i svesti, te ova preuzima funkcije za koje se još i sada naivno veruje da su neotuđive od date fiziološke konstitucije organizma.
(...) Čulo mirisa tretira Darwin sa osobitom serioznošću obzirom na njegovu specifičnu genezu, a posebno sa gledišta rasnih razlika. On navodi Maudsleyja i njegovu The Psychology and Pathology of Mind koji tvrdi da je čulo mirisa, koje kod životinja predstavlja jedan elementarni asocijativni pokretač i kod čoveka može da izazove „u uspomeni predstave o zaboravljenim scenama i mestima“.
Podsećam na jednu Huxleyevu junakinju koja se povratila u prošlost zato što je trljala sočan list neke biljke u vrtu te iz njega izmamila određeni miris. Ja lično imao sam češće prilike da osetim u sebi to životinjsko prepoznavanje naročito ako su u pitanju mirisi ženskog tela. Usled toga sam imao neprijatnost da jednu osobu nazovem imenom druge, na koju me njen miris podsećao. (...)
Pri svem ovom, jasno je da se u sadašnjoj fazi razvoja ljudskih vrsta (ili rasa) ne može govoriti o strukturalnim distinkcijama kod čulnih organa, nego samo o većoj ili manjoj sposobnosti i potrebi da se ona koriste. Sklon sam da ne verujem u moć uživanja nad našim čulima. Pre verujem u snagu, tvoračku snagu, straha. Potreba da se odbranimo od sakrivenog neprijatelja, banalno rečeno, više oštri naše čulo vida i sluha, nego sklonost da uživamo u detaljima neke slike i nekoj tananoj orkestraciji. (...)
Jedan paradoks (da li je uopšte paradoks!): uprkos prividne i normalne težnje genija da bude nasleđen, to se događa u mnogo skromnijim razmerama nego što je slučaj sa paranojom ili slaboumljem! Čini se, naprotiv, da degeneracija u elementima nasleđa nalazi na veće, ako se tako sme reći, razumevanje, nego regeneracija. (Ja shvatam genijalnost kao regeneraciono odstupanje od tipa.) Otkuda to?
Kada bi slaboumlje obavezno i kategorički svodilo životnost na niži - ovde se ne misli na organizovano niži, nego na energetsko niži - stupanj evolucije bića, onda bi se produžetak pada kroz generacije mogao objasniti kao vid involucije biološke energije.
Ali kada se zna da je slaboumlje individualna reverzija svesti, postaje očevidno da je nasledno polje stavljeno u službu biološkog života, zajedno sa njegovom sklonošću da prenosi pre niže nego više tipove inteligencije, samo oruđe jednog egzistencijalnog oblika protiv drugog, drugim rečima života protiv svesti. (Galtonovi radovi su kako izgleda opredeljeni za obostranu težnju nasleđivanja.)
x
Napisao sam pismo My. Postajem hrišćanin u najordinarnijem smislu reči.
No comments:
Post a Comment