ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. maj 1954. (nastavak)
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti. Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima.
Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh. Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriče trajnost. Savršen čovek bira savršeni oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom. Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka.
Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava. Status kvo je krilatica savremene civilizacije.
„Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
Nemoguće je sporiti da je hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim individualno podvlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na trajnost. Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede.
Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajaličta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a pod njom podrazumevama nagon energije za samosaznanjem u integralnom vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje.
(Mehaničko samosaznanje. Čisto je moguće samo kroz neki apsolutan medij, a nikako u fiziološkim ljušturama.)
No comments:
Post a Comment