ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
5. juli 1954. (nastavak)
Danas sam bio sa J. na izložbi u nameri da zabeležim datume slika koje su izložene. Evo tih datuma:
1) Igrač domina januar 1954. god. 2) Mladenci iz Marinkove bare novembar 1952. god. 3) Raspeće 1952. god. 4) Raspeće 1953. god. 5) Autoportret (nezabeležen) 6) Autoportret novembar 1951. god. 7) Autoportret novembar 1952. god. 8) Autoportret novembar 1953. god. 9) U kapeli juli 1952. god. 10) Delirijum novembar 1953. god. 11) Kaluđerice februar 1954. god. 12) Koncert u šumi februar 1954. god. 11) Povorka februar 1954. god. 14) Mladenci mart 1954. god. 15) Autoportret januar 1954. god. 16) Ribar mart 1954. god. 17) Utopljenik mart 1954. god. 18) Borba petlova februar 1954. god. 19) Očajanje mart 1952. god. 20) Koreja septembar 1952. god. 21) Okupacija april 1952. god. 22) Treći stadijum oktobar 1952. god. 23) Grbavko decembar 1951. god.
Najranije slikana datirana je novembra 1951. Taj Autoportret duhovno i tehnički ima svoje posledice u Autoportretu novembra 1952. i u onom od novembra 1953. god. Nije teško uočiti lagan pad optimizma u njima, bez obzira što se njihova krivulja na čas penje u 1952. god.
Izvesna rezistencija prvog, koja je mogla poticati od osećanja „zatvorenosti“, prelazi u šeretluk (jako gorak uostalom) svojstven Igoru kad pokazuje veselost, primer jako frapantan u Autoportretu sa kosturom od januara 1954. god. Smer je odatle sasvim okomit. 1953. on slika sebe u jednoj viziji u kojoj je zloba i mizantropija, delimično apostrofirana izborom kolora, postala izraz manje jedne filosofije osećanja, a više jednog osećanja filosofije.
Nikakva se zabuna ne bi napravila, da je kraj njega napisano Paranoik ili Mizantrop. 1954. januara vraća se Igoru optimizam. No on više nije nikakvo očekivanje. Trebalo bi da je odluka, ukoliko je postojala, već donesena. Optimizam ovog autoportreta od 1954. (u relaciji sa domijeovski grotesknim vizijama, koje ima sinhrono ta tri meseca) nije okrenut životu. Smrt iza njegovog ramena nije više samo literarni simbol, koji bi uzbuđivao šiparice.
Igor zna da je ona iza njega. I njegovo lice koje se čuva žalosti ipak, pokraj izvesne rezistencije, pokazuje opreznost. Igor jedno oko drži na svom neprijatelju. Igor ne ispušta smrt iz vida. I sada mi je manje verovatno da je odluka donesena. (Naravno, uvek pod pretpostavkom da je neka odluka uopšte postojala.) Jer njegove misli morale su teći otprilike ovako: „Ja te držim na oku i nemoj misliti da ćeš me iznenaditi!“
To ne mora biti posledica njegove volje. Ta smrt mora biti osobna, njegova, to nije smrt po pozivu nego opšta, banalna ljudska smrt, koja izjednačava i ponižava, izvlačeći nas iz jedne skupine u drugu. To je ta antiindividualna smrt, koju je Igor mrzeo, pretpostavljam. Ta vulgarna kolektivna smrt. Ta „uravnilovka“. Dominanta kroz ova četiri portreta (peti koji nije datiran isključujem, jer je on isuviše bezizražajan i akademski da bi se dao iskoristiti za uhođenje ideje o smoubistvu).
B. se upoznao sa Igorom u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova odakle je krao balvane. Ušavši primetio je žar cigarete u kutu. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je ranije čuo da je Rus reče: „Zašto psuješ. To nije dobro“. Sastao sam se kod „Centrala“ sa B. da bi razgovarali o Igoru. Rezultat je bio prilično ispod očekivanja.
Samo par orijentacionih punktova i ništa više. Najviše očekujem od toga da B. aranžira jedan sastanak sa njegovim ocem. Ako odlučim da odgovorim na ciničnu kritiku Pavla Vasića o Igorovoj izložbi, dobiću izvesnu prednost, koja će mi dopustiti da govorim sa ocem sigurnije i uspešnije.
No comments:
Post a Comment