Dnevnik Borislava Pekića 15. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

15. maj 1954. 

„(...) - Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! - Pripazite se opet! Umreti, to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“ 
(A. France: Epikurov vrt - Priorat.) 

Afera dr Krausa, majora Guzenka, Guy Burgessa, ministra Jona ili komesara Dida, migracije na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja - sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti. Ideja postaje prava domovina.

Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili folosofi, naprotiv: internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačen kroz glavna!)
U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi. Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti.

Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu. Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja.

Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.