Dnevnik Borislava Pekića 8. maj 1954

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. maj 1954. 

Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadese pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.

To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima.

Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno. Ta dva dna su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja .

Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem. Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje.

Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine. I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi.


Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prozračnih sardela u venčanim jatima. Na pesku tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.

Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.