Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (sinopsis nastavak)
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koji je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovatno je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junior padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobnosti na poslu“ premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi. Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari.
I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč - Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo. A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka afere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada.
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koga je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan. Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nadao se da ga sada ima konačno u šakama.
Mrzeo ga je koliko samo može da mrzi islednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načunio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu. Međutim njega je nestalo. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu i mržnju prema Ivanu senioru.
Šta se to dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje je jednog dana došlo samo od sebe. Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine.
Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca. Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže - moj štap ili moj šešir - i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionera. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih mladih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“. Sadašnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca. Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori.
A prošlost? O, ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca. Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći.
Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju. Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan? On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S., sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kada odzvoni pet, Jakov S. se diže i staračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća? Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.)
Mladost ne mora da se ustručava pred dve lešine, čija je jedina dobra osobina što ne smrde. Ali kako će jednom zasmrdeti. Kao gospodin Vilson u Poovoj noveli, koga je hipnoza držala celog, iako je stvarno već davno bio mrtav. I kada je hipnoze nestalo, ostala je na postelji žvala smrdljive plazme. Tako će se dogoditi i sa ova dva starca kad hipnoze prošlosti bude nestalo i kad se otkrije tajna, koja ih je držala u životu. (Ivan živi da je sačuva, Jakov S. da je otkrije.)
Pre nego se zavesa digne čuje se udaranje u bubanj. To Martin koji svira u jednom noćnom lokalu vežba. Oko njega, osim njegove ljubaznice, koja nema osamnaest godina i sa kojom živi u nekoj vrsti konkubinata, skuplja se prilično slobodan krug mladih ljudi: dve prostitutke, jedan baletski igrač „koji se kroz život probija zadnjim delom tela“, jedan profesionalni makro i jedan crnoberzijanac, najzad mladić koji svira u džez trubu u Martinovom plesnom orkestru.
