Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2 juli 1954 (nastavak)
Zlatne maske iz Mikene. Maske Inka. Krznene maske Eskima. Javanske maske od drveta. Poučna je prvobitna demonska uloga maske. Od erotične pantomine tetreba do budističkod Gi-Ga-Kua, od nervozne igre delfina do rituala maskiranih pratioca boga Ko-va-vea iz plemena Elema (Nova Gvineja) meni se čini da se otkriva ljudska orijentacija jasnije nego između „noge“ višeg primata i Engelsove „oslobođene ruke“.
U svakom slučaju „rad“ ne odlikuje čoveka ničim što se ne može u daleko harmoničnijem vidu zapaziti kod insekata. Mravi su na primer jedno izrazito komunističko društvo. Ideja kolektivizma nigde nije tako doslovno primenjena kao kod mnogih vrsta pčela. Što se tiče igre, ona je takođe životinjskog porekla.
Prvi čovek postao je sa prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
U prihvatanju ideje kontinuiteta imamo pre svega jedno moralno opredeljenje. Jedan uzrok ne može biti nevin u pogledu posledice koja mu sledi. Tražiti nezavisnost od nužnosti sleđenja, znači pre svega unapred isključiti iz sebe svaki uzrok. Između slučajeva ne postoji obaveza. Samo drugi slučaj.
x
Izabrati - to zvuči ljudski.
4. juli 1955.
Izabrati - to zvuči smrtnički. Možda je zato ljudski.
Pages
▼
Thursday, October 31, 2013
Wednesday, October 30, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 2. juli 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. juli 1954.
Prva protivrečnost savesti je u njenom poreklu. Bez ove protivrečnosti mogli bi se pouzdati u mišljenje spiritualista da je, bar što se tiče čoveka, geneza završena. Sa njom naziremo u onome što imamo kao saznanje po sebi, tek ličinku iz koje će izleteti jedna nova forma kretanja energije. Nije pitanje kakva će ona biti, nego kuda će voditi. Uopšte, čini se, da tendencije nisu rado raspravljane od filosofa.
x
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.
Da li marksistički racionalizirani Hegel konačno stoji na glavi ili na nogama? Sa gledišta jedne čisto spekulativne misli, to možda ima nekog značaja, ako ne samo za sticanje visokih titula na univerzitetima i akademijama. Ono što mene zanima je praktična, politička, ekonomska i moralna posledica ovog „marksističkog postavljanja Hegela na noge“.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. juli 1954.
Prva protivrečnost savesti je u njenom poreklu. Bez ove protivrečnosti mogli bi se pouzdati u mišljenje spiritualista da je, bar što se tiče čoveka, geneza završena. Sa njom naziremo u onome što imamo kao saznanje po sebi, tek ličinku iz koje će izleteti jedna nova forma kretanja energije. Nije pitanje kakva će ona biti, nego kuda će voditi. Uopšte, čini se, da tendencije nisu rado raspravljane od filosofa.
x
Istorizam ne treba odbaciti. Dijalektičko tretiranje istorije takođe. Ono što je neodrživo jeste isključivo materijalistička dijalektika u posmatranju prošlosti.
Da li marksistički racionalizirani Hegel konačno stoji na glavi ili na nogama? Sa gledišta jedne čisto spekulativne misli, to možda ima nekog značaja, ako ne samo za sticanje visokih titula na univerzitetima i akademijama. Ono što mene zanima je praktična, politička, ekonomska i moralna posledica ovog „marksističkog postavljanja Hegela na noge“.
Tuesday, October 29, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 1 juli 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. juli 1954.
Ako politički napredak može biti doveden u sumnju, moralni je nesumnjiv: dok je Sveta Alijansa održavala tiraniju načelom recipročnog mešanja, danas se ona održava načelom recipročnog nemešanja. Koegzistencija je reč koje se ne bi postideo ni knez Metternich .
Traži se lična senka
Revolucionarni direktorijum države - Teritorije, donosi Ustav, u čijem VIII poglavlju čitamo: „(...) Svaki građanin Teritorije dužan je da o svom trošku izdržava osobu koja će voditi nadzor nad njegovom lojalnošću i vernosti tekovinama 675. revolucije. (...)“ Po ugledu na nekadanje paževe građani su sada plaćali svoje lične konfidente. Usled velike potražnje konfidenata i nemogućnosti Nacionalne berze senki da snabde težište, one su prodavane na crnoj, po preterano visokim cenama.
Svesna demokratskog načela jednakosti, vlada nije mogla dopustiti da njeni siromašni građani ostanu bez privilegija koje im zakon garantuje, pa je dotirala specijalna preduzeća koja su prodavala senke na mesečnu otplatu. Redovi pred registraturama, nedvosmisleno su pokazivali da je zakonodavac vispreno formulisao narodnu želju. Senke su ponekad uzimane na par dana, pa im je u zakonskom roku otkazivano, ako bi se pokazalo da su nevične u poslu ili zaražene starim načelima časti.
Senke su imale svoje radničke knjižice u koje su vlasnici upisivali svoje primedbe, opaske i ocene. Senke su imale svoj sindikat koji je ne jednom proglasio generalni štrajk za poboljšanje uslova špijuniranja. Nažalost kasnije je došlo do izvesnih nesuglasnica u Upravi, te se iz „Nacionalne unije špijuna i konfidenata“ izdvojila i otcepila grupa koja se prozvala „Konfederacijom strukovnih saveza senki“.
Nekoliko preduzetnih poslovnih ljudi osnovalo je privatne škole za „usavršavanje konfidenata“, ali kako je vladala demokratija sa poznatim načelima opštenarodne prosvete, ove su škole stavljene pod državnu kontrolu i u kratkom vremenu podignute na rang Akademija. Promovisanja su na ovim Akademijama vršena prema specijalnim protokolima, za koje se tvrdilo da ih je odredio sam diktator Hoze, Marija del Teror.
Čini se da je ovaj ceremonijal potakao nekoliko profesora univerziteta da se zainteresuju za starojevrejski mit o izvesnom Judi, koji je navodno izdao Hrista, te zaslužio večito prokletstvo u zubima Lucifera. No ovaj akademski traktat nije mogao imati uticaja na prosti puk, kome je nedostajao smisao za istorijske analogije. Trebalo je da se pojavi jedan prorok koji će uspostaviti neposredan kontakt sa rečenim Judom iz Cariota.
Taj se prorok najzad i pojavi i objavljivaše da je Hristos uzurpator, da je Juda pravi sin božji i onaj za čiji se doček čovečanstvo treba da pripravi. Njegovi se razlozi, jer ih nije bilo, duboko dojmiše ljudi. Oni su shvatili da razlozi, koji se ne vide, moraju biti naročito jaki i veliki, što je istina. Prorok osniva sektu. Ubrzo vlada bude primorana da sa sektom potpiše konkordat, po kome je judeizam proglašen državnom religijom, a svaka druga vera zabranjena kao protivprirodna i nenaučna.
Za uzvrat su judeisti priznali Hoze Marija del Teror za vrhovnog povlavara svoje crkve. Učeni Terorci imali su puno posla da državni kalendar preurede prema duhovnoj revoluciji koju su izvršili judeisti. Naročito ugledni građani Teritorije imali su čast da država preuzme na sebe izdržavanje njihovih konfidenata. Nekoliko nacionalnih veličina imalo je prema odobrenju „Ureda za raspodelu narodnih dobara“ po nekoliko ličnih senki.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. juli 1954.
Ako politički napredak može biti doveden u sumnju, moralni je nesumnjiv: dok je Sveta Alijansa održavala tiraniju načelom recipročnog mešanja, danas se ona održava načelom recipročnog nemešanja. Koegzistencija je reč koje se ne bi postideo ni knez Metternich .
Traži se lična senka
Revolucionarni direktorijum države - Teritorije, donosi Ustav, u čijem VIII poglavlju čitamo: „(...) Svaki građanin Teritorije dužan je da o svom trošku izdržava osobu koja će voditi nadzor nad njegovom lojalnošću i vernosti tekovinama 675. revolucije. (...)“ Po ugledu na nekadanje paževe građani su sada plaćali svoje lične konfidente. Usled velike potražnje konfidenata i nemogućnosti Nacionalne berze senki da snabde težište, one su prodavane na crnoj, po preterano visokim cenama.
Svesna demokratskog načela jednakosti, vlada nije mogla dopustiti da njeni siromašni građani ostanu bez privilegija koje im zakon garantuje, pa je dotirala specijalna preduzeća koja su prodavala senke na mesečnu otplatu. Redovi pred registraturama, nedvosmisleno su pokazivali da je zakonodavac vispreno formulisao narodnu želju. Senke su ponekad uzimane na par dana, pa im je u zakonskom roku otkazivano, ako bi se pokazalo da su nevične u poslu ili zaražene starim načelima časti.
Senke su imale svoje radničke knjižice u koje su vlasnici upisivali svoje primedbe, opaske i ocene. Senke su imale svoj sindikat koji je ne jednom proglasio generalni štrajk za poboljšanje uslova špijuniranja. Nažalost kasnije je došlo do izvesnih nesuglasnica u Upravi, te se iz „Nacionalne unije špijuna i konfidenata“ izdvojila i otcepila grupa koja se prozvala „Konfederacijom strukovnih saveza senki“.
Nekoliko preduzetnih poslovnih ljudi osnovalo je privatne škole za „usavršavanje konfidenata“, ali kako je vladala demokratija sa poznatim načelima opštenarodne prosvete, ove su škole stavljene pod državnu kontrolu i u kratkom vremenu podignute na rang Akademija. Promovisanja su na ovim Akademijama vršena prema specijalnim protokolima, za koje se tvrdilo da ih je odredio sam diktator Hoze, Marija del Teror.
Čini se da je ovaj ceremonijal potakao nekoliko profesora univerziteta da se zainteresuju za starojevrejski mit o izvesnom Judi, koji je navodno izdao Hrista, te zaslužio večito prokletstvo u zubima Lucifera. No ovaj akademski traktat nije mogao imati uticaja na prosti puk, kome je nedostajao smisao za istorijske analogije. Trebalo je da se pojavi jedan prorok koji će uspostaviti neposredan kontakt sa rečenim Judom iz Cariota.
Taj se prorok najzad i pojavi i objavljivaše da je Hristos uzurpator, da je Juda pravi sin božji i onaj za čiji se doček čovečanstvo treba da pripravi. Njegovi se razlozi, jer ih nije bilo, duboko dojmiše ljudi. Oni su shvatili da razlozi, koji se ne vide, moraju biti naročito jaki i veliki, što je istina. Prorok osniva sektu. Ubrzo vlada bude primorana da sa sektom potpiše konkordat, po kome je judeizam proglašen državnom religijom, a svaka druga vera zabranjena kao protivprirodna i nenaučna.
Za uzvrat su judeisti priznali Hoze Marija del Teror za vrhovnog povlavara svoje crkve. Učeni Terorci imali su puno posla da državni kalendar preurede prema duhovnoj revoluciji koju su izvršili judeisti. Naročito ugledni građani Teritorije imali su čast da država preuzme na sebe izdržavanje njihovih konfidenata. Nekoliko nacionalnih veličina imalo je prema odobrenju „Ureda za raspodelu narodnih dobara“ po nekoliko ličnih senki.
Monday, October 28, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 17. maj 1954
Friday, October 25, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1954. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle odakle treba u Dnevniku jednog konfidenta započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1942. Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu. Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pesmicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavljam da je to seljačka doskočica, koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta. Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari. Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? Bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače bi me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar Da li bi?
Osamnaesti septembar Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1954. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle odakle treba u Dnevniku jednog konfidenta započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1942. Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu. Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pesmicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavljam da je to seljačka doskočica, koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta. Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari. Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? Bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače bi me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar Da li bi?
Osamnaesti septembar Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Thursday, October 24, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 16. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1954.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi. Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti mi?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, u čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti. Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o „našem slučaju“ tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje. Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja - moram priznati vrlo jakog - da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta stvarno mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“. Važno je da ja budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadeset ljudi tek izašlih iz gimnazije. „Prema vani?“- zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni moralni efekat prema vani, ja sam uvek sporio. Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju. Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao Sdoj? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristoktarskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa. U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio.
Treba biti iskren u toj prokletoj stvari. Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi - sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, pomešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica. Riziko. Pustolovina, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh. Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara.
Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
16. maj 1954.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi. Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti mi?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, u čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti. Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o „našem slučaju“ tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje. Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja - moram priznati vrlo jakog - da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta stvarno mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“. Važno je da ja budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadeset ljudi tek izašlih iz gimnazije. „Prema vani?“- zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni moralni efekat prema vani, ja sam uvek sporio. Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju. Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao Sdoj? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristoktarskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa. U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio.
Treba biti iskren u toj prokletoj stvari. Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi - sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, pomešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica. Riziko. Pustolovina, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh. Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života. Ili su to osećanja kockara.
Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista.
Wednesday, October 23, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954. (nastavak)
Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatne događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh: „Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa velikom se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y. je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretpostavljaju da služe ne mileći, nego da misle ne služeći.
Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi. Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju.
Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje. Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo.
Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države.“
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954. (nastavak)
Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatne događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh: „Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa velikom se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y. je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretpostavljaju da služe ne mileći, nego da misle ne služeći.
Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi. Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju.
Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje. Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo.
Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države.“
Tuesday, October 22, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954. (nastavak)
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Kredo kvi absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego kirkegorovski riziko, prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova.
Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954. (nastavak)
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Kredo kvi absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego kirkegorovski riziko, prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostave ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova.
Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćenja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne učestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
Monday, October 21, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954. (nastavak)
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954. (nastavak)
Sportisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
Friday, October 18, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954.
„(...) - Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! - Pripazite se opet! Umreti, to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. France: Epikurov vrt - Priorat.)
Afera dr Krausa, majora Guzenka, Guy Burgessa, ministra Jona ili komesara Dida, migracije na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja - sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti. Ideja postaje prava domovina.
Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili folosofi, naprotiv: internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačen kroz glavna!)
U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi. Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti.
Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu. Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja.
Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. maj 1954.
„(...) - Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! - Pripazite se opet! Umreti, to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. France: Epikurov vrt - Priorat.)
Afera dr Krausa, majora Guzenka, Guy Burgessa, ministra Jona ili komesara Dida, migracije na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja - sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti. Ideja postaje prava domovina.
Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili folosofi, naprotiv: internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačen kroz glavna!)
U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi. Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti.
Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu. Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja.
Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
Thursday, October 17, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 13. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. maj 1954.
Bitka se još uvek nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni obekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)
Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojavi jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolevala lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi. Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome: „Šta započeti sa sobom?“
Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti, izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem,
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
13. maj 1954.
Bitka se još uvek nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni obekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)
Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojavi jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolevala lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi. Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome: „Šta započeti sa sobom?“
Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti, izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem,
Wednesday, October 16, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 12. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. maj 1954.
Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćenja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki. Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljana u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. maj 1954.
Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćenja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki. Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljana u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.
Tuesday, October 15, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 11. maj 1954
Monday, October 14, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 9. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
9. maj 1954.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
x
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“ (Brevier - Kierkegaard)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U mojoj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima. Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao svoje ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo. Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori.
Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu? Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svestan svega čega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio.
U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe. Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
9. maj 1954.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
x
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“ (Brevier - Kierkegaard)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U mojoj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima. Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao svoje ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo. Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori.
Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu? Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svestan svega čega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio.
U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe. Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
Friday, October 11, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 8. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954. (nastavak)
Individualno saznanje u stavu „kogito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.) Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo.
No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno - materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećaju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega - jer imamo u banalnim nesvesticama primer prividnog nepostojanja - i zavisno samo od elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama. Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećaj njega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentno biće.
Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracion pacifik, nego fatalna kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe. Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti na njihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svest jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala? Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć?
Ljudski um čini se da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954. (nastavak)
Individualno saznanje u stavu „kogito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.) Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo.
No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno - materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećaju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega - jer imamo u banalnim nesvesticama primer prividnog nepostojanja - i zavisno samo od elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama. Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećaj njega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentno biće.
Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracion pacifik, nego fatalna kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe. Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti na njihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svest jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala? Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć?
Ljudski um čini se da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
Thursday, October 10, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 8. maj 1954(nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954. (nastavak)
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti. Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima.
Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh. Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriče trajnost. Savršen čovek bira savršeni oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom. Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka.
Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava. Status kvo je krilatica savremene civilizacije.
„Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954. (nastavak)
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti. Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima.
Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh. Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriče trajnost. Savršen čovek bira savršeni oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom. Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka.
Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava. Status kvo je krilatica savremene civilizacije.
„Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
Wednesday, October 09, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 8. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadese pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima.
Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno. Ta dva dna su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja .
Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem. Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje.
Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine. I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadese pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima.
Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno. Ta dva dna su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja .
Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem. Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje.
Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine. I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi.
Tuesday, October 08, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 7. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1954. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa ( ). Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje. Ovde se ponavlja mračna pantomima sa ( ). Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju. Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu.
( ) je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen. Još 1948, neposredno pre hapšenja ( ) me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“. Moji prijatelji smatraju da sam učenik Loyolae, Makiavelija i Nietzschea. Komunisti me nazivaju „fašističkim banditom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i ( ), koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem. Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam na nivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa: moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti.
Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste), sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost (Darwin nagoveštava da bi sklonost dece za penjanje na drveće mogla da se objasni životinjskim poreklom čoveka), način pristupanja hrani i uzimanje hrane, dlakavost koja je kod mnogih zabeležena -
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1954. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa ( ). Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje. Ovde se ponavlja mračna pantomima sa ( ). Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju. Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu.
( ) je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen. Još 1948, neposredno pre hapšenja ( ) me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“. Moji prijatelji smatraju da sam učenik Loyolae, Makiavelija i Nietzschea. Komunisti me nazivaju „fašističkim banditom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i ( ), koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem. Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam na nivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa: moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti.
Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste), sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost (Darwin nagoveštava da bi sklonost dece za penjanje na drveće mogla da se objasni životinjskim poreklom čoveka), način pristupanja hrani i uzimanje hrane, dlakavost koja je kod mnogih zabeležena -
Monday, October 07, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 7. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1954.
Spor između Timofeja Nikolajeviča Granovskog , spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, platonovski spor jednom rečju - s jedne strane - i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do fundamentalnih principa države i međunarodnog morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog
(koga Dostojevski upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz Zlih duhova te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti) ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom, pogrešan stav „majčice Rusije”
prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese, da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) - nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega
in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer, ili zahvalnost za učinjenu uslugu;
in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad
in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam - stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“), dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije,
nego preobražaj jednog Timofeja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica, nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub specie eternitatis, ona podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojevski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici. („On“ - tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austrije prema nama, zato što smo joj pomoglu u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“.) Zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle ne-moralno.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1954.
Spor između Timofeja Nikolajeviča Granovskog , spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, platonovski spor jednom rečju - s jedne strane - i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do fundamentalnih principa države i međunarodnog morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog
(koga Dostojevski upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz Zlih duhova te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti) ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom, pogrešan stav „majčice Rusije”
prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese, da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) - nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega
in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer, ili zahvalnost za učinjenu uslugu;
in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad
in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam - stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“), dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije,
nego preobražaj jednog Timofeja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica, nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub specie eternitatis, ona podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojevski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici. („On“ - tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austrije prema nama, zato što smo joj pomoglu u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“.) Zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle ne-moralno.
Friday, October 04, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1954 (sinopsis nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (sinopsis nastavak)
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koji je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovatno je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junior padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobnosti na poslu“ premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi. Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari.
I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč - Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo. A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka afere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada.
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koga je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan. Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nadao se da ga sada ima konačno u šakama.
Mrzeo ga je koliko samo može da mrzi islednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načunio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu. Međutim njega je nestalo. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu i mržnju prema Ivanu senioru.
Šta se to dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje je jednog dana došlo samo od sebe. Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine.
Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca. Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže - moj štap ili moj šešir - i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionera. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih mladih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“. Sadašnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca. Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori.
A prošlost? O, ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca. Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći.
Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju. Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan? On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S., sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kada odzvoni pet, Jakov S. se diže i staračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća? Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.)
Mladost ne mora da se ustručava pred dve lešine, čija je jedina dobra osobina što ne smrde. Ali kako će jednom zasmrdeti. Kao gospodin Vilson u Poovoj noveli, koga je hipnoza držala celog, iako je stvarno već davno bio mrtav. I kada je hipnoze nestalo, ostala je na postelji žvala smrdljive plazme. Tako će se dogoditi i sa ova dva starca kad hipnoze prošlosti bude nestalo i kad se otkrije tajna, koja ih je držala u životu. (Ivan živi da je sačuva, Jakov S. da je otkrije.)
Pre nego se zavesa digne čuje se udaranje u bubanj. To Martin koji svira u jednom noćnom lokalu vežba. Oko njega, osim njegove ljubaznice, koja nema osamnaest godina i sa kojom živi u nekoj vrsti konkubinata, skuplja se prilično slobodan krug mladih ljudi: dve prostitutke, jedan baletski igrač „koji se kroz život probija zadnjim delom tela“, jedan profesionalni makro i jedan crnoberzijanac, najzad mladić koji svira u džez trubu u Martinovom plesnom orkestru.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (sinopsis nastavak)
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koji je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovatno je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junior padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobnosti na poslu“ premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi. Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari.
I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč - Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo. A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka afere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada.
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koga je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan. Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nadao se da ga sada ima konačno u šakama.
Mrzeo ga je koliko samo može da mrzi islednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načunio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu. Međutim njega je nestalo. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu i mržnju prema Ivanu senioru.
Šta se to dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje je jednog dana došlo samo od sebe. Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine.
Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca. Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže - moj štap ili moj šešir - i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionera. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih mladih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“. Sadašnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca. Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori.
A prošlost? O, ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca. Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći.
Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju. Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan? On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S., sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kada odzvoni pet, Jakov S. se diže i staračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća? Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.)
Mladost ne mora da se ustručava pred dve lešine, čija je jedina dobra osobina što ne smrde. Ali kako će jednom zasmrdeti. Kao gospodin Vilson u Poovoj noveli, koga je hipnoza držala celog, iako je stvarno već davno bio mrtav. I kada je hipnoze nestalo, ostala je na postelji žvala smrdljive plazme. Tako će se dogoditi i sa ova dva starca kad hipnoze prošlosti bude nestalo i kad se otkrije tajna, koja ih je držala u životu. (Ivan živi da je sačuva, Jakov S. da je otkrije.)
Pre nego se zavesa digne čuje se udaranje u bubanj. To Martin koji svira u jednom noćnom lokalu vežba. Oko njega, osim njegove ljubaznice, koja nema osamnaest godina i sa kojom živi u nekoj vrsti konkubinata, skuplja se prilično slobodan krug mladih ljudi: dve prostitutke, jedan baletski igrač „koji se kroz život probija zadnjim delom tela“, jedan profesionalni makro i jedan crnoberzijanac, najzad mladić koji svira u džez trubu u Martinovom plesnom orkestru.
Thursday, October 03, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1954 (sinopsis)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (sinopsis)
Sinopsis za dramu Obucite se u haljine bele i sačekajte iz dramatskog ciklusa Plime i oseke
Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana - Cvetni trg 11 - stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana. U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda.
Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti - manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu - milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je superiorno odbio.
(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć. Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (sinopsis)
Sinopsis za dramu Obucite se u haljine bele i sačekajte iz dramatskog ciklusa Plime i oseke
Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana - Cvetni trg 11 - stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana. U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda.
Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti - manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu - milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je superiorno odbio.
(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć. Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)
Wednesday, October 02, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1954 (nastavak)
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (nastavak)
Hrišćanin : Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik : Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner : Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bi postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.
Pl. anarhist : Nazad, po toj popovskoj logici među bogovima bi onda bilo više obešenih kesaroša nego pravih hrišćana, jer kako stvari stoje pastva je danas više raspoložena da živi u dosluhu sa grehom, nego da ga se oslobodi smrću.
Hrišćanin (uz nadmoćni smešak): Jadni su ljudi kojima nije dano da saznaju istinu pre nego im se saopšti uz trublje i škripu raspuklih grobova. Ja nisam misionar, gospodo i moja dužnost nije da spasavam budale.
Ja (Skeptiku) : Nemate li utisak da on veruje iz višeg koristoljublja. Naime želi da bude siguran da mu se sa one strane neće ništa neprijatno dogoditi?
Skeptik (meni) : Istodobno se brine da mu se i s ove strane ta neprijatnost ne dogodi, zar ne?
Hrišćanin : Vera je uvek pratila svako ujedinjenje. Ona je iz sebe proizvela nacionalni princip, ali nije dopustila da on postane povod rata, nego razlog mira. Gde god je vera morala da odstupi, stvarala se praznina koju su punile prljave najezde varvara i bezbožnika!
Skeptik : Vrhovni princip je malo neskroman, kad sebi pripisuje one koji mu samo slede.
Doktriner : Naravno, to što prečasni otac govori samo je religiozna, bolje reći hrišćanska dijalektika. U vreme verskih ratova hrišćanstvo je besumnje odstupalo, ali ne pred varvarskim najezdama nego pred vlastitim strastima, i prazninu nisu popunile te varvarske najezde, nego hrišćanska kriza. Vi gospođo Evropo bili ste bezmalo ugušeni dimom požara i smradom leševa „Božje dečice“ koja je visila na drveću kao putokaz koji nam pomaže da uhodimo gospodinovu crkvu na putu od žrtve do ubice, od Kajina do Avelja i opet do Kajina, pa se ona ne sme žalostiti ako još jedanput postane Avelj.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954. (nastavak)
Hrišćanin : Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koju nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik : Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner : Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bi postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.
Pl. anarhist : Nazad, po toj popovskoj logici među bogovima bi onda bilo više obešenih kesaroša nego pravih hrišćana, jer kako stvari stoje pastva je danas više raspoložena da živi u dosluhu sa grehom, nego da ga se oslobodi smrću.
Hrišćanin (uz nadmoćni smešak): Jadni su ljudi kojima nije dano da saznaju istinu pre nego im se saopšti uz trublje i škripu raspuklih grobova. Ja nisam misionar, gospodo i moja dužnost nije da spasavam budale.
Ja (Skeptiku) : Nemate li utisak da on veruje iz višeg koristoljublja. Naime želi da bude siguran da mu se sa one strane neće ništa neprijatno dogoditi?
Skeptik (meni) : Istodobno se brine da mu se i s ove strane ta neprijatnost ne dogodi, zar ne?
Hrišćanin : Vera je uvek pratila svako ujedinjenje. Ona je iz sebe proizvela nacionalni princip, ali nije dopustila da on postane povod rata, nego razlog mira. Gde god je vera morala da odstupi, stvarala se praznina koju su punile prljave najezde varvara i bezbožnika!
Skeptik : Vrhovni princip je malo neskroman, kad sebi pripisuje one koji mu samo slede.
Doktriner : Naravno, to što prečasni otac govori samo je religiozna, bolje reći hrišćanska dijalektika. U vreme verskih ratova hrišćanstvo je besumnje odstupalo, ali ne pred varvarskim najezdama nego pred vlastitim strastima, i prazninu nisu popunile te varvarske najezde, nego hrišćanska kriza. Vi gospođo Evropo bili ste bezmalo ugušeni dimom požara i smradom leševa „Božje dečice“ koja je visila na drveću kao putokaz koji nam pomaže da uhodimo gospodinovu crkvu na putu od žrtve do ubice, od Kajina do Avelja i opet do Kajina, pa se ona ne sme žalostiti ako još jedanput postane Avelj.
Tuesday, October 01, 2013
Dnevnik Borislava Pekića 6. maj 1954
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954.
Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?
x
„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“
Darwin: The Descent of Man and Selection in Relation to Sex.
x
Pogrešno bi bilo pretpostaviti da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne - i to impozantan broj - fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shavatju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.
Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavlja jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari. Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja La Marcka bila bliža istini, i da popularnost Darwina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska
tačnih misli.
x
Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
6. maj 1954.
Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?
x
„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“
Darwin: The Descent of Man and Selection in Relation to Sex.
x
Pogrešno bi bilo pretpostaviti da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne - i to impozantan broj - fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shavatju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.
Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavlja jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari. Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja La Marcka bila bliža istini, i da popularnost Darwina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska
tačnih misli.
x
Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.