Dnevnik Borislava Pekića 1. januar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1. januar 1955. 

Noćas nije bilo senke iz Ptolomejevih katakombi, pa ako je kojim slučajem stajala u purpurnim naborima draperije ili obasuta injem s baštenskog prozora, nijedan od nas dvadesetorice nije, kao Grk Oinos, razgovarao sa njom. Pili smo crveno vino koje nije bilo hijosko, pa ipak nas je podsećalo na krv.

I pevali pesme, koje doduše ne behu pesme sina varoši Teosa, ali su ipak bile ludost. I, smejali smo se na svoj naročiti način, koji je bio „histeričan“. Još nešto moram da kažem: nikakav Zoilus nije, umotan u mrtvački pokrov, ležao na stolu među nama. I planeta Jupiter nije ušla u znak Ovna da se spoji sa crvenim prstenom Saturna.

I ja koji nisam Oinos, umesto da gledam zverinje u očima drugova svojih, gledah u tamna leđa ( ) koja su bila ravna i meka kao psalm Davidov. Sa radia su putnici pevali Hoffmanovu barcarollu , i valovi su zapljuskivali stolice na kojima su čučali zbunjeni brodolomci.... Neko je pevao Vaya con dios my darling grlenim glasom i nekoji od nas ustadoše da igraju na način, koji je bio histeričan.

 Tada se otvoriše vrata sa stepeništa i uđoše maske. Jedna je cvećarica kreveljeći se nudila kartonske ruže. Grof iz Drugog Carstva odmarao se na golemim grudima mornara Crnomorske flote. Onda se vrata ponovo otvoriše i maske su otišle.
Kroz poluprovidnu trpezariju još uvek je plovila Hoffmannova barka. Onda rekoše da izbija dvanaest i ugasiše svetlo. Igla je strugala o ploču. Padahu konfete. Crvene, plave, bele i zelene.

Tada se otvoriše vrata i po treći put. Umotanog u kafanski čaršav, sa loptastim stopalama okrenutih u vis unesoše četiri čoveka inženjera M. L. tako nas dvadesetoro dobismo svog Zoilusa, i taj Zoilus nije bio, kako bi se pomislilo, mrtav na svoj naročiti način, nego na jedan opšti, zajednički način, koji nije bio histeričan.


Kroz hol u kome igrahu moji drugovi, donesoše ga do pred vrata spavaće sobe i spustiše ga na pod. Jer trebalo je najpre načiniti mesta za umrlog na postelji. A oko njega igraše ( ) sambu i smejaše se ukočenim, japanskim osmehom.

Onda jedan od mojih prijatelja zaustavi gramofonsku ploču i u potpunoj tišini koja se spustila na ramena stvari i bića, mi razumesmo opomenu, i skočismo u užasu, jer mir mrtvaca ne beše mir ma koga bića nego množine bića, i jer mir mrtvaca neće biti mir ma koga bića, nego će biti mir množine bića, i u tom miru prepoznadosmo mi sa grozom zaustavljene pokrete hiljadama nam umrlih prijatelja i svoje sopstvene.