ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
7. maj 1954. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa ( ). Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje. Ovde se ponavlja mračna pantomima sa ( ). Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju. Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu.
( ) je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen. Još 1948, neposredno pre hapšenja ( ) me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“. Moji prijatelji smatraju da sam učenik Loyolae, Makiavelija i Nietzschea. Komunisti me nazivaju „fašističkim banditom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i ( ), koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem. Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam na nivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa: moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti.
Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste), sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost (Darwin nagoveštava da bi sklonost dece za penjanje na drveće mogla da se objasni životinjskim poreklom čoveka), način pristupanja hrani i uzimanje hrane, dlakavost koja je kod mnogih zabeležena -
zar sve to, osim što dokazuje biološko poreklo čoveka, jer nam u mikrocefalnom idiotu daje, kroz jedan reversibilan tip organizacije homo sapiensa, u stvari sliku našeg majmunolikog pretka - ne potvrđuje, u izvesnom smislu moju tezu, da su od pojave svesti kao energetske kategorije, svi napori životnog elana upravljeni na vraćanje onim biološkim tipovima koji su svesti prethodili, i od nje bili na izvestan način nadvladani, što se dokazuje većom sposobnošću nasleđivanja onih odlika koji su - sa stajališta svesti - viši od danog tipa nego onih koji su od njega niži?
Izvesna eteričnost u ljudskim telima, izvesna, ako se tako sme reći, lakoća u oblicima koja se estetski nalazi u prednosti nad starijim, ne može se tumačiti savršenijim tipovima biološkog života nego pre svega, a možda i isključivo posrednom i neposrednom eksteritorizacijom svesti u fiziološke procese. S druge strane sa pozicija biološkog života to znači nesumnjivi napredak, jer ako zamislimo da smo - ovakvi kakvi smo - ostali bez zaštite tehničkih tvorevina civilizacije, morali bi predočiti sebi neprijatne vizije sloma pred napadajem prirode.
No comments:
Post a Comment